“…..ni pojma oni nemaju o tome šta je sreća, oni ne znaju da bez ove
ljubavi za nas nema ni sreće, ni nesreće – nema života….”
Nedeljno je popodne i bavim se
sećanjima. Na sreću ne svojim, ovaj put grofa Vronskog na Anu Karenjinu. Onu
koja se bacila pod voz. Jer, sve srećne porodice su iste, a svaka sjebana je
unikatna u svojoj tragediji. Tako je rekao jedan drugi grof ovaj put Lav. Stvorio
je Vronjskog po uzoru na Nikolaja Nikolajeviča Rajevskog, čije
je srce pokopano u manasturu Svetog Romana u Đunisu, mestu u blizini Kruševca. Stradao u
bici sa Turcima 20. avgusta 1876. kod sela Gornji Androvac, nedaleko od
Aleksinca. Narodna legenda kaže da je samo nekoliko minuta pre pogibije
Rajevski ručao i ispio vino.
Glavnog junaka susrećemo u mandžuriskoj
bestragiji. U toku je rusko-japanski rat. Glavni hirurg ruske vojne bolnice spasava
živote nekolicine ranjenih oficira, među njima i grofa Vronskog. Doktor koji
operiše je Sergej Karanjin, Anin sin. Još ne zna s kim ima posla. Nudi grofu
Vronjskom kao suvenir odstranjen deo.
„Nisam sentimentalan“,
odgovara grof.
Sledi njegova ispovest. Јer,
ljubav ima više istina.
Možemo li se osloniti na muško
sećanje, pa makar ono bilo i grofovsko?
Pored knjige, na mene je veliki
utisak ostavi američki crno beli film iz 1935. godine. Radnja se odvijala u carskoj
Rusiju 1870-ih, a naslovnu ulogu, Ane tumačila je Greta Garbo. Oficir je u ta
vremena morao da se pokaže među vojnicima, tako što će najviše popiti votke, a
onda kada ostane jedini na nogama i uz to mrtav trezan, prići izabranici svoga
srca, naručiti penušavac i poljubiti joj ruku!
Ane Karenjine zatičemo u Moskvi gde
brata Stepana Oblonskog pokušava da pomiri s ženom Doli. Deluje da je Ana
uspešna u svojoj spasilačkog misiji, ali se nameće pitanje:
„Ko će nju spasiti?
Selimo se na bal i viđamo koliko
je grof Vronski očaran Anom i to se nimalo
ne libi da otvoreno pokaže u javnosti. Ana iznenađena odlazi, a on je prati
verno poput pseta. Deluje bezuspešno, ali...
Ana nije srećna u braku. Njen
muž, Aleksej, državni službenik, ugledan član društva, licemeran je i bestrasan
čovek, predvidivih postupaka. Formalan, racionalan, hladan, odmeren. K’o da je ne
daj bože Englez!
Ana na kraju prelomi i poda se
naočitom grofu. Nastaje mrcvarenje, koje je iz današnjeg vremena teško
razumeti, da li da se Ana razvede, šta će reći svet i sva ta romantičarska
prepucavanja. Grofu samo još fali pudlica da je šeta ulicama Petrograda, da bi
maskarada bila potpuna.
Na konjičkim trkama grof Vronski
pada sa konja. Karenjin primećuje koliko je njegova žena Ana uzbuđena zbog
toga. Rastrzana između muža i ljubavnika, emocija i racionalnog Ana pri teškom
porođaju rađa devojčicu, plod ljubavne afere i moli muža da joj oprosti. Muž
joj oprašta i prihvata dete kao svoje, dok poniženi Vronski pokušava da se
ubije, ali promaši. Onda ljubavnici, ostavljaju Karenjina sa sinom i s devojčicom i
odlaze u Italiju.
Posle povratka u Rusiju, Ana sve
više divlja, svesna da je izgubila sigurnost, a da joj se ljubavik emotivno
zamorio, pa im svima priređuje skandaloznu scenu odlazeći u operu! Traži od
Vronjskog da se opredeli između nje i majke. Smatra da joj je uskraćen život kakav
je trebala da vodi. Postaje sve destruktivnija i vođena unutrašnjim
nemirima, trzavicama, izobličava se, pretvara
se u monstruma, pa sticajem lošeg tajminga okončava svoj život tako što se baca
pod voz. Hej, mašino, pusti paru jače...
Vronski skrhan bolom zbog gubitka
svoje jedine ljubavi prijavljuje se u Srpsko-turski rat.
Vraćamo se u vreme susreta
Sergeja Karenjina i grofa Vronjskog. Rusi
napuštaju poljsku bolnicu. Grof Vronjski odbija da se povuče i junački se stavlja
na čelo odbrane. Samo trenutak pre kartao se i kocka ga je baš htela. Imao je
sreće!
Ruski kandidat za Oskara, film
koji je otvorio festival u Montrealu, u čiju je produkciju je uloženo 15
miliona dolara Pojedine scene snimane su u ličnim odajama kralja Petra u
Zimskom dvorcu. Sjajni glumci i kostimi ipak nisu dovoljni za spektakal.
Očekivao sam suptilniju fotografiju i drskiji pristup Tolstojevom delu. Ne puko
podražavanje holivudskog stila. Scene u Petrogradu se uvek dešavaju na istom
mestu, ispred istih zgrada, a ne volim kad reditelji štede na meni i mojoj
impresiji.
režija: Karen Šahnazarov
glumci: Elizaveta Bojarskaja,
Kirill Grebenščikov
distributer: Taramount
Нема коментара:
Постави коментар