REČ UREDNIKA
KULTURNIKA
Uzevši Andrićevo remek delo samo za
polazište, Kokan Mladenović stvara grandioznu sliku jednog mentaliteta kroz
vreme. Poput Bertolučija u XX veku Kokan beleži promene, posrnuća i patnje,
zanose i otrežnjenja, ali i nepromenjive duboko urezane u DNK kod naroda. Most
je tako simbol želja i stremljenja, koje sputavaju strahovi i otud generisane
mržnje. Spektakularno, iskreno i bespoštedno delo koje služi na čast srpskom
teatru.
Andrić nije fizički stvorio Na Drini
ćupriju. Ali, on ju je uzdigao u nebesa, pričajući priču o narodima koje je
voleo uprkos njihovim evidentnim i neospornim manama:
„Suviše je ovaj narod patio od
nereda, nasilja i nepravde, i suviše navikao da ih podnosi sa podmuklim
roptanjem ili da se buni protiv njih, već prema vremenima i okolnostima. Između
osvetničkih misli i povremenih pobuna prolazi im gorak i pust vek. Za sve drugo
oni su neosetljivi i nepristupačni. Ponekad se čovek pita da nije duh većine
balkanskih naroda zauvek otrovan i da, možda, nikad više neće ni moći ništa
drugo do jedno: da trpi nasilje ili da ga čini.“
Kokan Mladenović ide korak dalje
drsko stavlja ogledalo pred publiku i kaže evo vam slike sveta u kojem živite i
kakvi ste.
Na ovim prostorima odakle mladi
odlaze uz bolnu, otrežnjujuću konstataciju:
„Nije mene strah da ostanem, nego
me je strah šta ću ovde da postanem ako ostanem.“
Iako osporavan u zemlji koju je
voleo, ali čije je mane znao i tako lepo i sa strašću dočarao, malo tih
drekavaca zna da je Andrić celokupnu sumu od Nobelove nagrade pokolio baš Bosni.
Naivno je verovao ako se sagrade biblioteke i kupe knjige, kako će se narod
obrazovati, nešto shvatiti i prestati da srlja u propast.
No, bar je u nečemu bio obazriv.
Najpre je poklonio polovinu novca, a po dobijenim izveštajima o načinima
trošenja para, poklonio je u drugi deo.
Šta će Kokan uraditi u buđenju
svesti kod publike, uzevši da posetioci pozorišta ionako pripadaju onom prosvećenom
delu naroda ostaje nepoznanica.
Da li je kasaba naša neizbežna
sudbina?
Da li smo stvarno izgubili moć da
budemo gospodari sopstvene sudbine?
Представа Српског народног позоришта На Дрини ћуприја, у
режији Кокана Младеновића, биће изведена у петак, 8. децембра у 19.30,
часова на Великој сцени, као представа
која ће затворити ревију представа „Андрућу у част“.
По речима редитеља, Андрићев роман је прави повод за још
једну причу о нашем времену - причу о злу које се дешава на једном истом месту,
више од 400 година, злу којем нема краја..
У подели су Јелена Антонијевић, Страхиња Бојовић, Даница
Грубачки, Гордана Ђурђевић Димић, Григорије Јакишић, Душан Јакишић, Милан
Ковачевић, Југослав Крајнов, Тијана Максимовић, Марија Меденица, Сања
Микитишин, Вишња Обрадовић, Игор Павловић, Александра Плескоњић, Нина Рукавина,
Марко Савић, Оливера Стаменковић, Мирослав Фабри, Милован Филиповић и Радоје
Чупић, док су се у улогама деце нашли Михајло Бугарски, Никола Велимировић и
Сергеј Стојановић. Музичари су Арпад Бакош и Балша Пешикан.
Поред Кокана Младеновића који је аутор режије и адаптације
текста, остали сарадници су: Светислав Јованов, драматург, Андреја Кулашевић,
кореограф, Ирена Поповић, композиторка, Марија Калабић, сценографкиња, Татјана
Радишић, костимографкиња, др Дејан Средојевић, сценски говор.
Премијера је била 17. марта 2016. године на сцени
„Пера Добриновић“ у Новом Саду.
Нема коментара:
Постави коментар