Svečana akademija povodom 125 godina od rođenja Ive Andrića

"Pripovedač i njegovo delo ne služe ničemu ako na jedan ili na drugi način ne služe čoveku i čovečnosti". Ovo je izgovorio čovek koga na autopsijskim stolovima pedantnih nacionalizama čereče utvrđujući mu etničko poreklo, kao da sam nije definisao kulturni krug kome je pripadao. Mi ga ovde i danas nećemo grlato svojatati, niti posthumno određivati. Svojim delom prevashodno, Ivo Andrić se sam odredio kao neko ko "pripada čovečnosti". Mi danas, 125 godina od njegovog rođenja, sa poštovanjem i osećajem zadovoljstva što smo ga imali i imamo u ovoj sredini, u ovoj Akademiji, u ovom gradu, u ovoj zemlji, koje je voleo i smatrao svojim, ne ometamo nikoga da u njegovim redovima nalazi svoje, posebne pouke.", istakao je u pozdravnom govoru  Vladimir S. Kostić, predsednik SANU, na svečanoj akademiji upriličenoj u čast 125-godišnjice rođenja našeg nobelovca. O njemu su reč dve progovorili i i akademici i pisci Matija Bećković, Milosav Tešić, Dušan Kovačević, Miro Vuksanović i Goran Petrović.

"Pišući o odavno prohujalim vremenima, Andrić je opisivao i vreme u kojem je živeo i tako sebi davao spokoja i pružao priliku za majstoriju." - konstatovao je Matija Bećković.

Andrićev humor, sveden i besprekorno rečit, nikad nije jednosmeran i površan, nikad usiljen ni namešten, a uvek je takav da potvrđuje piščevo široko poznavanje i razumevanje sveta. U srž njegovog veoma istančanog smisla za smešno ugrađena je i visoka mera ozbiljnosti. To je onaj humor koji u svojoj razuđenosti i prefinjenosti, prirodno proističe iz određenog zbivanja i karaktera ličnosti. U njemu ima samilosti, a nema zlobe - u njemu se, i kada je težak, crn i opor, sadrži i unutrašnji smeh s primesama istinske patnje.", nastavio je Milosav Tešić

U vremenu koje se ubrzava, a godine se smenjuju kao godišnja doba i meseci kao dani, sustižu nas junaci Andrićevih knjiga za koje smo verovali da su "umetnička fikcija", rekao je Dušan Kovačević.

"Andrić je put pored znakova u otmen, svečan i prosvetljen, tajnovit, ozaren i teško objašnjiv susret s ljudima koji pate, stradaju i mrze, vole, prkose, pobeđuju i pamte. Andrić je susret s mostovima između strana sveta, čoveka i čoveka, noći i dana, s prošlošću koja postaje deo nas i onih što će posle nas da dođu. Andrić je odjek mudrosti i moralnog iskustva, istina da je jednostavnost savršeno kazivanje, lozinka da je ćutanje snaga, a govorenje slabost.", dodao je Miro Vuksanović.

Svečanu akademiju zaključuje Goran Petrović pitanjem:

"Zašto junaci Andrićevih pripovedaka tako malo govore, a često i uporno ćute?"

odmah je i ponudio mogući odgovor:

"Andrićev čovek ćuti jer je priča o njemu stigla nekada i godinu-dve ranije, poput ordije kakvog paše ili vezira kao povodanj se mahnito razlila, sve pred sobom povaljala, a on se sam, taj čovek, priči o sebi pridružuje znatno docnije. "

Odlomke iz Andrić dela deklamovali su dramski umetnici Milan Mihailović, Petar Mihailović i Nebojša Dugalić. Prikazani su i isečci iz  TV emisija u kojima se pojavljuje  Ivo Andrić.