среда, 24. јануар 2018.

Novo doba u Bitef teatru




Pred sam početak „Novog doba“ u Bitef teatru na pamet mi padaju stihovi pesme slovenačkog benda Buldožer- Novo vreme:
„naša obostrana želja
napraviti korak naprijed
u novome svjetlu.“




Krljučni akteri naše stvarnosti su tu na gomili u prostoru prepunom kartonskih kutija različiih dimenzija (koje nagoveštavaju vetrometinu, prolaznost i seljenje). Tu su željno iščekivani strani investitori i iznedreni domaći tajkuni, stereotipni političari s mrljama u biografiji, sitni saučesnici... Bezimeni i bezlični, smrtonosni u svojoj doslednoj indolenciji. Tu su i društvene patogene pojave poput silovanja, ratnih zloćina, mržnja prema izbeglicama i pogubne posledice sumnjivih privatizacija.



Samo ono što nedostaje, a o predstavi utisak kvari je izostanak bilo kakve pouke o pravnom leku, neki bar blagi nagoveštaj pobune, pa bar to bilo i pasivno nepristajanja. Ovako, kao da gledamo dnevnike, kao da čitamo štampu, a to nije ni angažovano, ni naročito zabavno. Većina to zaobilazi u širokom luku.



Naravno, ne treba amnestirati zlo, ne treba biti pasivni posmatrač koji samo kuka i žali se. A u ovoj predstavi kakvih smo se već nagledali, i mnogo boljih, mnogo je, premnogo ponavljanja, lamentiranja, vapaja, zapomaganja, cmizdrenja, stenjanja, jaukanja, jadikovanja, naricanja, a to prežvakavanje u krajnjem ishodu čini nas otpornijim, neosteljivijim na tako strašne društvene pojave. Autogol!

A ipak, nam je ovaj život jedini i nešto s njim treba smisleno učiniti. Znamo da smo u govnima preko guše, ali zar treba bez otpora i sa izrazitim zadovoljstvom da se tome prepustimo.


„Nije važno kakave je čovek,
već šta će uraditi.“
Reditelj kaže da je poruka „ne odustati od sebe“, ali u komadu ne nudi bilo kakav motiv za to. Nepotkupljivi univerzitetski profesor tako okončava na predizbornom mitingu tajkuna koji mu je prethodno ručio otkaz, skoro silovana stažistkinja odlazi na piće sa svojim napasnikom radi mira u kući, direktorka istog nasilnika abolira od zločina zbog svoje sramne prošlosti, iako je i sama žrtva.  

Ako se ne ponudi zrno pobune ili bar simbolini čin nepristajanaja u vidu sočne psovke, ili ako se ova čamotinja ne umota u zavodljivu oblandu od humora, po rečima Dušana Kovačevića ostaje nam samo da se roknemo. Ko će taj teret podneti, a neće poludeti.

 
Nije bio lud Dali kada su ga priupitali šta bi spasavao da se kojim slučajem zapalili Prado i kada im je  hladnokrvno odgovorio:
„Vatru!“


Ovaj komad ne kuraži dosledne, konsekventne i principijelne, naprotiv... Nema irojije, nema cinizma, samo bezgranično prihvatanje i nemušto mirenje. Da je bar tu muzička pratnja benda poput „Dubioze kolektiva“, sve bi bilo mnogo prihvatljivije, ovako... Kada vas predstava ne dotakne na prvi pogled, bez ulaženja u dublje analize džaba ste krečili.


Draži su mi zato beskompromisni Kokan, Urban i Frljić koji i bezazleni voljvilj mogu da pretvore u subverzivni čin  pobune, koji žigošu i koji nemilice gaze, koji zlo snažno udaraju pesnicom u glavu, budeći nadu da ljudsko biće još postoji, pa makar to bilo i kroz slike političara svinjskih glava koje se sprdaju s našom budućnošću, koji se drogiraju kvazisvetskim zabludama i nacionalnim fejk mitovima.


Jer izlaz svakako nije u očajavanju, mirenju niti onaniji putem mnogobrojnih tvitova. Krivce i nasilnike treba prijaviti, političare izviždati i staviti na stub srama, na izborima treba birati najrazumnije od loših, od vlasti zahtevati da bez ikakve zadrške neodložno ispune ono što su obećavali, menjajući ih dok ne postanu podnošljivi. Alternativa delanju je porazna misao da ima velike šanse da ovakve predstave gledamo doveka. A čemu onda one pitanje je sad?


Najsvetliji deo u predstavi je ideja preoblačenja, transformacije koja nam pokazuje kako se likovi mogu menjati, kako se zamenom garderobe ili poze može preći iz uloge žrtve u poziciju nitkova ili obrnuto, kako bismo u tako uspostavljenom sistemu ipak na kraju svi opet postali samo veliki gubitnici.


Ono što svakako podiže kvalitet predstava je sjajna gluma, janusovska, udvojnih, antagonisitčkih likova, koji dočarava početke i prelaze, razloge, ali nažalost kao i da nude kraj kroz dugotrajnu agoniju.

Tako, kada direktorka svojoj saradnici poverava da se fabrika kupuje kako bi se zemljište pretvorilo u poljoprivredno, a dojučerašnji proleteri preveli u seljake, ova odgovara da je svaki posao časan. No, na uzvratno pitanje, a što onda se lep ne bavi poljoprivredom ostaje nema. Lako je biti komotan u tuđoj koži! zaključak je dat na samom početku predstave kroz pojedinačne ispovesti aktera.
Dino MUSTAFIĆ je diplomirao na Akademiji scenskih umjetnosti u Sarajevu, Odsjek za režiju, te Opštu književnost na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Režirao je u mnogim pozoristima i gradovima kao što su: Pariz, Sofia, Bratislava, Beograd, Zagreb, Ljubljana, Rijeka, Trst, Split, Maribor, Nova Gorica, Skoplje, Priština, Podgorica, Cetinje… Njegove predstave su igrane u Americi, Africi, Aziji, Evropi i izvodjene su na raznim jezicima. Osvajale su nagrade na mnogim domaćim i internacionalnim festivalima i gradovima kao što su: Meksiko Siti, Kairo, Aleksandrija, Rim, Firenca, Venecija, Madrid, Bogota, Beč, Toronto, Gvadalahara, Pariz, Nica, London, Štokholm, Istanbul, Sibiu, Varna, Vratsa, Blagoevgrad, San Hose, Budva, Rijeka, Udine, Zagreb, Novi Sad, Subotica, Nikšić, Beograd, Ljubljana, Skoplje, Bursa, Modena, Solun, Skien, Tirana, Elbasan, Ulan Bator, Kišinjev itd. Predstava Helverova noc, Kamernog teatra 55 je ušla u istoriju bosansko-hercegovačkog pozorišta kao najnagrađivanija predstava, sa čak dvadeset i tri internacionalna priznanja. Režirao je preko sedamdeset tekstova klasičnih i savremenih pisaca. Snimio je više dokumentarnih filmova, kao i dugometražni igrani film Remake (svetska premijera na Roterdam film festivalu, 2003), koji je prikazan na više od četrdeset međunarodnih festivala. Nagrađen je na festivalima u Minhenu i San Francisku. Od januara 2003. do decembra 2005. godine je bio umetnički direktor drame Narodnog pozorišta Sarajevo. Predavač je na ASU (Akademija scenskih umjetnosti) i SFA (Sarajevska filmska akademija). Nalazio se na čelu najstarijeg pozorišnog festivala u regionu, Internacionalnog festivala MESS, od 1997. do 2016. godine kojeg je obnovio nakon opsade Sarajeva sa svojim saradničkim timom. Osnivac je MESS Teatra – Scena Mess i MESS Dance Company.
BITEF TEATAR i ART HUB – Udruženje za istraživanje i podsticanje izvedbenih umjetnosti Sarajevo (Bosna i Hercegovina)
Vuk Bošković (po motivima knjige eseja Viktora Ivančića:,,Radnici i seljaci"): NOVO DOBA / A NEW AGE, režija: Dino Mustafić; scenografja: Petya Stoykova i Svetoslav Krastev Kokalov; kostimografja: Lejla Hodžić; kompozicija: Vladimir Pejković; igraju: Boris Isaković, Mirjana Karanović, Ermin Bravo, Snežana Bogićević i Slaven Došlo. producentkinje: Tamara Pović i Jovana Janjić; majstor scene: Ljubomir Radivojević, majstori tona: Miroljub Vladić / Jugoslav Hadžić, majstori rasvete: Dragan Đurković / Igor Milenković; inspicijentkinja: Maja Jovanović; foto: Nenad Šugić, Tamara Antonović, Marko Berkeš.
Trajanje: 105' bez pauze.

Nagrade:
Nagrada za najbolju mušku ulogu dodeljena je Borisu Isakoviću.
Vuk Bošković, autor teksta za pomenutu predstavu, dobio je Nagradu za najbolji dramski tekst.

Нема коментара:

Постави коментар