XIX Beldocs

 

-od 20. do 26. maja u Beogradu-

 

 

Međunarodni festival dokumentarnog filma Beldocs ove godine donosi više od 100 kratkih i dugometražnih filmova, kao i VR ostvarenja, uz posebno snažan srpski program.

 

Beograd će i ovog proleća biti centar savremenog dokumentarnog filma – od 20. do 26. maja biće održano 19. izdanje Beldocs-a, na više lokacija širom grada. Publiku očekuje raznovrstan program koji donosi uzbudljiv presek najaktuelnijih tokova savremene dokumentaristike, uz fokus na autore i autorke iz Srbije i regiona, ali i na pažljivo odabrane međunarodne festivalske hitove i nagrađene dokumentarce, uz značajan broj svetskih i evropskih premijera.

 

Ovogodišnje izdanje donosi više od 100 filmova različitih formata i trajanja, uključujući i inovativna VR ostvarenja i video igre koje donose savremeno gledalačko iskustvo. Tematski se posebno izdvajaju filmovi koji se bave naukom i tehnologijom, migracijama, odnosom čoveka prema prirodi i životinjama, kao i biografski i muzički dokumentarci koji iz godine u godinu privlače veliku pažnju publike. Ovog puta, u fokusu su i ostvarenja koja koriste arhivske materijale i istražuju istorijske perspektive, kao i filmovi koji promišljaju ulogu medija i značaj medijske pismenosti u savremenom društvu.

 

Beldocs i ove godine pruža snažnu podršku domaćim autorima kroz pažljivo kuriran nacionalni program, koji beleži kontinuirani rast kvaliteta i raznovrsnosti. Festival nastavlja da neguje prostor za nove glasove i autorske pristupe, istovremeno povezujući lokalnu scenu sa međunarodnim tokovima.

 

Pored filmskog programa, bogat Beldocs Industry segment okupiće filmske profesionalce iz zemlje i inostranstva kroz niz radionica, treninga, panela, razgovora i master klasova. Autori će imati priliku da razvijaju i predstavljaju svoje projekte pred istaknutim mentorima i donosiocima odluka – predstavnicima festivala, televizija, fondova, distribucijskih kuća i VOD platformi.

Prodaja ulaznica počinje krajem aprila putem zvanične internet stranice festivala, gde će uskoro biti dostupne i detaljne informacije o programu i rasporedu projekcija (www.beldocs.rs).

 

Beldocs je osnovan 2008. godine i danas predstavlja jedan od vodećih međunarodnih festivala dokumentarnog filma u regionu. Tokom sedam dana, na više lokacija u Beogradu, publika ima priliku da vidi više od 100 premijernih filmova u okviru brojnih programskih celina. Festival dodeljuje više nagrada za najbolja ostvarenja, dok kroz Beldocs Industry platformu aktivno podržava razvoj novih projekata.

Beldocs svake godine okuplja veliki broj međunarodnih filmskih profesionalaca – autora, producenata i predstavnika relevantnih evropskih i svetskih institucija i kompanija, čime doprinosi razvoju i vidljivosti dokumentarnog filma u regionu.

 

 

 

Austrijski filmski festival pod sloganom “Više od…”

 

 

Austrijski filmski festival biće održan od 16. do 19. aprila u tri grada uz slogan „Više od…”. Ovogodišnji izbor predstavlja širok spektar savremenih austrijskih filmova – koji su „više od” onoga što se na prvi pogled čini. Austrijski kulturni forum ovim festivalom ujedno obeležava i 25 godina uspešnog rada u Srbiji. 

Direktorka Austrijskoj kulturnog foruma Lioba Bamer ističe važnost prikazivanja savremenog austrijskog stvaralaštva. Projekcije se održavaju u Kulturnom centru Beograda i bioskopima Cineplexx u Nišu i Novom Sadu. Tokom 4  festivalska dana ljubitelji filma je uživaće u ostvarenjima koja istražuju duboka pitanja ljudskog identiteta.  Program nudi filozofsko putovanje od Egipta do Austrije kroz intimne ljudske susrete.  

Selektorka ovogodišnja  filmskog programa je književnica i novinarka Ana Vučković Denčić, koja je odabrala je 7 filmova za ovogodišnju smotru. Svako ostvarenje predstavlja više od obične filmske priče ili suvoparnog žanra.  Filmovi poput „Slava kraljici“ bave se snažnim ženama koje ruše svetske tabue.

 

Festival otvara dokumentarni film „Daleko od lipicanera“ autorke Olge Kosanović 16. aprila. Svečana projekcija biće održana u Dvorani Kulturnog centra Beograda uz prisustvo autorke. Film istražuje borbu sa birokratijom i suštinsko pitanje pripadnosti jednoj državi. Autorka kroz ličnu priču duhovito prikazuje potragu za sopstvenim domom i državljanstvom. Olga je rođena u Austriji, gde je uvek i živela.

 

Zemlju je napuštala samo zbog odlazaka na odmore i da, kao i mnogi mladi Evropljani – studira u inostranstvu. Kad je podnela papire za dobijanje austrijskog državljanstva, ispostavilo se da je van zemlje provela dva meseca previše. Iz ove situacije i doživljaja da ne pripada zemlji koju je oduvek osećala kao svoj dom, Olga Kosanović stvara humoran, uzbudljiv dokumentarac o borbi sa birokratijom, ali i o suštinskim pitanjima pripadanja i identiteta.

Osim svoje polazišne priče u film uključuje i mnogo drugih ljudi voljnih da podele svoje iskustvo i odgovor na večito pitanje – ko smo i šta nas determiniše? 

Gospodar oluje : probijanje olujnog zida džemom od smokava

 

 „Gospodar oluje“ je započeo od obimnog scenarija, čiju je okosnicu činio odnos između dede i unuka, pritom deda pravi džem od smokava, a unuk ga uspešno plasira u Americi, da bi se transformisao u distropijsku viziju sveta, građenu na antičkim i anglosaksonskim mitovima i kalio u dogotrajnom snimanju (2018-2025.) , menjao ime od “The Islander” u “Storm Rider: Legend of Hammerhead” da bismo na kraju dobili  jedan od najambicioznijih regionalnih filmskih projekata u poslednjoj deceniji — prvi istinski holivudsko‑srpsko‑hrvatski naučno‑fantastični spektakl, sniman na atraktivnim lokacijama širom Jadrana i Srbije, sa evropskom glumačkom ekipom i ozbiljnim produkcijskim ambicijama. Pri tome smokva se javlja kao moćan simbol, počev od Biblije. U starim kulturama Mediterana smokva je bila znak plodnosti, života i obilja. U književnosti i filozofiji smokva često označava skrivanje istine iza lišća

 

Scenografija je zadivljujuća, što od prirodno atraktivnih lokacija, pa do briljantnog upliva kompjuterske nadogradnje. Svet je vizuelno i konceptualno vešto osmišljen — postapokaliptični Mediteran daje svež, regionalno prepoznatljiv identitet. Film je sniman je na sledećim lokacijama: Braču, Hvaru, Kornatima, Pagu, Splitu, Vodicama i Dubrovniku, uz dodatak beogradskih lokacija poput Kalemegdana i tunela ispod Tašmajdana, koje su pretvorene u futurističke, postapokaliptične ambijente. Mediteranski pejzaži donose vizuelnu snagu — kombinaciju sirovog kamena, mora i neba idealno plešu sa tonom filma. Beograd kao distopijski element predstavlja neočekivano efektan kontrast.

Radnja je smeštena tri veka nakon Velikog potopa, u svet razlomljen na ostrvca okružena večitom, neprobojnom električnom olujnom barijerom, a ulazak u nju plaća se smrću. Centralna mitologija vrti se oko Argosa, jedine tvrđave-civilizacije kojoj se može prići samo prolaskom kroz smrtonosna iskušenja zvanа „Jahanje oluje“.  Argos je utvrđena gradska država (fortified city‑state) i jedino poznato sigurno utočište za preostale stanovnike.

U toj svoj postapokaliptičkoj  alegoriji oduševilo me je pojavljivanje radio prijemnika, lampaša, usađenog u crnu, lakiranu drvenu kutiju, koji i dalje uspešno rabim u svom šumadijskom kastlu.

Za nepopravljive pustolove i putnike, film je prepun tiponima. Kao jedan od najbitnijih ispostavlja se lokaciji bivše JNA podzemne vojne baze, na ostrvu Vis. Upućeni će lako prepoznati , napuštene podmorničke tunele i vojnu infrastrukturu. Najverovatnije se radi o tunelu „Jastog“ – podzemnom doku za torpedne čamce i manje podmornice,  a nije nemoguće da su neke scene snimane i  ARK „Vela Glava“ – ogromnoj podzemnoj komandnoj bazi.

Argos je pod kontrolom Besmrtnih utemeljitelja (The Founders) — elitne vladajuće grupe koja drži monopol nad znanjem o poreklu sveta. Grad materijalizuju Dubrovnik i Beogradska tvrđava. Vladari tvrđavom održavaju mit da je oluja božanska barijera, koju niko ne sme da pređe, jer neminovno strada. Argos predstavlja poslednji bastion „civilizacije“, kombinaciju tvrđave i teokratskog grada, centar političke moći i glavni centar za kontrolu stanovnika ostrva.

 Povremeno se organizuju trke, u kojim ekipe sa ostrva (setimo se nekadašnjih “Jadranskih susreta” ukrštaju energije ne bi li pobedili). Pobednik dobija zaštitu, a pobeđeni biva raseljen sa svoga ostrva. Ko prekrši pravila biva eliminisan na određeni vremenski period. Kada je ovo utvrđenje u pitanju javljaju mi se tri asocijacije: Rosdos, Valeta i Kamelot. Rodos je bio ostrvska tvrđava sa jakim fortifikacionim sistemom i strateškim položajem, okružen morem i zamišljen kao kapija civilizacije. Ogromni Kolos sa Rodosa simbolično je čuvao ulaz — kao što olujni zid u filmu čuva i odvaja Argos od spoljnog sveta. Valeta je, pak, jedan od najbolje planiranih utvrđenih gradova u istoriji finansirana iz evropskih pristupnih fondova i nevladinih organizacija (vitezovi Sv. Jovana), moćna struktura napravljena kao bastion, štit od napada Osmanlija.. Grad je sagrađen da izdrži opsade, sa više zaštitnih prstenova i sistemom neprestanog nadzora. U filmu, Argos je prikazan kao centralizovana tvrđava, sa složenom unutrašnjom organizacijom i strogo kontrolisanom populacijom. Kamelot je kao idealizovani rizort civilizacije, idilično mesto reda i simbol pravde, ali i misterije. U “Storm Rider-u”, Argos ima sličnu auru: stanovništvo veruje da je to jedina sigurna tvrđava, a verovanje se održava mitovima koje šire Besmrtni utemeljitelji. Argos, kao i Kamelot, ima elitnu upravljačku kastu i aureolu polubožanske legitimnosti. Argos, međutim značajno razlikuje što se ne očekuje napad spolja, već samo održavanje statusa kvo, a oluja je brana penetracije spoljnih uticaja na tvrđavu.

 

sa novinarske projekcije

Glavni junak, Neb (Marko Ilso) i pobunjenici dovode u sumnjaju u takvo ustrojenje i odlučuju da se zapute u srce oluje, kako bi otkrili šta se zapravo krije iza nje — što direktno predstavlja izazov autoritetu Argosa. Zajedno sa devojkom Anom (Ivana Dudić) on kreće u potragu za istinom, otkrivajući dugo skrivane tajne o „besmrtnim gospodarima“ koji kontrolišu preostalo čovečanstvo. Porodična nit (odnos Neba i dede) donosi emotivnu dubinu i odmak od klasičnog SF spektakla. Muzika Liora Rosnera ima epski zamah, oscilirajući između mističnog i herojskog, dobro podupirući vizuelni spektakl.

Celim tokom filma ponavlja se jedna mantra: “Amor fati”, latinski izraz koji označava „ljubav prema sopstvenoj sudbini“, tj „prihvati sve što ti se događa“. Pojam je utemeljen u stoicizmu. Fridrih Niče,  ga je koristio kao ideal: da čovek prihvati sve što mu se dešava — dobro i loše — kao nužan deo svog puta, bez žaljenja i bez otpora.

On bi mogao da objasni i ponašanje građana mnogih država danas koji trpe represiju. Ovaj izraz konceptualno se savršeno uklapa u temu filma, jer priča prati likove koji žive u represiji Foundersa, prihvataju „sudbinu“ koju im društvo nameće, da bi je na kraju odbili i izabrali svoj put uprkos prisutnom strahu i opasnosti.

U kontekstu filma, „amor fati“ bi simbolizovao Nebovu sposobnost da prihvati svoju ulogu (vizije, munja, promena sudbine sveta), hrabrost da uđe u oluju, čak i ako sudbina deluje neizbežna, suočavanje s istinom i prihvatanje posledica sopstvenih postupaka. Ovo simboliše I duhovnu osovinu Nebove transformacije — ljubav prema sudbini, ali u aktivnom, ničeovskom smislu: “Prihvati ono što ti je dato, ali se ne plaši da ga nadmašiš.”

Ako bismo film poredili sa “Dinom”  tema je zajednička: pobuna protiv sistema i otkrivanje skrivene istine, postojanje vladara , elite koja kontroliše informacije. Oba filma imaju strukturu modernog mita: herojsko putovanje, zabranjenu teritoriju, tajnu sveta, sukob sa moćnim sistemom.

Mane su uglavnom tipične za „velike snove sa ograničenim resursima“: previše priče, voice-over i preteranа ekspozicijа. Doima se da ga je trebalo dekantirati pre prikazivanja. Da prodišе. U prvoj trećini film povremeno deluje previše objašnjavajuće. Scenario se povremeno previše klati između lične priče i velikog svetskog narativa, pa ritam ume da bude neujednačen. Pojedini dijalozi deluju didaktično, naročito u momentima kada se objašnjava istorija sveta. Povremeni diskontinuiteti u akcentima i stilovima glume vidljivi su zbog mešanja glumaca iz različitih glumačkih škola. Previše tvistova i otkrića u jednom filmu — ponekad zbunjuje i oseća se pretrpano. Neke scene nose televizijski, a ne filmski ritam, verovatno zbog budžetskih ograničenja.

Akcione scene su energične i pregledne. Mitološki i distopijski motivi harmonično su uklopljeni. Tempo u drugoj polovini filma se lepo ubrzava. Emocionalna dinamika između glavnih mladih likova mogla je biti snažnije izražena.

U post‑produkcijI izvršene su masivne digitalne dorade stvarnih lokacija (CGI kompoziting) - pretvaranje stvarnih hrvatskih lokacija u futuristički svet filma. Argos – digitalno proširenje Dubrovnika sa novim nivoima. Stari grad Dubrovnik (Lovrijenac, Bokar, Sv. Ivan) je korišćen kao osnova, ali je računarski proširen i transformisan u kompleksnu SF tvrđavu iznad okeana. Ovo ukazuje na težak 3D matte‑painting + render pipeline, sličan onom korišćenom u Game of Thrones ili Aquaman. Scene u podzemnim objektima snimane su u jugoslovenskom vojnom tunelu na Visu, ali su proširene računarom, osvetljenje, hologrami i uređaji naknadno dodati, zidovi i hodnici produženi u 3D‑u da izgledaju dublji i stariji. Film je dobio prepoznatljiv tamno‑zlatni i crveno‑plavi ton, pre svega u CGI‑intenzivnim scenama Argosa i oluja. Kompletan steampunk‑mitološki vizuelni identitet formiran je u post‑produkciji.

Beskonačni okeani i „Velika oluja“  („perpetual electrical storm“) u potpunosti su vizuelno stvoreni u CGI‑u. Storm Rider vozila imaju retro‑futuristički dizajn, kombinaciju praktičnih modela i digitalnog nadograđivanja.  Autori opisuju vozila kao „steampunk‑mitološki spoj“ i pominju da je ovaj stil delom postignut računarom. Za trke kroz oluju je korišćeno snimanje realnih čamaca na moru, zatim digitalno dodavanje olujnog zida, munja i energetskih efekata, CGI animacija „skokova“ i naleta vetra, digitalni power‑up efekti kada vozila hvataju munju.

Kao, što na početku napomenuh, film je utemeljenje pronašao u jednoj priči iz detinjstva uspešnog biznismena i producenta Neba Čupina (Neb Chupin). Njegovo odrastanje uz dedu u Dalmaciji, poslužili su kao glavna inspiracija za priču i svet filma, pa i glavni junak nosi njegovo ime – Neb. Posebnu emotivnu liniju čini odnos između Neba i njegovog dede, kog tumači proslavljeni škotski glumac Džejms Kozmo (James Cosmo), a koji je direktno inspirisan stvarnim odnosom autora sa dedom Božom.

Priča o brendu “Dida Boža” je gotovo filmska – spoj mediteranske tradicije i modernog globalnog marketinga. U Dalmaciji, blizu mesta Sukošan, porodica je počela da pravi tradicionalne proizvode od voća: džemove, namaze i sušene plodove. Inspiracija je bio „dida“ – deda Boža, simbol starog dalmatinskog domaćina. Kompanija Hermes International odlučila je da od lokalnog proizvoda napravi premium brend. Brend je ubrzo stigao na police američkih prodavnica zdrave hrane.

Režiju potpisuje spsko-hrvatski dvojac Zoran Lisinc (Srbija) i Domagoj Mažuran (Hrvatska). Zoran Lisinac ("Toma") kaže:

“Nisam žanrovski monogaman. Moj holivudski menadžer ima problem s tim. Žanr kojim smo se bavili ima ogromnu globalnu publiku. Mi smo ga u šali nazvali „Calamari Sci-Fi“, kao omaž starim špageti-vesternima – filmovima koji su često nastajali daleko od Amerike, ali su imali univerzalni mitološki karakter i obraćali se publici širom sveta.”

 

Uloge tumače glumci pristigli iz Danske, Engleske, Škotske, Srbije, Hrvatske, Francuske i još nekoliko zemalja: James Cosmo, Caroline Goodall, Marco Ilsø, Sara Sofie Boussnina, kao i Goran Bogdan, Sergej Trifunović i Ivana Dudić.

• James Cosmo (Game of Thrones), donosi stabilnost priči — njegova figura dede ima težinu i toplinu,
• Marco Ilsø (poznat po „Vikinzima“) dobro nosi akcioni teret filma,
• ·Caroline Goodall (Schindler’s List) je protivteg koji stabilizuje radnju i predstavlja most između dve sukobljene strane,
• Sara Sofie Boussnina (Dune: Sisterhood) nadoknađuje prazninu izazvanu stradanjem Ane.

 

Prefiks holivudski ovde može da zavara, jer se ne radi, iza monumnetalinih kulisa, o trkama svojsvenim Pobesnelom Maksu (mada tako na prvi pogled  deluje), nego o metafori, o snoviđenju, iza koje se plasiraju neke velike i večne istine. Reditelji Zoran Lisinac i Domagoj Mazuran pokušali su da spoje holivudski spektakl sa balkanskom emotivnošću. Film nosi ozbiljnu ambiciju da regionalni SF podigne na novi nivo. „Gospodar oluje“ je hrabar, vizuelno raskošan i emotivno motivisan projekat — istovremeno omaž detinjstvu autora i ambiciozan pokušaj da se regionalni film pozicionira na globalnoj sceni.

Svakako  ovde je centralna tema projekcija moći koja zaslepnjuje i parališe podanike, manipuliše, otklanja mogućnost pobuneе. Film, svakako, nosi svoje mane, ali njegove vrline su upečatljivije: vizuelni identitet, isfantazirana mitologija i snažan emocionalni okvir. Ako volite SF svetove, mitologiju, avanturu i jadranske pejzaže — ovo je film koji vredi pogledati, naročito kao primer regionalne produkcije koja se usuđuje da sanja naveliko, ali kao što napomenuh ne očekujte kopiju holivudske produkcije, već evropski, autorski pečat.

XVIII ŠPANSKI METAR DONOSI FILMOVE NAGRAĐENE GOJOM

 

Prestižne španske filmske nagrade Goja dodeljene su sinoć u Barseloni, a tri višestruko nagrađena filma ovdašnja publika moći će premijerno da pogleda na ovogodišnjem Španskom metru.

 

Festival Španski metar (Hispanometraje), u organizaciji Instituta Servantes, biće održan od 27. maja do 3. juna u Beogradu i Novom Sadu. Svečano otvaranje u Dvorani Kulturnog centra Beograda obeležiće film „Nedelje“ (Los domingos) koji je osvojio pet nagrada Goja, uključujući i onu glavnu – za najbolji film.

 

Drama rediteljke Alaude Ruis de Asua važila je za glavnog favorita večeri sa čak 13 nominacija, a nagrade je odnela u najvažnijim kategorijama: najbolji film, najbolja režija, najbolji originalni scenario, najbolja glavna, kao i sporedna ženska uloga.

 

Film „Nedelje“ imao je svetsku premijeru na Međunarodnom filmskom festivalu u San Sebastijanu, gde je i osvojio Zlatnu školjku, glavnu festivalsku nagradu. Radnja prati Ainaru, mladu devojku koja se nalazi na važnoj životnoj prekretnici – mora da odluči koji će fakultet biti njen izbor za studiranje. Međutim, dok njeni prijatelji istražuju radosti i nemire adolescencije, Ainaru sve više privlači kontemplativni život u katoličkom samostanu. Njena konačna odluka uzdrmaće porodičnu ravnotežu i odnose koji su do tada postojali.

 

Izvanrednu glumačku ekipu predvode nagrađene Patrisija Lopes Arnais i Nagore Aranburu, a u filmu blista i debitantkinja Blanka Soroa, kao i njihove kolege Huan Minuhin i Migel Garses.

 

Na jubilarnoj, četrdesetoj dodeli priznanja španske Akademije za filmsku umetnost i nauku, nagradu za glavnu mušku ulogu dobio je Hose Ramon Sorois, koji je oduševio i publiku i kritiku ulogom u drami „Maspalomas“. Ovaj dirljivi film, koji istražuje teme seksualnosti u kasnijim godinama, identiteta i porodičnih odnosa, potpisuje poznati rediteljski dvojac koji čine Hose Mari Goenaga i Aitor Aregi.

 

Glavni junak filma je Visente, autovani gej muškarac u sedamdesetim godinama, koji uživa u svim čarima turističkog odmarališta Maspalomas na ostrvu Gran Kanarija. Sve se preokreće onog trenutka kada doživi moždani udar. Nakon buđenja iz kome, njegov život nastavlja se u San Sebastijanu, u domu za stare gde ga čeka dug oporavak.

 

Tu će morati da se suoči i sa ćerkom sa kojom dugo vremena nije bio u kontaktu, ali i sa životom u posve drugačijem okruženju, zbog čega odlučuje da u početku prikriva svoju seksualnu orijentaciju. Ali za Visentea to znači da se vraća tamo gde je počeo – ponovo „ulazi u ormar“, gubeći sve za šta se tako dugo i teško borio.

 

Nagradu za najbolji adaptirani scenario, kao i kostimografiju, dobio je film „Večera“ (La cena), britka komedija reditelja Manuela Gomesa Pereire. Glavne uloge u ovoj nesvakidašnjoj filmskoj priči, nastaloj na osnovu uspešnog pozorišnog komada, igraju španske zvezde Mario Kasas i Alberto San Huan.

 

Radnja je smeštena u burni period neposredno nakon Španskog građanskog rata, kada se u raskošnom madridskom hotelu Palas priprema svečana večera u čast pobede nacionalističkih snaga. Fransisko Franko i njegove zvanice to ne znaju, ali u hotelskoj kuhinji grupa poraženih republikanskih kuvara u tajnosti priprema večeru, dok istovremeno kuje i svoj poslednji plan za bekstvo iz zemlje.

 

Sva tri ostvarenja – „Nedelje“, „Maspalomas“ i „Večera“ – publika u Srbiji moći će premijerno da pogleda na predstojećem, 18. izdanju Španskog metra, zajedno sa drugim filmovima iz Španije i Latinske Amerike.

 

XXIII Beogradski festival igre- budi IGRA KOJU ŽELIŠ da vidiš

 

 

 

Beogradski festival igre, nastao 2004 godine, pozicionirao se kao jedan od najznačajnijih plesnih događaja u region, ako ne i šire. Ovogodišnje izdanje festivala od 13. marta do 8. aprila  nudi zanimljve performance. Festival predstavlja petnaest trupа iz preko deset zemalja sa preko 25 novih koreografskih ostvarenja, uključujući i premijere i produkcije značajnih međunarodnih autorа i kompanija sa izvođenjima  . Publika može očekivati velika imena savremenog plesa, inovativne interpretacije pokreta i vrlo različite estetske prakse — od vizuelno grandioznih spektakala do intimnijih, konceptualnih radova. Svakako, u svojoj biti ova Godina promišlja o trenutka, smešta ga u različite prostore i razmatra na različite načine. Kao uvod u XXIII BFI, 6. marta u Ložionici će premijerno biti izvedena 2 komada - „Alegro“ Maše Kolar iz Hrvatske i „Pevac“ Baraka Maršala iz Izraela, koji su radili s mladim igačima iz Srbije

Kompletan program najavili su direktorka BFI Aja Jung i brojni diplomatski predstavnici zemalja iz kojih dolaze gostujuće predstave: ambasadori Izraela Avivit Bar-Ilan, Velike Britanije Edvard Ferguson, Finske Niklas Lindkvist, Kanade Mišel Kameron, Argentine Osvaldo Narciso Marsiko, Španije Huan Hose Sanz Aparisio, Grčke Marija Levanti, Švajcarske Anne Lugon-Moulin (video porukom), prva savetnica ambasade Francuske Nataša Efimov, zamenik ambasadora Nemačke Karsten Majer Vifhauzen, predstavnik ambasade Italije Frančesko Manja i direktorka Austrijskog kulturnog foruma Lioba Bamer.

 

Za dve decenije u Srbiji je na BFI predstavljeno više od 580 koreografija, a svake godine gledalo ih je oko 15.000 posetilaca. Na kraju konferencije Aja Jung je zaključila:

 

“Slogan ’Budi igra koju želiš da vidiš’ je veoma hrabar, jer je danas malo ljudi koji bi menjali sebe, a još manje onih koji bi umeli da promene svet.”

 

 Program možete pogledati OVDE

Izdvajamo par predstava:

 

Kale Nio i Fernando Melo: “Tempo”

„Tempo“ istražuje vreme, njegovu percepciju, kao i njegovo ubrzanje, usporavanje i prestanak. U srži predstave je običan događaj, trenutak kada protagonista jedva izbegava nesreću. Trivijalni incident poprima ozbiljne razmere, otkrivajući svu nežnost života. Komad oživljava trenutke pada, spoticanja, nesreća i njihovih posledica, na različite načine… Pojave kao iz sna, vizuelni prikazi u stilu živih scena gde se zakoni prirode poništavaju. Struktura predstave je kao nelinearni palindrom, gde se vremenske linije smenjuju. U eri u kojoj stalne distrakcije fragmentiraju našu pažnju, produkcija nastoji da manipuliše percepcijom vremena, vodeći publiku ka povećanoj svesti o trenutku. „Tempo“ ističe značaj neobičnih trzaja i usporavanja vremena. Performans bi mogli da pogledate pogledajte 22. marta u Ložionici, da sve ulaznice nisu prodate.

 

Jasmin Vardimon Company (London / Sada): „Sada”

Jedna od vodećih savremenih plesnih trupa iz Velike Britanije: vizuelno upečatljiv performans koji propituje percepciju stvarnosti, potpisuje višestruko nagrađivana koreografkinja Jasmin Vardimon. Kako uhvatiti sadašnji trenutak kada on postaje prošlost istog momenta kada ga uočimo? Ovim paradoksom bavi se komad „Sada”, pokušavajući da artikuliše različite verzije sadašnjeg trenutka - one prošle i buduće, individualne i zajedničke - u priči koja, spajajući stare i nove ideje, donosi pogled na svet koji se neprestano menja.”Sada” je na program 15 marta u SNP, Novi Sad.

 

Gaj Nader | Maria Kampos: “Prirodni poredak stvari”

Inspirisani pojmom reda nereda, trupa istražuje kompleksnost samoorganizovanih sistema u prirodi, viđenih kao kao sićušni univerzum sastavljen od mnoštva samo-razmnožavajućih organizama. Poput ode životu i njegovoj krhkoj atmosferi, ovo je pokušaj da se izrazi protest koji osnažuje lepotu i harmoniju kao jedini način kako bi se ponovo povezali sa okruženjem i vratili ravnotežu. Čak i u najvećim izazovima, mi možemo povratiti veru kroz prepoznavanje lepote, svrhe i vidljivih obrazaca u univerzumu i prirodi. Komad možete pogledati 3. Aprila u SNP, Novi Sad.

 

Kompanija Manuela Linjana:” ¡VIVA!”

„¡VIVA!“ donosi flamenco koji razbija predrasude, koji je pesma slobodi, gde se rodne uloge u kodifikovanom i tradicionalnom svetu flamenka, razbijaju sa uživanjem, stvarajući nove prostore koji, iako neistraženi, nisu daleki. Zavodljivi izvođač vrtoglave moći, Manuel Linjan hvaljen je zbog svog scenskog umeća i iskrenosti sa kojom krši pravila flamenka. Njegov komad na scenu izvodi muške igrače obučene u tradicionalne ženske kostime, otkrivajući brojne izraze identiteta skrivene u svakom ljudskom biću. Transformacija ne podrazumeva puko maskiranje, već vodi u ogoljenost i razotkrivanje. Dobitnik Španske nacionalne nagrade za igru 2017. godine, Manuel Linjan je proslavljeni igrač, koreograf i reditelj rođen u Granadi. Učenik je legendarnih Manolete i Marioa Maja, koji su mu darivali jake temelje u flamenku. Komad možete pogledati 1. aprila u Ateljeu 212 i to nije šala.

 

 

Trupa Gratte Ciel (Francuska): “RoZéO”

Spektakularna predstava igrača koji izvode performans više od 12 metara iznad zemlje, kombinujući ples, akrobatiku i scensku umetnost u prirodnom prostoru bazena Tašmajdana. „RoZéO“ je predstava koja priziva povratak prirodi i saglasje sa njm. Uzdignuti na krhke metalne štapove (štule) i nošeni vetrom, igrači nežno osciliraju. Ovu predstavu možetee pogledati u dva tremina: 4. i 5. aprila na otvorenim bazenima Tašmajdana.

 

Gauthier Dance (Štutgart / Akram Kan): „Okretanje kostiju“

Kompanija sa međunarodnim priznanjem, poznata po duboko introspektivnim i psihološki intenzivnim radovima. Program obuhvata izbor njihovih značajnih dela. Iza provokativnog naslova krije se famadihan, ritual sećanja koji se uglavnom praktikuje na Madagaskaru, gde ljudi otkopavaju kosti svojih predaka, umotane u tkaninu, kako bi se ponovo povezali sa svojim nasleđem. To je vreme kada ostrvljani prepisuju imena na pokrovima, prebacuju kosti preko glave i igraju sa njima. Zato je famadihana bila inspiracija za pristup ovoj produkciji u kojoj Akram Kan uranja u istoriju sopstvenih koreografskih dela. Izvorni materijal se sastoji od pet antologijskih dela koje je kreirao za sebe kao igrača, ali i za svoju trupu. Ti komadi dele jednu poruku: zaslepljenost i arogancija jesu uzrok da čovečanstvo ponavlja iste greške kroz istoriju. Ova predstava otvara festival  13. marta u SNP-u, Novi Sad.

 

 

Salvo Lombardo Company (Rim) : “Sport”

Predstava koja dekonstruira takmičarski duh i sportsku dinamiku kroz plesnu kompoziciju, fokusiranu na etiku i suštinu igre. Predstava identifikuje specifičnu egzistencijalnu dimenziju u fizičkom stanju „pada“ i na isti način predstavlja izgovor za repozicioniranje ideala takmičenja i performansa koji se obično zasnivaju na principima isključivanja i povinovanjima preciznim anatomskim, društvenim i kulturnim pravilima. Na ovaj način, sport se istražuje kao jedna od različitih artikulacija oblika dominacije, u presecima između individualnog izražavanja i javne naracije, na raskrsnici sa konstrukcijom nacionalnih, kulturnih i rodnih identiteta. “Sport” pogledajte u dva termina 18 marta u Ložionici.