Галерија Артгет, Трг републике 5/I
уторак, 5. децембар у 18.00
40 година изучавања скандинавских језика
18.00 – предавање: „Борба за норвешки језик некад и сад“
Говори: др Софија Биланџија, доцент на Групи за скандинавистику
19.00 – предавање: „Тајне скандинавских руна“
Говори: др Софија Биланџија, доцент на Групи за скандинавистику
19.00 – предавање: „Тајне скандинавских руна“
Говори: др Наташа Ристивојевић Рајковић, лектор за норвешки језик на Групи за скандинавистику
Група
за скандинавистику Филолошког факултета у Београду ове године обележава
четири деценије успешног рада. Скандинавистику је 1977. основао
професор Љубиша Рајић као Лекторат при Катедри за германистику.
Једанаест година касније Скандинавистика је из лектората прерасла у
посебну групу у оквиру Катедре за германистику и те године је уписана
прва генерација студената на четворогодишње додиполомске студије
норвешког и шведског језика. Данас око 250 студената студира дански,
норвешки и шведски језик на Скандинавистици у Београду.
Четрдесету годишњицу Скандинавистика обележава низом догађаја, предавања и ревијом скандинавских филмова у различитим београдским институцијама културе и образовања.
О предавању “Тајне скандинавских руна“:
У популарној представи руне се обично везују за Викинге и за магију. Мање је познато да су у појединим деловима Шведске руне коришћене до пре само 200-300 година, као и да су рунама писане љубавне поруке у средњовековној Скандинавији. Публика има прилику да сазна понешто о пореклу руна, о томе како су се мењале и шта је њима записано.
О предавању „Борба за норвешки језик некад и сад“:
Норвежани су познати као мирољубив народ, али су по питању језика веома борбени. Језик је једно од најважнијих питања у норвешком друштву. А ситуацију усложњава чињеница да постоји два стандардна норвешка језика и готово онолико дијалеката колико има Норвежана.
Јубилеји
су повод за сумирање резултата рада али и повод за подсећање на
личности заслужне за успех и контитнуитет једног пројекта. Културни
центар Београда и Група за скандинавистику реализовали су током 2014. и
2015. године заједнички подухват „Велика школа Љубише Рајића“ који се
кроз форме трибина, филма, предавања и презентација бавио темама везаним
за (високошколско) образовање, књижевно превођење, као и друштвени и
културни активизам, имајући на уму друштвено прегалаштво и визионарски
дух Љубише Рајића.
Šteta što posle velikog Ljubise Rajica nema ko da nastavi njegov put. Ta škola bi trebala postoji tamo da bi služila toj deci da nauče, da izađu odatle sa znanjem i samopouzdanjem, sa željom da i sami doprinesu za buduće generacije studenata. Na žalost, tamo rade iskompleksirane osobe koje umesto da bodre, demotivisu studente, obaraju na ispitima ne zbog ne znanja, nego radi svoje zlovolje. Time ako ne ubiju i najmanju volju da se bore sa azdajom godinama, sigurno oteraju tu decu glavom bez obzira iz Srbije da se više nikad ne vrate. A mora li tako? Radi li se ovde samo o novcu za obnovu godine, ili o ličnim kompleksima, kao i nedostatku osećaja za decu usled ne imanja sopstvene? Može li iko tome da stane u kraj i vrati ugled katedri? Sve školske ustanove bi trebale da su na usluzi deci, naročito na ovom nivou gde su deca tu dobrovoljno došla da nauče, a tim profesorima, docentima (titule su tako bitne iako iza nekih stoji "?" ) bi to trebalo da služi na čast. Učiti mladog čoveka nečemu, pokazati mu put, služiti za primer!
ОдговориИзбриши