Mladi izraelski pijanista Nitaj Herškovic (Nitai Hershkovits) zablistao je u džez svetu kada ga je, sa samo 24. godine, Avišaj Koen predstavio na duo albumu „Duende“.
U međuvremenu je još dva puta snimao sa popularnim kontrabasistom, i
stekao samopouzdanje da se upusti u solo karijeru. Njegova interesovanja
kreću se od analogne elektronike (koju predstavlja na debi albumu) do
akustičnih nastupa, kakav će biti i skorašnji na 33. Beogradskom džez festivalu, 27. oktobra u Domu omladine.
U svet muzike ušli ste svirajući klarinet, kako ste otkrili i zavoleli klavir?
Kada sam imao 15 godina svirao sam klarinet u školskom big bendu i bio sam ljubomoran na našeg pijanistu. Izgledao je kao neko ko jako uživa, dok je svirao akorde i pratio orkestar, što mi je samo pokazalo koliko ja ne uživam. Zato sam počeo da idem na časove klavira kod Amita Golana, koji mi je za dve godine pokazao najbitnije osnove sviranja, a često im se i danas vraćam. Na kraju sam odustao od klarineta i sasvim se posvetio klaviru. Mada se dešava da ga i danas ponekad zasviram – na primer, na mom prvom albumu ima nekoliko deonica za klarinet.
Studirali ste klasičnu i džez muziku, kako ste se zainteresovali za elektroniku, koja je takođe zastupljena na Vašem debi albumu?
Kada je reč o elektronici, za mene, a i za mnoge druge muzičare koje poznajem, Čik Korijin album „Light As A Feather“ se pojavio u pravom trenutku. U to vreme slušao sam mnogo hard-bapa, svinga i tradicionalnog džeza. Otac mi je poklonio ovaj Korijin album i sećam se da smo ga slušali u kolima sve vreme dok smo se vozili u Eilat na „Red Sea“ džez festival. Mislim da je utisak koji je na mene ostavila ta muzika bio dodatno pojačan pejsažima koje sam posmatrao dok sam je u vožnji slušao. Onda sam počeo da otkrivam muziku Herbija Henkoka iz sedamdesetih i osamdesetih godina, Lerija Goldingsa, Peta Metinija, Džona Skofilda i druge. Kada sam upoznao Juvija (Yuvi Rejoicer), još više sam se zainteresovao za hip-hop i elektroniku. On ima sanduke pune ploča, a nešto od tog materijala smo iskoristili za semplove na albumu.
Izraelsko-američka muzička fondacija (AICF) četiri godine zaredom (2004-2009) Vam je dodeljivala navišu stipendiju, a 2009. ste dobili i stipendiju „Chase“ fondacije za pohađanje „Jerusalem Rubin“ muzičke akademije. Koliko Vam je to pomoglo u školovanju i razvoju karijere?
Pomoglo mi je mnogo, baš onda kada mi je bilo potrebno. To je bila značajna finansijska podrška, koja mi je omogućila da uzimam privatne časove klavira i kupujem albume. Stipendija „Chase“ fondacije pokriva troškove školarine za cele četiri godine. Ali jednog dana sam jednostavno otišao, i više se nisam vratio – želeo sam samostalno da donosim odluke o tome šta ću učiti. U svakom slučaju, zahvalan sam na pruženim prilikama, to me je ohrabrilo da nastavim da istražujem.
Grupi Avišaja Koena, svetski priznatog kontrabasiste i kompozitora, pridružili ste se 2011. godine. Sa njim ste snimili duetski album „Duende“ i predstavili svoj rad široj publici. Recite nam nešto više o saradnji sa Avišajem i kako je uticala na dalji razvoj Vaše solo karijere?
Avišaj je čuo neke snimke koje sam uradio sa Ilanom Salemom i pitao me je da li bih se pridružio njegovim sešn svirkama. Pristao sam i naučio većinu njegovih kompozicija sa različitih albuma. Sastajali smo se i svirali skoro svake nedelje, ponekad i sa bubnjarem, ali mnogo češće samo nas dvojica. Kada smo snimili album „Duende“ pridružio sam se njegovom Triju, u kojem sam ostao pet godina. Do tada nisam imao iskustvo sviranja na velikim turnejama, pa su brojni koncerti na kojima sam nastupio sa Avijašem doprineli da počnem da se osećam mnogo sigurnije na sceni. Drugačije ne bi ni moglo da funkcioniše. Za mene je to iskustvo bila ogromna lekcija, na prvom mestu naučio sam da prestanem da razmišljam dok sviram. Većinu numera Avišaj komponuje upravo za klavirom, tako da sam znao kako tačno želi da zvuče. Klavirska stolica može biti vrlo napeto mesto u njegovom bendu. Avišaj je vrlo konkretan u pogledu toga šta očekuje od klavira i cele postave, pa sam uglavnom sve vreme bio kao na iglama.
Jednom prilikom ste izjavili da je Vaš prvi album “I Asked You A Question” bio neplaniran i da je proistekao iz dobrog druženja i zabave, a ne iz konkretne ideje o snimanju albuma. Možete li da nam opišete kako se odvijao taj kreativni proces?
Juvi i ja smo se našli kod jednog prijatelja i napravili neke bitove, a kada smo na njih dodali akorde i melodiju, sve nam je zazvučalo kao nešto potpuno novo. Juvi mi je onda rekao: „Hajde da napravimo album!“. Tri dana smo se super družili u studiju, uz klavijature, ritam mašinu, ploče koje smo semplovali i fenomenalnu postavku zvuka, sa ogromnim zvučnicima na kojima smo mogli da čujemo svaki detalj. Nismo imali neki poseban plan koje numere ćemo snimiti, jednostavno smo radili svakog dana, pisali smo muziku zajedno sa ljudima koji su bili sa nama u studiju. Neki od naših prijatelja muzičara su svraćali i pridružili bi se, svako je doprineo albumu sa nekom idejom.
Recite nam nešto više o Vašem novom albumu koji je najavljen za 2018. godinu.
Moj novi album je produciran na sličan način kao i prvi, jer smatram da je mnogo bolje kada kompozicije nastaju u kreativnom trenutku, nego kada ih pišem kod kuće, a potom, ko zna koliko kasnije, donosim u studio. Trudio sam se da uđem u studio sa dovoljno ideja i inspiracije, ali da ništa ne bude konačno definisano. Neke melodije smo pisali zajedno. Juvi bi počeo da svira u nižem registru, a ja bih tražio melodiju, pa bismo razgovarali o tome šta svako od nas čuje i tek onda snimali. Neke od kompozicija su napisane i ranije. Imamo običaj da kažemo da je to „ne-pijanistički pristup“. Ali, zaista pomaže da se fokusiramo i na druge stvari, a ne samo na tehniku, koja je zapravo sredstvo da se stvori melodija. Za mene je stresno stanje ako MORAM da napravim nešto. U ovom slučaju, olakšanje je kada znam da mogu da se opustim i uživam u tonovima koji izlaze iz klavira. Nadam se da će i publika to osetiti.
Prvi put nastupate na Beogradskom džez festivalu, šta ste pripremili za našu publiku?
Veoma sam srećan što dolazim u Beograd. Sviraću uglavnom kompozicije sa novog albuma, ali najviše volim da donesem finalnu odluku o repertoaru pred sam nastup, u skladu sa klavirom i salom u kojoj nastupam.
Slogan ovogodišnjeg Beogradskog džez festivala je “DŽEZ VIZIJE”. Kakve su Vaše vizije džeza za budućnost?
Radije bih govorio o muzičkim, nego o džez vizijama, jer muziku doživljavam mnogo kompleksnije od samo jedne odrednice. „Time Grove Ensemble“ je još jedan projekat koji produciram zajedno sa Juvijem. Počeo je kada smo nas dvojica krenuli na turneju sa albumom „I Asked You A Question“, a potom nam se pridružio i naš prijatelj Ejal „Tulik“ Talmudi, koji svira saksofon i klarinet. Dve godine kasnije imamo novi album na kojem nam se pridružila cela postava prijatelja koji su, kao i ja, snimali za „Time Grove Selection“: Sefi Zisiling, Eyal Talmudi, Rejoicer, Sol Monk, Roy Chen i BEMET. U pitanju je pravi biser, zvuči istovremeno i kao nešto što nikada pre nisam čuo i kao nešto što sam oduvek slušao. Biće objavljen na jesen sledeće godine.
Koncert je realizovan uz podršku Ambasade Izraela u Beogradu.
Ulaznice su u prodaji preko EVENTIM mreže.
Нема коментара:
Постави коментар