(Zlo ne sluti)
Kako dramu, uz to još i urnebesnu
komediju i to neosporni klasik uspešno pretočiti u balet, pa makar on bio i
savremen?
Kako biti tako bestidno drzak pa
posegnuti za filmom (1980.) koji je u proglašen za najbolje ostvarenje srpske
kinematografije XX veka? Čija je restaurirana (digitalizovana) kopija nedavno
prikazana u Jugoslovenskoj kinoteci.
Kako antologijsko Kovačevićevo
delo lišiti karakternih likova, unikatnih pojava (Bora Todorović, Taško Načić,
Pavle Vujisić, Danilo Bata Stojković, Neda Arnerić, Slavko Štimac, Aleksandar
Berček, Bora Stjepanović...) koji mu udahnjuju život i lišiti rečenica koje takvo delo
determinišu?
Kako, elem, sve to prepustiti
pokretu ma kako on zavodljiv bio?
Olakšavajuća okolnost bila je
sjajna filmska muzika Vojislava Vokija Kostića. Dodatni bonus bilo je učešće Vlatka
Stefanovskog i korišćenje neobičnih, priručnih instrumenata poput drombulja.
Uz to, za mnoge je odlazak na
baletsku predstavu traumatičniji nego odlazak kod stomatologa. Još pamtim
jednog pripitog pacijenta koji je na pitanje zubara što je došao pijan
odgovorio:
„Pa trezan nikad ne bih!“
„upravo se narod sprema
sve razloge za put ima
samo sreće valjda nema“
E, za takve strašljive i
nepoverljive ovaj komad je pravi uvod u čaroliju pokreta. Vizuelno zavodljiv, zarazno
pitak i prijemčljiv pokret zasnovan na etno motivima muzičke matrice, fantastična
režija i koreografija Staše Zurovca i i zombi šminka, skoro da vas tera da ustanete sa sediše i
pridružite im se. A oni tamo, na sceni osvetljeni
svetlima reflektora, svi kao saliveni za reklame za kozmetiku ili CK veš.
Birani kao za gardu, bez glavnih i sporednih likova. Dakle, sasvim pogodna
priprema za ozbiljnija i klasičnija baletska ostvarenja. Po stilizaciji
dramskog teksta na trenutke me je ovaj komad podsetio na Fabrov Olimp (po posvećenosti i po
izrazitoj likovnosti), da bi čas kasnije asocijacija odlutala do „Mister dolara“ Pozorištana Terazijama (ples s folklornim elementima, etno muzika).
I dok kultni film Slobodana
Šijana započinje kretanjem čuvenog autobusa firme „Krstić“ po nekoj peščarskoj nedođiji,
ova predstava nam donosi Helijeve kočije, koje se kreću po sceni, kao što se mitske svakodnevno kotrljaju preko neba. Da li
će i ova kola, kao ona mitska zbog nečega zastati, u smutnim i nesigurnim vremenima,
odgovor na to daje nam ova jednočasovna predstava. Ili ne daje?
Pokret je zasnovan na sjajnom
muzici, libretu koji za centralni lajtmotiv ima pesma „Za Beograd“, obogaćenu, na
primer prekrasnom romansom „Bele ruže, nežne ruže“, te pored komičnog uvodi i elemente
poetskog, lirsko-sentimentalnog, dok u
pozadini čujemo marš zlokobnih vojničkih cokula i regutovanje redova, koji se spremaju za odbranu od nakazne nemani
koja se nadvila nad Evropom.
Vešto, svodeći scene na simbole i slobodne asocijacije, igrači nas vode kroz zbivanja u autobusu, od sahrane preko svadbe sve do zamrznute scene voajerističke seanse, od šlager pevača dovode nas do anđela (koji kao da je tek pristigao sa Traumatologije), ali i ogoljenog fašizma u korsetu, crnim čarapama sa halterima i SS šapkom i do same smrti (koju je u fimu ovekovečila misteriozna baba u crnom). Eros u službi tanosa. Da je živ Sigmund bi gromoglasno tapšao od radosti.
Vešto, svodeći scene na simbole i slobodne asocijacije, igrači nas vode kroz zbivanja u autobusu, od sahrane preko svadbe sve do zamrznute scene voajerističke seanse, od šlager pevača dovode nas do anđela (koji kao da je tek pristigao sa Traumatologije), ali i ogoljenog fašizma u korsetu, crnim čarapama sa halterima i SS šapkom i do same smrti (koju je u fimu ovekovečila misteriozna baba u crnom). Eros u službi tanosa. Da je živ Sigmund bi gromoglasno tapšao od radosti.
Stoga, deluje da nije bilo ni
malo teško dočarati sumanuti mentalitet naroda koji na ovaku pretnju odgovara lakonskom
parolom „beri brigu na veselje“ (kontraverzna srpska reakcija na dolazak
opasnosti), i u opuštenosti koja ima elemente raskalašnosti, da ne kažem i
blagog ludila reaguje na stres uskovljen dolaskom tanosa i koji se domino
efektom zarazno širi. Transfer ludosti.
To me vraća na 8. mart 1999. godine, kada smo se zaputili na Divčibare i proslavili Međunarodni dan žena. Pri povratku, autobus zastaje, a putnici između ta dva međaša, autobuskog sedišta i toaleta, hvataju se u kolo. Dve nedelje kasnije počele su da padaju prve bombe, po ko zna koji put u srpskoj istoriji. Kao da je svaka generacija na ovim prostorima osuđena na ratno iskustvo. I na sprdnju s svim životnim tegobama i nedaćama.
To me vraća na 8. mart 1999. godine, kada smo se zaputili na Divčibare i proslavili Međunarodni dan žena. Pri povratku, autobus zastaje, a putnici između ta dva međaša, autobuskog sedišta i toaleta, hvataju se u kolo. Dve nedelje kasnije počele su da padaju prve bombe, po ko zna koji put u srpskoj istoriji. Kao da je svaka generacija na ovim prostorima osuđena na ratno iskustvo. I na sprdnju s svim životnim tegobama i nedaćama.
Zavesa se spušta i ubrzo podiže, mnogobrojni asambl nas pozdravlja, a
mi im dugotrajnim i iskrenim aplauzom uzvraćamo i čestitamo, da bi potpom nastupio
svojevrsni bis sa numerom „Za Beograd“, igrom i pesmom, koju publika prati kao
bečka novogodišnje izvođenje „Radecki marša." Ludi smo, nema nam pomoći.
Za razliku od filma, od
Kovačevićevih uobičajnih obrazaca, u kojima mačo princip dominira balkanskim
svetom, a žena se javlja kao statistička greška, grešno kobna (poput Eve), ovde
je baletski asambl uslovljen savremenim zahtevima rodne ravnopravnosti, a tragedija u okruženju neizrecivo lepog i
pastoralno-idiličnog, javlja se kao
svojevrsno snoviđenje, koje se možda desilo a možda i nije.
Posebnu draž ovoj predstavi daje
i činjenica da smo je odgledali u društvu sa Nedom Arnelić, junakinjom
istoimenog filma. I dok polako napuštamo pozorišnu dvoranu, iza zavese asambl
smehom proslavlja još jednu uspešnu izvedbu.
Po ideji Ljubivoja Tadića libreto
predstave inspirisan je scenarijom istoimenog filma Dušana Kovačevića u režiji
Slobodana Šijana.
Igraju: Mihajlo Stefanović, Goran Stanić, Dejan Kolarov,
Miloš Marijan, Aleksa Jelić, Nicola Bianco, Taylor Clow, Raffaele Diligente,
Sanja Ninković, Željko Grozdanović, Vladimir Panajotović, Čedomir Radonjić,
Sebastian Held, Miloš Živanović, Davide Buffone, Marina Miletić, Dušanka
Kaličanin, Milica Jević Drndarević,
Smiljana Stokić, Tijana Šebez, Dragana Nedić, Tatjana Tatić, Margarita
Cheromukhina, Brankica Mandić, Rebecca Clow, Tamara Antonijević Spasić, Jasna
Paunović, Marija Bajčetić, Tatjana Popović, Bojana Leko, Maja Varićak Antić,
Denis Kasatkin, Igor Karakaš, Milena Ivić i Nada Stamatović.
Asistentkinja koreografa je Olja Zurovac, kostimografkinja Katarina Galić a scenograf Žorž Draušnik.
Ovaj balet prmijeru je imao 22. decembra 2004. godine.
Staša Zurovac je rođen u Zagrebu 1973, igrač, koreograf i reditelj, bivši prvak
Baleta Hrvatskog narodnog kazališta u Zagrebu. Diplomirao je u Školi za
klasični balet u Zagrebu u klasi prof. Tatjane Lucić-Šarić. Usavršavao se u Sankt
Peterburgu na Akademiji Vaganova, gde je diplomirao kod V. K. Onoške.
Od 1989. bio je član Baleta Hrvatskog narodnog kazališta u Zagrebu gde je radio s brojnim koreografima svetskog glasa kao što su: Milko Šparemblek, Martino Müller, Ted Brandsen, Vasco Wellenkamp, Gagik Ismailian, Peter Breuer, Dinko Bogdanić, Patrick Delcroix i drugi.Od 1996. godine počinje da se baviti koreografijom i autorskim radom.
Od 1989. bio je član Baleta Hrvatskog narodnog kazališta u Zagrebu gde je radio s brojnim koreografima svetskog glasa kao što su: Milko Šparemblek, Martino Müller, Ted Brandsen, Vasco Wellenkamp, Gagik Ismailian, Peter Breuer, Dinko Bogdanić, Patrick Delcroix i drugi.Od 1996. godine počinje da se baviti koreografijom i autorskim radom.
Od 1996. do 1999. godine kao
igrač gostovao je u plesnoj trupi Compania Portuguesa de Bailado Contemporaneo
čiji je umetnički direktor bio portugalski koreograf Vasco Wellenkamp. S tom
trupom postavio je i svoje koreografsko delo San zaručnice (na muziku Jeana
Marca Zelwera i Tom Waitsa) koje je izvedeno na svetskoj izložbi EXPO 98 u
Lisabonu. Godine 1999. s istom trupom ostvario je i svoje koreografsko delo
Molim te, probudi me! (muzika Tom Waits), koje je potom izvedeno i u HNK u
Zagrebu, a za koju je 2000. godine dobio Nagradu Hrvatskog glumišta za najbolje
ostvarenje mladog umetnika do 28 godina.
Godine 2001. s koreografom Markom
Boldinom osnovao je Atelier Coréographique, te u koprodukciji s HNK u Zagrebu i
INK u Puli postavio koreografiju Bogovi su ljuti (Les Dieux sont fâchés, muzika
Jean Marc Zelwer).
U novembru 2003. postao je
upravnik Baleta HNK Ivana pl. Zajca u Rijeci. Tu je dužnost obavljao je do
aprila 2012. godine.
U decembru 2004. godine postavio
je celovečernji balet Ko to tamo peva?, prema
istoimenom filmu Slobodana Šijana i scenariju Duška Kovačevića te na muziku Vojislava Vokija Kostića, za Balet
Narodnog pozorišta u Beogradu. Za tu je predstavu nagrađen Nagradom Dimitrije
Parlić Udruženja baletskih umetnika Srbije, Nagradom grada Beograda i Godišnjom
nagradom Narodnog pozorišta u Beogradu.
U februaru 2005. godine postavio
je celovečernji balet Marquezomania, prema motivima romana Sto godina samoće G.
G. Marquesa, za Balet u HNK Ivana pl. Zajca u Rijeci.
U martu 2006. godine za Balet
Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu postavio je celovečernji balet
Božanstvena komedija (Paradiso, Purgatorio, Inferno), na odabranu muziku
Wagnera, Puccinija, Arvoa Pärta, Schuberta, Jean Marca Zelwera.
U martu 2008. godine postavio je
celovečernji balet Danse macabre na
muziku Marjana Nećaka, inspirisan romanom Hazarskim rečnikom M. Pavića, za Balet
HNK u Zagrebu.
U aprilu 2009. godine postavio je
celovečernji balet Proces na muziku Berislava Šipuša, prema istoimenom romanu
F. Kafke, u koprodukciji Baleta HNK Ivana pl. Zajca u Rijeci i Muzičkog
Biennala Zagreb. Za ovo delo osvojio je najviše državno priznanje u kulturi, Godišnju nagradu Vladimir Nazor Ministarstva kulture RH.
U decembru 2011. godine postavio
je celovečernji balet Severna bajka (Peer Gynt, E. Grieg) za zemunski Opera
& Theatre Madlenianum.
U aprilu 2012. godine postavio je
celovečernji balet Mileva Ajnštajn na muziku Marjana Nećaka prema motivima
drame Vide Ognjenović, za Balet Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu.
U avgustu 2012. godine napravio
je koreografiju za dramu Pokojnik B. Nušića, u režiji Lenke Udovički u
produkciji Kazališta Ulysses.
U februaru 2015. napravio je
koreografiju i scenski pokret za Razbijeni krčag u režiji Igora Vuka Torbice, u
Jugoslavenskom dramskom pozorištu. Na Danima satire Fadila Hadžića dobio je
posebno priznanje za koreografiju i scenski pokret.
U martu 2015. napravio je
koreografiju i scenski pokret za predstavu Jučer sam se sjetio plave u režiji
Petre Radin za Kazalište slijepih i slabovidnih Bolji život u Zagrebu.
U julu 2016. postavio je celovečernju autorsku
predstavu Satovi plesa za odrasle i napredne na muziku Marjana Nećaka, prema
istoimenom romanu Bohumila Hrabala.
Нема коментара:
Постави коментар