KulturniK: Ana Karenjina, sećanja Vronskog

среда, 18. октобар 2017.

Ana Karenjina, sećanja Vronskog

“…..ni pojma oni nemaju o tome šta je sreća, oni ne znaju da bez ove ljubavi za nas nema ni sreće, ni nesreće – nema života….”

Nedeljno je popodne i bavim se sećanjima. Na sreću ne svojim, ovaj put grofa Vronskog na Anu Karenjinu. Onu koja se bacila pod voz. Jer, sve srećne porodice su iste, a svaka sjebana je unikatna u svojoj tragediji. Tako je rekao jedan drugi grof ovaj put Lav. Stvorio je Vronjskog po uzoru na Nikolaja Nikolajeviča Rajevskog, čije je srce pokopano u manasturu Svetog Romana u Đunisu, mestu u blizini Kruševca. Stradao u bici sa Turcima 20. avgusta 1876. kod sela Gornji Androvac, nedaleko od Aleksinca. Narodna legenda kaže da je samo nekoliko minuta pre pogibije Rajevski ručao i ispio vino.

Glavnog junaka susrećemo u mandžuriskoj bestragiji. U toku je rusko-japanski rat. Glavni hirurg ruske vojne bolnice spasava živote nekolicine ranjenih oficira, među njima i grofa Vronskog. Doktor koji operiše je Sergej Karanjin, Anin sin. Još ne zna s kim ima posla. Nudi grofu Vronjskom kao suvenir odstranjen deo.

„Nisam sentimentalan“, odgovara grof.

Sledi njegova ispovest. Јer, ljubav ima više istina.

Možemo li se osloniti na muško sećanje, pa makar ono bilo i grofovsko?

Pored knjige, na mene je veliki utisak ostavi američki crno beli film iz 1935. godine. Radnja se odvijala u carskoj Rusiju 1870-ih, a naslovnu ulogu, Ane tumačila je Greta Garbo. Oficir je u ta vremena morao da se pokaže među vojnicima, tako što će najviše popiti votke, a onda kada ostane jedini na nogama i uz to mrtav trezan, prići izabranici svoga srca, naručiti penušavac i poljubiti joj ruku!

Ane Karenjine zatičemo u Moskvi gde brata Stepana Oblonskog pokušava da pomiri s ženom Doli. Deluje da je Ana uspešna u svojoj spasilačkog misiji, ali se nameće pitanje:

„Ko će nju spasiti?

Selimo se na bal i viđamo koliko je grof Vronski očaran Anom i to se nimalo ne libi da otvoreno pokaže u javnosti. Ana iznenađena odlazi, a on je prati verno poput pseta. Deluje bezuspešno, ali...

Ana nije srećna u braku. Njen muž, Aleksej, državni službenik, ugledan član društva, licemeran je i bestrasan čovek, predvidivih postupaka. Formalan, racionalan, hladan, odmeren. K’o da je ne daj bože Englez!

Ana na kraju prelomi i poda se naočitom grofu. Nastaje mrcvarenje, koje je iz današnjeg vremena teško razumeti, da li da se Ana razvede, šta će reći svet i sva ta romantičarska prepucavanja. Grofu samo još fali pudlica da je šeta ulicama Petrograda, da bi maskarada bila potpuna.

Na konjičkim trkama grof Vronski pada sa konja. Karenjin primećuje koliko je njegova žena Ana uzbuđena zbog toga. Rastrzana između muža i ljubavnika, emocija i racionalnog Ana pri teškom porođaju rađa devojčicu, plod ljubavne afere i moli muža da joj oprosti. Muž joj oprašta i prihvata dete kao svoje, dok poniženi Vronski pokušava da se ubije, ali promaši. Onda ljubavnici, ostavljaju Karenjina sa sinom i s devojčicom i odlaze u Italiju.

Posle povratka u Rusiju, Ana sve više divlja, svesna da je izgubila sigurnost, a da joj se ljubavik emotivno zamorio, pa im svima priređuje skandaloznu scenu odlazeći u operu! Traži od Vronjskog da se opredeli između nje i majke. Smatra da joj je uskraćen život kakav je trebala da vodi. Postaje sve destruktivnija i vođena unutrašnjim nemirima, trzavicama, izobličava se, pretvara se u monstruma, pa sticajem lošeg tajminga okončava svoj život tako što se baca pod voz. Hej, mašino, pusti paru jače...

Vronski skrhan bolom zbog gubitka svoje jedine ljubavi prijavljuje se u Srpsko-turski rat.

Vraćamo se u vreme susreta Sergeja Karenjina i grofa Vronjskog. Rusi napuštaju poljsku bolnicu. Grof Vronjski odbija da se povuče i junački se stavlja na čelo odbrane. Samo trenutak pre kartao se i kocka ga je baš htela. Imao je sreće!

Ruski kandidat za Oskara, film koji je otvorio festival u Montrealu, u čiju je produkciju je uloženo 15 miliona dolara Pojedine scene snimane su u ličnim odajama kralja Petra u Zimskom dvorcu. Sjajni glumci i kostimi ipak nisu dovoljni za spektakal. Očekivao sam suptilniju fotografiju i drskiji pristup Tolstojevom delu. Ne puko podražavanje holivudskog stila. Scene u Petrogradu se uvek dešavaju na istom mestu, ispred istih zgrada, a ne volim kad reditelji štede na meni i mojoj impresiji.