MAĐARSKO
DRŽAVNO POZORIŠTE ČIKI GERGELJ / CSIKY
GERGELY ÁLLAMI MAGYAR SZÍNHÁZ, Temišvar,
Rumunija i POZORIŠTE KOSTOLANJI DEŽO / KOSZTOLÁNYI DEZSŐ SZÍNHÁZ, Subotica, Srbija
Što se tiče etničkog identiteta kao osnovnog identiteta,
kako god pokušavali da ga opišemo ili definišemo različitim, suštinskim
obeležjima, na kraju dolazimo do zaključka da ga određujemo kao jezički
identitet. To je takoreći jedina konkretnost.
Ljude koji žive manjinski život istovremeno određuje
sopstvena manjinska, koliko i većinska zajednica, a na kraju krajeva i
takozvana matična država. Manjinski ljudi ne mogu da budu nešto drugo, s
obzirom da ih iz svih pravaca neprekidno i prenaglašeno opterećuju tom
činjenicom.
Zbog različitosti
i osećanja dužnosti neprestano su suočeni sa identitetom koji im određuje i
većinski narod i sopstvena manjinska zajednica. Manjinski čovek ne može da bude
nešto drugo. I na paradoksalan način upravo zbog toga postaje nešto drugo. On je u stvari
metafora drugačijosti. Ne pripada ni tamo ni ovamo.
Nema svoju domovinu.
Ima, međutim, osećaj posebnog identiteta koji je teško
opisati. Dok istovremeno svet posmatra sa kompleksom inferiornosti i
superiornosti. Podređen je, a ipak s osećanjem nadmoći gleda na stvari. Hoće da
bude prihvaćen, a da istovremeno ostane nešto drugo. Na isti način na koji
predstavlja drugačiji etnički identitet želi da dozvoli sebi luksuz
drugačijosti, isto kao i ljudi koji to mogu sebi da dozvole.
U suštini mnogo puta smo već prikazivali po čemu smo
drugačiji, a po čemu slični i takoreći vam već blasfemično guramo pod nos sve
što smatramo da je istina o vama, kao i o nama. Stereotipi, velike istine,
kritike, nedostatak, poraz ili pobeda političke, tačnije društvene odgovornosti
ovde i sada ne predstavljaju više od inspiracije, nisu važnije od teme o
negiranju jednog govornog, etnički omeđenog jezik.
Ukoliko se to ne razume na mađarskom jeziku, razumeće se
na drugi način. Mađarski jezik ionako razumeju samo Mađari. Ne zanima me šta je
ono što nam je zajedničko ili šta nas razlikuje. Na kraju krajeva svrha jezika
nije da prenosi etničke sadržaje, mnogo više je način da se progovori o
univerzalnim temama, da se izrazi sveobuhvatna ljudskost.
Na kraju krajeva o tome se i radi u predstavi.
O jednom ljudskom jeziku.
O jednom ljudskom i pozorišnom govoru.
Ovaj pozorišni događaj postoji i u predjezičkom i u
postjezičkom stanju.
I to je istinito kao estetika i poezija jezika. Ne želi
rečima da pripoveda, niti da bude ispričan. Zašto?
Predstava nije na mađarskom jeziku. Prevod nismo
obezbedili.
10. decembar, 20h
MAĐAR(SKI) / MAGYAR / HUNGARIAN
Reditelj: Andraš
Urban
/ Urbán András
Kompozitor: Irena
Popović
Koreograf: Aniko Kiš / Kiss Anikó
Kostimograf: Marina Sremac
Koreograf: Aniko Kiš / Kiss Anikó
Kostimograf: Marina Sremac
Maske: Daniela
Mamužić
Instruktor psihodrame: Boris Telečki
Dramaturg: Kornelia Goli / Góli Kornélia
Instruktor psihodrame: Boris Telečki
Dramaturg: Kornelia Goli / Góli Kornélia
Igraju:
Aniko
Kiš /
Kiss Anikó
Emeše
Nađabonji / Nagyabonyi Emese
Boris
Kučov
Kucsov Boris
Imre
Elek Mikeš / Mikes Imre Elek
Emilija
Borbelj B. / Borbély B.
Emília
Žolt
Čata / Csata Zsolt
Eniko
Eder / Éder Enikő
Rita Lorinc / Lőrincz Rita
Emeše Šimo / Simó Emese
Beata Sekelj / Székely Beata
Menadžer scene: Andraš Molton / Molnos
András
Poster: Benedek Levente
Foto: Biro Maton / Bíró Márton
Premijera: 22. maj 2016. godine, Euroregional Theatre
Festival Timișoara – TESZT 2016.
Trajanje; 70’, bez pauze
„Mađar” je neverbalna,
fizički, vizuelno i auditivno snažna predstava, izgrađena na upadljivim
simboličkim prizorima koji problematizuju mađarski nacionalni identitet i
istoriju, kao i odnos prema EU, u čemu je tematski srodna sa Urbanovom ranijom
trilogijom „Pasport Evropa“. Predstava počinje tako što akterima odsecaju
jezike pa ih lupaju i prepariraju, kao da su meso za prehranu. Tako se
simbolički razorno, i naravno uvek urbanovski ironično, sugeriše protestna smrt
jezika. Prizor tumačimo kao opako razračunavanje sa napetim podelama koje
stvaraju nacionalne razlike. U daljem toku igre gledalac je bespoštedno
izbombardovan snažnim scenama, često nasilnim, brutalno uznemirujućim,
seksualno eksplicitnim, ali i komičkim, zbog očiglednih preteranosti i spojeva
nespojivog. Urban se upadljivo ironično poigrava sa mađarskom mitologijom,
putem prizora koji uključuju i odnose između ogromnih životinja, orla, jelena,
bikova, vezanih za mitologiju naseljavanja Mađara u Panoniju. Prepoznatljivo
udarna do srži, ovde pojačano mračna i agresivna, muzika kompozitorke Irene
Popović predstavlja osnovu i vezivno tkivo snažno slikovitih prizora. Tamni
gotički zvuci zaokružuju ritualnu suštinu predstave, njene nadiruće,
galopirajuće udarce, komuniciranje sa arhetipskim, iskonskim, potisnutim.
Нема коментара:
Постави коментар