четвртак, 07. мај 2009.

Nebeski odred

Gde je granica ljudske nade?



Komad "Nebeski odred" delo je Đorđa Lebovića (koji je i sam bio zarobljenik u nacističkim logorima Aušvicu, Saksenhauzenu i Mauthauzenu) i Aleksandra Obrenovića, napisan davne 1957. godine. Na tada održanom II Sterijinom pozorju, za ovo delo, dobili su Nagradu za tekst savremene drame.

Prilikom nedavnog boravka u Krakovu, iskoristio sam priliku da obiđem i logor smrti Aušvic. Sve što sam tamo video, nije moglo da ne utiče na mene, pa sam se odatle vratio s mučninom u stomaku i stotinama pitanja, na koje nisam imao pravi odgovor. Predstava "Nebeski odred", zato se pojavila u pravi čas. Mada, ovakve drame su večne i velika je šteta što se ne igraju češće, a školarci ne dovode organizovano, kako bi saznali o stravičnoj moralnoj provaliji, u koju je čovečanstvo propalo. Jer, olako zaboravljamo i često postajemo ravnodušni prema ljudskoj patnji.

Dramu prati oko stotinak gledalaca, smeštenih na samoj sceni, ispred sobe u kojoj borave zarobljenici. Neki dva sata i desetak minuta, kao hipnotisani pratili smo mučne scene, bez jeftinih efekata i scena smišljenih da šokiraju. Užase samo naslućujemo, ali i to je previše. Od same smrti gore je samo njeno iščekivanje.

U sobi, kao prenešenoj iz poznatog, malog gradića na jugu Poljske, odvija se jeziva dilema, kolika je cena života, šta se sve može istrpeti i kakve granice preći, da bi se on sačuvao u svom najmizernijem izdanju.

Gase se sva svetla, kulja dim i u daljini se pojavljuje grupa preplašenih zatvorenika, a ispred njih stoje vojnik i oficir, sablasni poput strašila. Oficir im saopštava da su odabrani za "Nebeski odred", za obavljanje najprljavih poslova u fabrici smrti. Oni koji odbiju da učestvuju u ovom zločinu, bivaju na licu mesta streljani. Ostali odlaze u sobu, s tri meseca životnog kredita, svojim najstrašnijim strahovima i tikovima. I tamo, u skučenoj zagušljivoj tamnici, oni se nalaze sami sa sobom, sa ostalim odabranima za ovaj krvavi pir smrti.

Tajac smenjuju dileme, neverica, da je takav užas, koji ih očekuje, uopšte moguć, spoznaja, ravnodušnost, bezrazložna euforija, depresija i konačno, ludilo, kao logična reakcija normalnog čoveka na nepojmljive zločine, u kojima su i sami, nevoljno, učestvovali.

Čudna je i raznolika družina, sastavljena od političkih zatvorenika, kriminalaca i Jevreja. Ljudi sasvim različiti, našli su na zajedničkom poslu, koji nisu želeli. Različite ideologije i religije, nesposobne da se izbore s stavičnom stvarnošću, pred kojoj sve pada u vodu. Oni su tu, iz egoističkih pobuda, kako bi, samo na kratko, produžili svoj bednu egzistenciju. Sklopili su pakt s samim đavolom.

Degradirani i poniženi, do same srži duše i izmučenog tela. Konačan pad čoveka je tu.

Dolaze mokri, promrzli i izgladneli, a onda, kada već polako oguglaju, otpočinju gozbu hranom i pićem, oduzetim od ubijenih, razmeću se, onim, o čemu su, do skoro samo sanjali, pevaju i plaču, padajući sve dublje u klopku, koja im je svesno i monstruozno postavljena.

Svako pokušava na svoj način da izdrži taj užas, da se izbori sa sopstvenim demonima izralim iz griže savesti. Neko vodi statistiku zločina, drugi ćuti, neki se vesele, a religiozni Jevrej opravlja sat i ćuti. Distanca između njih i izabranog kapoa, bivšeg vajara postaje sve veća. Nekadašnji umetnik, odbačen od svojih, okreće se odmazdi i nasilju nad ovim žrtvama i dželatima. Krug ljudske nesreće je zatvoren. Tu su dželati po ideologiji i prirodi, ali i dželati iz samoodbrane, potekli iz reda samih žrtvi, koji će na kraju i sami, završiti na gubilištu. Sukobljavaju se međusobno, maštaju o bekstvu, pričaju o životu, iz kojeg su izopšteni. Umiruje ih ta varljiva i krhka nada, da ima izlaza i iz tog pakla, ali kada i ta, poslednja slamka, za koju se grčevito drže, nestaje, otrežnjeni, uz neumoljive otkucaje sata odlučuju da povrate svoje izgubljeno dostojanstvo, tako što će ga trampiti za sam život.

Jedna sjana drama, teška tragedija koja se mora odgledati. Odlična glumačka postavka na nimalo lakom zadatku. Da, jezivo je, izlazite iz teatra ošamućeni i ogorčeni, za razliku od trivijalnih predstava, koje podilaze lošem ukusu i širokim slojevima društva. Onima koje traže sedativ od svakodnevnog života. Ovo je angažovana drama, koja šalje sasvim jasnu društvenu poruku. A kome sve ovo nije dovoljno, ko želi da upotpuni sliku, neka pročita ovo moje, sasvim lično, viđenje pomenutih koncentracionih logora na veb stranici Putokaza.