U knjizi Naknadne istine, koja je nedavno
objavljena u izdanju Arhipelaga u ediciji Zlatno runo,
nalaze se osam priča u kojima se stvarnost pokazuje fantastičnijom od svake
fantastike, a prizori koji nam se učine fantastičnim ubrzo se ostvaruju pred
našim očima.
Nove Tuševljakovićeve priče, u kojima se ovaj autor potvrđuje kao jedan od najznačajnijih pisaca srednje generacije u srpskoj književnosti, izvode pred čitaoce upečatljive junake u čijim su postupcima i izborima, javi i snoviđenjima izraženi neki od ključnih pitanja savremenog iskustva.
One formijraju zaokruženu temu, temu o tome šta stvarnost čini, gde su joj granice i može li ona biti uvrnutija od fantastike. Osam priča, od kojih je polovina već objavljivana, a drugih četiri su premijerne, slojevite su strukture, to su priče o ljudima, njihovim životnim iskustvima i odlukama. Pri tome ono što pleni u njima je sposobnost autora da uoči detalj, učini ga uverljivim i njime dodatno začini svoje kazivanje.
"Da mi onda ova pamet a one godine?", izreka je kojom starost neuspešno pokušava da doskoči mladosti. Lako je biti general posle bitke. Naknadna pamet, ispostavlja se specijalitet je pisaca. Oni nam pripovedaju o onom što se deslilo, o nečemu proživljenom. Svaka priča je ponavljanje, ali uvek iznova drugačije, ponavljanje u kojem se pruža ruka pomirenja. U takvoj podeli uloga, čitalac mu dođe treća, ali ispostavlja se ključna ruka.
Neki ljudi koji pretenduju da budu mudri kažu da živimo u vremenu postistine (posttruth). To nikako ne može biti naknadna istina, već naprotiv manir da se presuđuje na osnovu neproverenih informacija, glasina, čaršijskih govorkanja i subjektivnih predpostavki. Nekad bi se to moglo okarakterisati kao Radio Mileva, a danas WhatsApp.
Da li nas vodi racio ili se prepuštamo previše često unutrašnjim podzemnim vodama nameće se kao temeljno pitanje koje ovaj daroviti pisac preispituje. U neprekidnom ukrštanju uskomešanih realističkih trenutaka i iracionalnih zona on traži istinu koja definiše naše živote. Da li su ove dve strane našeg bivstvovanja konfrontirane ili su, naprotiv, jedna drugoj nadahnuće, dve strane istog novčića? Ispisivajući ove mikrodrame, autor ponire u međuzavisnost, u dinamiku međuljudskih odnosa.
Tako u pričama iz Naknadnih istina, pisanim u par godina (prva priča datira iz 2014. a najmlađa je friška) pratimo veliki luk od junaka koji pokušava da krijumčarskim kanalima preko Drine pobegne od rata i bombardovanja, preko mladića koji odrasta u gradu čija podeljenost poprima oblike paralelne stvarnosti ili tajanstvene grupe mladića koja opstaje na tankoj granici između kriminala i bolesti, do mlade žene koja ne uspeva nađe izlaz iz vrtložnog kruženja automobilom u Kaluđerici.
Nove Tuševljakovićeve priče, u kojima se ovaj autor potvrđuje kao jedan od najznačajnijih pisaca srednje generacije u srpskoj književnosti, izvode pred čitaoce upečatljive junake u čijim su postupcima i izborima, javi i snoviđenjima izraženi neki od ključnih pitanja savremenog iskustva.
One formijraju zaokruženu temu, temu o tome šta stvarnost čini, gde su joj granice i može li ona biti uvrnutija od fantastike. Osam priča, od kojih je polovina već objavljivana, a drugih četiri su premijerne, slojevite su strukture, to su priče o ljudima, njihovim životnim iskustvima i odlukama. Pri tome ono što pleni u njima je sposobnost autora da uoči detalj, učini ga uverljivim i njime dodatno začini svoje kazivanje.
"Da mi onda ova pamet a one godine?", izreka je kojom starost neuspešno pokušava da doskoči mladosti. Lako je biti general posle bitke. Naknadna pamet, ispostavlja se specijalitet je pisaca. Oni nam pripovedaju o onom što se deslilo, o nečemu proživljenom. Svaka priča je ponavljanje, ali uvek iznova drugačije, ponavljanje u kojem se pruža ruka pomirenja. U takvoj podeli uloga, čitalac mu dođe treća, ali ispostavlja se ključna ruka.
Neki ljudi koji pretenduju da budu mudri kažu da živimo u vremenu postistine (posttruth). To nikako ne može biti naknadna istina, već naprotiv manir da se presuđuje na osnovu neproverenih informacija, glasina, čaršijskih govorkanja i subjektivnih predpostavki. Nekad bi se to moglo okarakterisati kao Radio Mileva, a danas WhatsApp.
Da li nas vodi racio ili se prepuštamo previše često unutrašnjim podzemnim vodama nameće se kao temeljno pitanje koje ovaj daroviti pisac preispituje. U neprekidnom ukrštanju uskomešanih realističkih trenutaka i iracionalnih zona on traži istinu koja definiše naše živote. Da li su ove dve strane našeg bivstvovanja konfrontirane ili su, naprotiv, jedna drugoj nadahnuće, dve strane istog novčića? Ispisivajući ove mikrodrame, autor ponire u međuzavisnost, u dinamiku međuljudskih odnosa.
Tako u pričama iz Naknadnih istina, pisanim u par godina (prva priča datira iz 2014. a najmlađa je friška) pratimo veliki luk od junaka koji pokušava da krijumčarskim kanalima preko Drine pobegne od rata i bombardovanja, preko mladića koji odrasta u gradu čija podeljenost poprima oblike paralelne stvarnosti ili tajanstvene grupe mladića koja opstaje na tankoj granici između kriminala i bolesti, do mlade žene koja ne uspeva nađe izlaz iz vrtložnog kruženja automobilom u Kaluđerici.
Za svoju prethodnu knjigu,
roman Jaz, objavljen u izdanju Arhipelaga prošle godine, Darka Tuševljaković
je dobio Evropsku nagradu za književnost i bio u užem izboru za NIN-ovu nagradu. Arhipelag
je u međuvremenu prodao prava za izdanje romana Jaz na italijanskom, poljskom, bugarskom, albanskom i turskom
jeziku, dok su u toku pregovori o objavljivanju ovog romana na još tri evropska
jezika.
Darko Tuševljaković
je potpisivao svoje knjige i razgovarao sa čitaocima, danas 14. decembra od
17 do 18 časova u knjižari Bookastore (Cara
Lazara 12).
Нема коментара:
Постави коментар