петак, 01. децембар 2017.

XXIII FAF-Bez ljubavi




Ruski režiser Andrej Zvjagincev (Андре́й Звя́гинцев), rođen 6. februara 1964. godine u Novosibirsku, po profesiji pozorišni glumac, svetsku slavu stekao je 2003. godine, kada je kao 39-godišnji debitant roud filmom “Povratak” (Возвращение, 2003) maznuo venecijanskog Zlatnog lava. 


Tim koji dobija (scenario sa Olegom Neginom, fotografija Mihail Krihman i montaža Ana Mas) ne treba menjati te je Zvjagincev nastavio da stvara slične depra filmove. Film “Izgnanstvo” (Изгнание, 2007) pridobio je simpatije Kanskog filmskog festivala, na kojem je glavni glumac Konstantin Lavronenko osvojio “Zlatnu palmu” za najbolju mušku ulogu. Godine 2014. snima Levijatan. Rusko ministarstvo kulture je ovaj film okarakterisalo kao otvoreno antiruski.  Po njima, da je dobio Oskara, bilo bi to samo zato što je Rusija negativno prikazana.

Ako zanemarimo ovu tešku, maloumnu stupidariju, jer je tema, nažalost, apsolutno univerzalna i može se desiti bilo gde, dolazimo do opšteg mesta, na kojem se svi današnji režimi panično suprostavljaju umetnicima koji realno i opominjujući oslikavaju našu sumornu stvarnost.  A šta bi oni hteli, da uveseljavaju glasačke mase i drže ih u stanju večne hibernacije.  Ako mu je Oskar i izmakao, bar je pokupio Zlatni globus za najbolji strani film, a na Kanskom festivalu je dobio nagradu za scenario. To je nešto što, svakako, ohrabruje, taj  trijumf autorskog, umetničkog filma. 


Ono što je zajednički imenitelj svih Zvjagincevih ostvarenja je da ona svakako nisu za razbibrigu, mediokritete i malograđanštinu. Podmoskovnije vječera nisu više tako nostalgična i romantična. Reditelj je nemilosrdan u svojoj kritici naše svakodnevnice, njene bezdušnosti, ali u smislu otrežnjenja i suočavanja s problemom, a u cilju njegovog potpunog otklanjanja  (eliminisanja). 

Novi Zvjagincevljev film “Bez ljubavi” (“Нелюбо́вь”, 2017.) stiže ovenčan nagradom 70-tog kanskog žirija. Ovaj film naslanja se na nasleđe Dostojevskog, Čehova, Bergmana, Larsa fon Trira i Tarkovskog. Tematizuje savremenu socijalnu patologiju, kroz ledenu, hiruršku analizu moderne ruske srednje klase, koja se kreće između spolja nametnutih košmara i urođene autodestrukcije. 


Film nastavlja tamo gde je stala “Jelena” (Elena 2010.) preuzimajući od nje i zlokobnu tišinu. Bračni par (Boris  i  Ženja) su pred razvodom. Godina je 2012. što nagoveštavaju vesti. Oboje su već u drugim vezama, a njihov dvanaestogodišnji sin Aleksej se ispostavlja kao čist višak. Otežavajuća okolnost za Borisa je što radi za privatnika, pravoslavnog fundamentalistu, koji razvedenim radnicima momentalo uručuje otkaz, ali im do tada obezbeđuje pristojan obrok za nekih 450 dinara. Eksplozivna atmosfera neprekidnih prepirki na granici žestokog fizičkog sukoba, zatiče nevoljeno dete s druge strane vrata, prestravljenog izraza na licu. Kao šlag na toj neveseloj torti  nadovezuje se trenutak kada jednog zimskog jutra Aleksej naprosto ispari. Nasuprot totalne nezainteresovanosti roditelja, reditelj suprostavlja veliki broj volontera, koji kreću u potragu za nestalim detetom.


Veliku zaslugu da ovaj sjajan film bude tako dobar je i na odličnim glumcima koji svoje likove tumače dosledno, niti pokušavajući da ih humanizuju, niti da ih bespotrebno karikiraju. Na trenutke imate utisak da ste u okruženju stvorova gorih od onih tuđinaca (osmog putnika). 

Originalni naslov “Neljubav”svojim teološkim prizvukom nagoveštava film s podosta i vizuelno mračnih kadrova i produženom ekspozicijom. Zvjagincev današnji svet slika onakvim kakav je on zaista, bez lažnih maski i licemernog dekora, kao svet otuđenih humanoida, svet tajkuna i pripadajućih spozoruša,  svet gde se „ima seks“, a ne „vodi se ljubav“,  a produkt takvog čina je potrošan kao i sve u tom i takvom svetu. To su sebični, ogoljeni ljudi lišeni empatije. U modernim stanovima, negde u moskovskom predgrađu jedino što je važno je da je u blizini metro i tržni centar. 


Zvjagincev film završava se scenom u kojem majka, u trenerci s natpisom “Russia” trči na traci za trčanje. Život ide dalje! Kult tela je na pijedastalu zahtevanih vrednosti postmodernističkog, postindustrijskog  vremena i ultimativni lifestile diktat. Za razliku od Dostojevskog ovde nema nikakve kazne, ako izuzmemo najpotresniju scenu u mrtvačnici. Ovde je savest, samo trenutna manifestacija, koja brzo umine, pred novim nadražajem. Da se ništa ne menja, da se iz proživljenog nije izvukla ama baš nikakva pouka, govori i Borisov gest koji s istom „kamenom facom“ gleda scene s ukrajinskog ratišta, dok besno vraća drugo svoje dete u kolevku. Film ne nudi razrešenje, već nas vraća na sam početak filma, očekujući od gledaoca da i on učestvuje, a ne da se povodi primerima Zvjaginceovih likova.

Kao što rekoše na uvodnoj konferenciji pred ovgodišni FAF: Ne krivite ogledalo za ono što u njemu vidite!

“Bez ljubavi” (“Нелюбо́вь”, 2017.)

režija: Andrej Zvjagincev
scenario: Andrej Zvjagincev, Oleg Negin

uloge: Aleksej Rozin, Marjana Spivak, Marina Vasiljeva, Andris Keiss, Matvej Novikov, Aleksej Fatejev

 Trajanje: 128 minuta

Нема коментара:

Постави коментар