Fotografije: Nenad Perić |
Fotografija: Goran Srdanov
|
„Najbolji način da čovek gleda rđave drame je – život. Kad hoću da
vidim dobru, ja onda odem u pozorište i gledam – Umetnost.“ Borislav Pekić
Prva ovogodišnja premijera u Zvezdara teatru biće održana 1. februara. Radi se o kultnom dramskom
tekstu Borislava Pekića „Korešpodencija”.
Režiju, scenografiju i muziku
potpisuje Gorčin Stojanović. Branislav Lečić tumači Simeona Njegoša
Lupusa, Slavko Štimac Simeona
Njegovana Hadžiju, Anica Dobra Milicu
Njegovan, Joakim Tasić mladog gazdu
Simeona Njegovana, Jelena Stupljanin
Julišku Tolnaj, a Branko Vidaković
Šamsiku Tot. Kostimi su delo Lane
Cvijenović, a koreografiju je uradila Irena
Šarović.
Komad „Korešpodencija” oslanja se
na četvrtitom Pekićevog „Zlatnog runa”,
koji je za pozorište upriličio Borislav
Mihajlović Mihiz. Praizvedbu ovog komada režirao je Arsenije Jovanović.
U roli Simeona Njegoša Lupusa
tada je nastupio Danilo Bata Stojković,
a ostale like ovekovečili su Zoran Radmilović,
Mira Banjac, Ružica Sokić, Petar Kralj, Aljoša Vučković, Milan Mihajlović,
Mariola Fotez, Ljubiša Bačić, Željka Bačić i Milica Dragojlović.
Premijera je bila 5. februara
1980.godine. Predstava je odigrana 298 puta tokom 22 godine. Skinuta je s
repertoara Ateljea 212 2002. godine zbog smrti Bate Stojkovića.
Na konferenciji, održanoj danas u
Zvezdara teatru govorili su reditelj
Gorčin Stojanović (1966.)i kompletna
glumačka ekipa. Gorčin Stojanović je ovu predstavu u Atelju 212 gledao s 14
godina u Sarajevu na Danima komedije. I posle još nekih 3-4 puta. Sazrevajući
kao čovek i kao pozorišni čovek.
Ništa nije slučajno. Ni to što sada
radi komad na sceni koja nosi ime glumca koji je igrao glavnu ulogu u
pređašnjoj inscenaciji. Ni to što je tu,
u Beogradskom dramskom pozorištu upoznao i majku svog deteta. Poslednji put je u BDP-u režirao pre 20 godina, predstavu u kojoj je glavnu ulogu igrao Bata Stojković. Pre ¼ veka s Lećićem je radio Hamleta, a sada
Korešpodenciju. Nije slučajno ni to što sam dva ili tri puta pokušao da radim
sa Anicom, koja ga je odbila, ali nežno, nije slučajno što je tu Slavko Štimac (1960.), koga poznaje duže
nego on njega. Naime u filmu „ Sjećaš li se Doli Bel“ (1981.), motao
se tu negde ispod stola. Nastavlja nadahnuto svoju teatarsku ispovest:
„Takođe, nije slučajno što sam sa
Jelenom Stupljanin sa kojom sam radio i u pozorištu i na filmu, ponovo u istoj
priči. Ni sa Banetom Vidakovićem kog obožavam, a s kojim sam radio jednom, ni
Joakim, zato što kad sam ga prvi put video na pozornici pomislio sam da je to
nešto novo.
Ništa nije slučajno. Pa ni to kada me Duško
zvao. Pa smo pričali na temu Korešpodencije i to što je na moju ponudu brzo
odreagovao, a nije slučajno ni to što je Duško Kovačević malo i radio sa
Mihizom, na dramatizaciji…“
Branislav Lečić, u predstavi tumači ulogu dede Lupusa, započeo
je svoje obraćanje konstatacijom da je pozorište živo i da emituje dobre poruke
potrebne ovom vremenu. Gledao je ovaj komad i podjednako bio fasciniran i
dramskim tekstom i glumom svojih predhodnika. S pekićem se upoznao u njegovom
londonskom stanu, zadržali su se u razgovoru punih pet sati:
„Kada razgovarate sa njim onda vidite
da leti između neba i zemlje i da možete iz tog njegovog neba možete dosta toga
da saznate. U ovom tekstu iako na prvu loptu ne deluje kao tekst koji je
savremen, on ustvari ima duboku savremenost. Svako ko dublje zaroni u materijal
videće koliko je to danas prepoznatljivo, da li iz sopstvenog života ili iz
života ljudi koji pored vas žive, pa ste videli šta sve može čoveku da se desi.“
Tekst ocenjuje kao principijalno
zanimljiv, dramski prepoznatljiv, tekst
koji tematizuje pojam porodice, kako i na koji način sačuvati, kako preživeti,
kako uravnotežiti svoju slobodarsku prirodu, duha i želje za igrom i maštom.
Završava time da do sada u pozorištu nije sarađivao sa Anicom Dobrom koja dodaje:
„Kada pričamo o savremenosti koju
je pominjao Leka, reći ću jedan deo mog teksta:
Da kod nas u Srbiji žena ne živi
kao metla u ostavi, da se vadi samo kada kuću treba čistiti, i pajati a posle
opet u mrak tura, ja bih možda nešto i znala, ovako…“
Ona tumači lik Milice Njegovan,
koja je stub porodice, organizovane na korleonovski način. Svi se drže jedni uz
druge. Milica je i kao nekakav budilnik, ona zvoca, zanoveta, zapoveda, zavodi
(red). Drago joj je što je dobila blagoslov Mire Banjac, koja je tumačila ovaj lik i posvetila joj je jednu
rečenicu. Lečić se nadovezuje i najavljije i svoj omaž Bati Stojkoviću, jedan
citat.
Slavko Štimac Hadžuju, sina
Lupusovog, kaže da se baš odomaćio u Zvezdara teatru, gde već nastupa s „Klaustofobičnom
komedijom“. Demantuje Gorčina i
kaže da ga znao od njegove 12-te. Sa Lečićem i Vidakovićm huliganisao je u „Specijalnom vaspitanju“. Igra čoveka netalentovanog
za trgovinu, sklonog preteranom maštanju i nauci.
Svi skupa, hvale, najmlađeg u
ekipi, Joakima Tasića, koji tumači i
najmlađeg člana porodice Njegovan, mladog gazdu, uz opreznu preporuku „da
te pohvale, a ne sahrane!“. On im zahvaljije i na lepim željama i „na dobijenom
prostor, prilici da igra veliku ulogu u hit predstavi.“ Kaže da su se baš
naradili u januru, što ćete priznati nije baš uobičajno u zemlji Srbiji.
Jelena Stupljanin, nakon dužeg vremena u Americi, vraća se u pozorište,
a u „Korešpodenciji“ je partnerke Joakimu Tasiću. Jelena je izrazila zahvalnost
reditelju s kojim je najviše sarađivala, i oduševljenje zbog ukazane prilike da
igra sa svojim glumačkim idolima iz mladosti, od kojih je učila i od kojih uči.
Tekst je, po njoj, izuzetan, aktuelan, korenspodira sa današnjom publikom.
Priznaje nije gledala predatavu Ateljea 212, ali odaje tajnu da je Ružica Sokić čuvala isečke iz novina su
kojima se ona pominje, jer ju je podsećala na nju uz mladosti
„Kada mi je Gorčin rekao da ću da
igrma ulogu Juliške Tolnaj, koju je Ružica Sokić igrala u prvoj postavi, bila
sam oduševljena. To je nešto što će mi do kraja života značiti. I ovo je prvi
put da igram u Zvezdara Teatru, nadam se ne i poslednji, jer je ovo mesto sa
divnim ljudima. Fantastično pozorište!“
Branko Vidaković, već trideset godina je u Narodnom pozorištu u Beogradu. Bilo je nekoliko neuspešnih pokušaja
da nastupi u Zvezdara teatru, ali su
se izjalovile. U svom „zvezdarskom“ prvencu tumači i lik Ilije Garašanina. Ovakva glumačka ekipa povlači i velika
očekivanja, te da se nada da će publika biti zadovoljna:
„Scena iz komada koja mene proganja je taj građanski duh koji je
neuništiv, to je nešto što će vas zapljusnuti sa scene i podsetiti zašto ljudi
dolaze u pozorište. Dolaze da bi videli kako je ustvari onaj tamo zao, a nisam
ja, kako je onaj tamo gramziv a ne ja, pa i smešan.“
Premijera u Zvezdara teatru je 1.2. 19.30, reprize su 2,3, 12 i 27.2.
Novosdska premijera je zakazana za 25.2. u Pozorištu mladih.
REČ UREDNIKA KULTURNIKA
„1848. je godina u kojoj se
dešava radnja komada Cincari ili Korešpodencija
Revolucija u Parizu. Abdikacija
Luja Filipa. Druga republika. Luj Napoleon dolazi na vlast. Revolucija u
Berlinu, Beču, Veneciji, Rimu, Milanu, Napulju, Pragu.
Mađarska buna pod rukovodstvom
Lajoša Košuta. Bečki dvor obećava Srbima u Austriji autonomiju u okviru „Vojvodine
srpske“ pod uslovom da učestvuju u gušenju Mađarske bune.
Pokušaj da se Nemačka ujedini kao
nasledna monarhija.
Dolazak Franca Josifa na presto u
Austrij.“
Korešpodencija je izraz za prepisku, koja u to vreme nije
podrazumevala besomučno slanje mejlova niti sms-poruka. Doduše i u ta vremena
bitna bejaše poverljivost podataka, jer špijuna i radoznalih ljudi oduvek
bejaše. A još se radilo o prepisci između onih u otečestvu i onih u
austrougarskoj mrskoj i prosvećenoj monarhiji, koji u njoj nisu boravili
turistički, već su bili emigranti, protivnici vladajuće dinastije, a samim tim
i srpske države.
Glavni junaci su tri generacije cincarske,
trgovačke porodice čija je glava u Beču, a ostatak tela (potomci) u Srbiji. Cincari
su nomadski stočari koji su posedovali velika stada ovaca. Poznati su po proizvodnji
sira (feta), ili i kao trgovci, a karakterno kao veoma škrti ljudi. Ime su
dobili po broju pet. Cincari su poreklom iz područja Grčke, Albanije i
Makedonije, a njihovo glavno središte bilo je planinski grad Moskopolje.
Etnički pripadaju Vlasima. Romanski narod su koji polako nestaje (dr Nikola Trifonom).
„Sloboda je jaka hrana i treba je
uzimati na kašičicu.“
Drama se bavi jednim važnim
momentom, kada se budi građanski stalež, kada žene zahtevaju svoja prava, a
narodi u multietničkoj carevina svoja prava i svoju autonomiju, dok u Srbiji
haraju dinastičko-političke razmirice. No, ima i onih zabludelih, koji u
vremenima opštih previranja, inspitaciju i ljubavni zanos pronalaze u cirkusu (SIMEON NJEGOVAN
– MLADI GAZDA,
Lupusov unuk, Miličin
i Hadžijin sin, star
25 godina zaljubljuje se u fam
fatal, konjokrotiteljku gospođicu Julijanu Tolnaj).
„Niko razuman ne može biti vaš
muž, kao što niko razuman ne može a da ne bude vaš ljubavnik!“
Klastično pozorište, ali aktuelno,
pitko, zapitano, a holivudski zabavno. Sjajno pisan, višeslojan tekst koji
dugujemo Pekiću i Mihizu prijemčljiv je za sve, bez obzira na njihova dotadašnja
saznanja. Od njih će, doduše, zavisiti dubila uživanja u komadu, ali zabava je
svima obezbeđena. Usput, utrapljena nam
je mala lekcija iz istorije, geografije, etike i pouka u vezi s tim. Razloga da se zamislite i promislite, tako
rasterećeni. Švedski sto za sve apetite. Prenaglašena šminka i kostimi, samo na prvu loptu deluju
šarlatanski, ali su u potpunoj službi komada, potcrtavajuću komično,
cirkusantnsko i licemerno u likovima.
Dodano Gorčin je Lečiću, Anici i Štimcu zagorčao život tako što ih posadio u stolice i skoro im nije dozvolio da se odatle miču. Svu svoju umešnost morali su da usmere na preostala glumačka sredstva. I to su uradili brilajntno. Cela glumačka ekipa briljirala je, istaknimo pre svega mladog i samouverenog Joakima, vraglastu Anicu (koja na trenutke oživljava Ružicu Sokić mada ne tumači njenu ulogu) i zavoljljivu i plesu vičnu Jelenu. Lečić je mudar i odmeren, zna u kom pravcu vodi svoj trgovački brod, za razliku od, nauci i religiji nakloninog, izopštenog sina (Štimac). Vidaković se svojim narativnim, glumačkim bravurama polako iskupljuje za svoje pink grehe.
Jezik na trenutke arhaičan, povremeno sa lokalnim intonacijama (mađarski), ne narušava šarm predstave, naprotiv. Ističe vremene, budi nostalgiju, smešta radnju u istorijske okvire, da bi je iz te lokacije preneo na publiku.
Dodano Gorčin je Lečiću, Anici i Štimcu zagorčao život tako što ih posadio u stolice i skoro im nije dozvolio da se odatle miču. Svu svoju umešnost morali su da usmere na preostala glumačka sredstva. I to su uradili brilajntno. Cela glumačka ekipa briljirala je, istaknimo pre svega mladog i samouverenog Joakima, vraglastu Anicu (koja na trenutke oživljava Ružicu Sokić mada ne tumači njenu ulogu) i zavoljljivu i plesu vičnu Jelenu. Lečić je mudar i odmeren, zna u kom pravcu vodi svoj trgovački brod, za razliku od, nauci i religiji nakloninog, izopštenog sina (Štimac). Vidaković se svojim narativnim, glumačkim bravurama polako iskupljuje za svoje pink grehe.
Jezik na trenutke arhaičan, povremeno sa lokalnim intonacijama (mađarski), ne narušava šarm predstave, naprotiv. Ističe vremene, budi nostalgiju, smešta radnju u istorijske okvire, da bi je iz te lokacije preneo na publiku.
Suočeni sa istinom da im nema
povratka u postojbinu, Cincari su sve svoje snage (znanje, umeće, bogatstvo)
usmerili u razvoj novih otadžbina. U vreme kada su stvarane nove nacionalne
države na Balkanu, ne praveći razliku među njegovim stanovnicima, oni su se javljali
kao vatreni grčki, srpski, bugarski, albanski i rumunski nacionalisti, a ujedno
i kao osnivači građanskog staleža, odnosno intelektualne, političke i ekonomske
elite.
„Račun vlada svetom!“
Govori na raspletu drame matori deda -
Cincar koji je u Srbiji pronašao svoju drugu otadžbinu, ali koji zna da je ono
što vlada svetom, da je to novac, a ne ni ljubavni, ni nacionalni zanos. Da će
se njegovoj šuštavoj snazi svako pokloniti i prikloniti. I da se sve što
se radi - radi temeljito i polagano, a da đavo u žurbi i hitrini, promišljenost
vreba. Podkrade se i tu neka otrovna opaska o prevrtljivosti i korumpiranosti
vlasti sklonoj kurvanju, o tome da ni kumu ne možeš verovati (ni kada je Ilija Garašanin),
da u crkvi ne treba visiti da se ne navuče kostobolja, a da se ne visi ni po
sedeljkama i soareima, da neko može biti obrazovan, a ipak nepraktičan za
svakodnevni život, da ženski jezik i pamet mete i levo i desno.
U Srbiji su Cincari uživali sva
građanska prava, pa su tako prednjačili u svim oblastima društvenog života u nauci,
kulturi, trgovini, vlasti. Pekić je
u potragu za Zlatnim runom krenuo tragom moskopoljskog predka familije Njago,
na potpuno pogrešnu stranu. Njemu, polukrvnom Cincaru, ta fantazmagorija
poslužila je da napiše najmanje devet tomova istorije – nedovršene kao i svaka
prava istorija – nesumnjivo vrh onoga što zovemo srpskom književnošću. A jedan
fragmet te inscenirane istorije pune obrta i humora dostupan nam je bio i na
sceni Zvezdara teatra. Raspolićenost kao naša večna sudbina.
Cincari su sačuvali svoje
osobenosti (poslovičnu marljivost i štedljivost), želju da ne zaborave svoj
maternji jezik, svoju prošlost i sećanje na velike ljude svoga korena. Od
poznatih Cincari su bili: Miša A. Anastasijević, Petar Ičko, Mihajlo Pupin, Jovan
Sterija Popović, Branko Nušić (Alkibijad Nuša), Stevan Sremac, Laza Kostić, Jelisaveta
Načić, Nikola Pašić, Lazar Paču, Dragutin Dimitrijević – Apis, Vladan Đorđević,
Cincar Janko Popović, Konstantin Koča Popović, Aleksandar Vučo, Taško Načić, Majka
Tereza, Riga od Fere, Milton Manaki, Oliver Njego, Ivan Bekjarev, Toma Fila, Zoran
Hristić, Miki Manojlović, Vesna Pešić, Goran Svilanović, Toše Proeski (Todor Proja), Goran
Kičić..
„Za Kir Janju jebaću mu...“,
obećava SIMEON NJEGOVAN (NJAGO) LUPUS, deda Steriji.
PROLEGOMENA„CINCARIMA ILI KOREŠPODENCIJI“
Borislav Mihajlović- Mihiz, Povodom premijere u Ateljeu 212, 5. februar
1980.
Roman „Zlatno runo“ Borislava Pekića svojim obimom (preko 3000 stranica)
vremenskim obuhvatom (desetina vekova), brojem ličnosti (nekoliko stotina)
svakako je najzamašniji roman celokupne srpske književnosti, a svojim
literarnim, intelektualnim i eruditnim kvalitetima jedan od najznačajnijih.
Epistularna komedija
„Cincari ili Korešpodencija“ dramatizacija je jednog dela ovog romana,
dela koji obuhvata nekoliko meseci iz kraja 1847. i početka 1848. godine – kada
je cincarska porodica koju ovaj roman stvara i prati prestajala da bude
gurbetski arumunski genos Njagoa i počeo da se pretvara u značajnu
trgovačko-čaršijsku srpsku firmu „Simeon Njegovan i sin“. Dramatizovani
odlomak, iako deo velike celine, autonoman je, da se percipirati i pratiti
nezavisno i dovoljan je sam sebi.
„Uz soglasije auktora“ i njegovu
prijateljsku podršku preduzeo sam da ovaj deo romana, pisan isključivo u obliku
prepiske, dramatizujem u obliku korespondentske, epistularne komedije. Namera
mi je i želja da čuvam u dramskom obliku prirodu ovog štiva: ne dakle da se
prepiska pretvori u scenu, nego upravo obrnuto, da se scena pretvori u
prepisku. Novina ovog oblika je u isti mah i privlačan izazov, ali i avantura
puna prepreka i teškoća.
Ova dramatizacija sačinjena je
tako da posluži kao osnov i da se ispita mogućnost prepiske kao čiste teatarske
forme. U njoj ličnosti opšte putem poruka, bez neposrednog kontakta, na
distanci prostornoj, vremenskoj, pa i psihološkoj. U neposrednu scenu, u
direktan dijalog se ulazi samo onda kada prepiska u nju uvede. Funkciju
kratkih, brzih replika ovde zamenjuju telegrami, monologa duga pisma, a fabula
komedije, njeni zapleti i raspleti obrazuju se ritmom korespondencije.
Epistularno saopštenje u ovoj dramatizaciji treba da bude osnovni element dramske komunikacije. U
prepisci i jak efekat biva smiren i ohlađen, spontanost i iskrenost ispovesti
prolazi kroz trezvenu čistku formulisanosti; taktika, hipokrizija i kurtoazija
su bitni psihološki činioci. Karakteri se formiraju ne toliko akcijom, koliko
saopštavanjem u akciji, motivi se motivišu, a namere iskazuju ili prikrivaju
iskazom. Jednom rečju prepiska kao teatarska forma zahteva iznalaženje čitavog
niza posebnih načina teatarskog izražavanja.
Postoje, razume se, mnogi načini
da se ovako, korespondensko kazivanje uznemiri, učini živim, brzim i
atraktivnim. Mnoga od tih sredstava su korišćena, a valjaće iznaći nova i
drugačija. Namerno nisam u ovu dramatizaciju unosio intervencije i didaskalije
te vrste, uveren da u ovom eksperimentalnom poslu valja ostaviti punu slobodu
reditelju i ansamblu da ispitaju sve mogućnosti i iznađu najbolja rešenja.
***
Borislav Pekić (1930-1992), jedan od najznačajnijih pisaca srpske
književnosti i mislilaca XX veka, romansijer, dramski pisac i filmski
scenarista je 1948. godine, kao maturant, osuđen na petnaest godina strogog
zatvora, pripadnik tada ilegalnog Saveza demokratske omladine Jugoslavije.
Odležao je pet godina zatvorske kazne i ubrzo posle kratkih studija počinje da
radi kao dramaturg i scenarista pišući scenarija za različita filmska
preduzeća. Prema njegovom tekstu „Dan četrnaesti” snimljen je film
koji je 1961. Godine predstavljao Jugoslaviju na filmskom festivalu u Kanu.
Godine 1965. Objavljuje svoj prvi
roman „Vreme čuda” i od tada se posvećuje isključivo pisanju. Piše
prozu, pozorišne, radio i televizijske drame. Za drugi roman, „Hodočašće
Arsenija Njegovana” (1970), dobija Ninovu
nagradu, ali za tadašnje vlasti postaje persona non grata i sprečen je da
objavi svoja književna dela punih pet godina. „Uspenje i sunovrat Ikara
Gubelkijana” izlazi tek 1975. godine, a sotije „Kako upokojiti vampira”
1977, kao i roman „Odbrana i poslednji dani”. Njegovo kapitalno delo,
saga-fantazmagorija „Zlatno runo”, objavljuje se u sedam tomova (1978–1986), za
koje Pekić 1987. godine dobija „Njegoševu
nagradu“. Žanr-roman „Besnilo” (1983), postaje bestseler,
i pored „Sentimentalne povesti Britanskog carstva“ (objavljeno posthumno 1992)
ostaje i dan danas njegova najčitanija knjiga. Sledi antropološki roman 1999
(1984) i roman-epos „Atlantida“ (1988), „Novi
Jerusalim” 1988. godine. Autobiografsko- memoarskaproza „Godine
koje su pojeli skakavci” (1987) u tri toma, dobija nagradu „Miloš Crnjanski“. Danas pod naslovom „Pisma iz tuđine”,
prvobitno objavljeno u tri toma (1987-1991), spada u Pekićev publicistički
stvaralački domen.
Dela su mu prevođena na osamnaest
jezika, a izdavačka kuća „Laguna“,
prvi put u Pekićevom umetničkom stvaralaštvu, objavljuje njegova celokupna
književna dela u 23 toma.
Borislav Pekić je autor oko
trideset dramskih dela za pozorište, radio i televiziju, emitovanih i igranih
na našim i stranim radio i televizijskim stanicama i pozorišnim scenama.
Pozorišni komad „Korešpodencija” pisan po IV tomu njegove fantazmagorije
„Zlatno runo“, beležio je 300 izvođenja za
24 godine na repertoaru Ateljea 212, i 1982. Godine dobija Sterijinu
nagradu.
Bio je jedan od osnivača
Demokratske stranke, potpredsednik, i član Glavnog odbora, dopisni član SANU,
član Krunskog saveta, potpredsednik Srpskog PEN-centra, član Engleskog
PEN-centra i komentator srpskohrvatske
sekcije BBC-ja.
Pekić je preminuo 2. jula 1992.
godine u Londonu. Sahranjen je u Aleji velikana u Beogradu.
***
Borislav Mihajlović Mihiz rođen je u (Irigu 17. oktobra 1922.
godine u svešteničkoj porodici. Književnik, kritičar, esejista, putopisac,
dramaturg, pesnik, dramski pisac i polemičar, po završetku rata 1945. upisuje
Filozofski fakultet, grupu za srpskohrvatski jezik i književnost u Beogradu. Po
završetku studija 1949. zapošljava se kao asistent Vukovog i Dositejevog muzeja i na tom radnom mestu ostaje oko
godinu dana.
Od 1951. do 1954. radi kao
književni kritičar NIN-a, gde na
svoja čuvena tri stupca tog lista nije bio zastupnik ideja i pravaca, već
isključivo dobre literature. Potom, 1956. dolazi u Novi Sad za upravnika Biblioteke Matice srpske, značajne,
krupne i složene organizacije i rukovodio je njome na svoj izuzetni način,
rešavajući briljantno i energično zadatke koji nisu bili nimalo laki.
Nemirni njegov duh vraća ga nazad
u Beograd gde 1960. postaje umetnički savetnik Avala filma, da bi na tom radnom mestu ostao do 1963. godine,
sarađujući sa filmskim stvaraocima iz zemlje i sveta.
Godine 1967. postaje urednik
Izdavačkog preduzeća "Prosveta",
ali posle četiri meseca napušta ovu ustanovu zbog izdavačke politike. Sa Mirom Trailović stvara sada već kultno
pozorište Atelje 212, i biva njegov
umetnički savetnik od 1971. do 1983. godine.
Sarađivao je u listovima: NIN, Politika, Književne novine, Književna
reč, Dnevnik, zagrebački Vjesnik,
ljubljansko Delo, bečki Die Presse,u časopisima Letopis Matice srpske, Književnost,
Savremenik, Delo i mnogim drugim u kojima je objavljivao članke, eseje,
kritike, putopise, feljtone, intervjue.
Njegov veliki prijatelj slikar Mića Popović kazao je:
„Postoje samo dva mišljenja,
Mihizovo i pogrešno.”
Nosilac je mnogih književnih
nagrada: Sterijina nagrada za dramu Banović
Strahinja; Sterijina nagrada za dramatizaciju Nušićeve Autobiografije, Sterijina nagrada za adaptaciju
Pekićeve Korešpodencije, Nagrada
Marin Držić udruženja dramskih umetnika Jugoslavije za dramu Banović
Strahinja; nagradu Biblioteke
"Đorđe Jovanović" za knjigu kritike Portreti, nagradu "Miloš Crnjanski" za
prvu knjigu "Autobiografija — o drugima"; nagrada "Čalabrčak"
za esej "U znaku kukuruza".
Otišao je sa ovog sveta 15.
decembra 1997. godine i sahranjen rodnom Irigu. Na to da nije postao član SANU
lakonski je odgovorio:
„Jebe mi se što nisam akademik!“
REČ REDITELJA - Gorčin Stojanović
Kaže Pekić: „Nikad nisam mario za scenu za
koju se govorilo da živi zato što je sa nje dopirao zadah zagorele masti, ili
se na njoj s užasavajućom monotonijom ređali izrežirani klišei koji su čoveku
jasni i nepodnošljivi i u životu, a tehnika u gledalište uduvava ledenu promaju
ventilatora da nam dočara zimu. Ne tvrdim da me izvesne epizode izvesnih
naturalističkih, verističkih, dokumentarističkih, realističnih režija nisu uzbudile,
naravno da jesu, ali se to isto može reći i za svaki odgovarajući prizor iz
života. Za tako nešto nisam se morao izlagati troškovima. Jer, najzad, najbolji
način da čovek gleda rđave drame jeste – život. Kad hoću da vidim dobru, ja
onda idem u pozorište i gledam – Umetnost.“
Ne sme se, dakle, imati manji
zahtev od ovog, pri prilaženju, ma koliko opreznom, a ipak posve zanesenom,
Pekićevu delu. Ono se, uostalom, sâmo otvara, ukoliko je čovek dovoljno spreman
na izazov igre. Jer, o igri je reč. Pekićeva igra s teatrom, baš kao i sva
njegova literatura koja je uvek – igra, jest igra duha, igra stvaranja svetova
koji, možda ili uistinu, ne postoje ili nisu postojali, ali su, svejedno
stvarni. Uostalom, odavno je znano da je stvarnost pozornice stvarnija od
stvarnosti. I uvek manje dosadna.
Možda zato u teatru najviše volim
teatar?
KOREŠPODENCIJA
Igraju:
Slavko Štimac, Simeon Njegovan,
Hadžija, sin Lupusov
Anica Dobra, Milica Njegovan,
Hadžijina žena
Joakim Tasić, Simeon Njegovan,
mladi gazda
Jelena Stupljanin, Julijana,
Juliška Tolnaj
Branko Vidaković, Šamsika Tot i
ostali
Pisac: Borislav Pekić
Dramatizacija: Borislav
Mihajlović-Mihiz
Reditelj, scenograf, izbor
muzike: Gorčin Stojanović
Kostimograf: Lana Cvijanović
Lektor: dr Ljiljana Mrkić Popović
Koreograf: Irena Šarović
Producent: Dragiša Ćurguz
Asistent scenografa: Ivana Krnjić
Asistent kostimografa: Lara
Popović
Inspicijent i sufler: Goran
Mladenović
Majstor svetla: Radovan Samolov
Majstor tona: Nikola Jovović
Garderober: Jelena Dunjić i
Lidija Nikolić
Vlasuljar: Nijaz Memiš
Scenska maska: Dušica Vuksanović
Šminker: Marijana Golubović
Rekviziter: Vukašin Rakić
Autor plakata: Slavimir
Stojanović
Autor video spota: Stevo Mandić
Dizajner: Aleksandra Ilić
Fotograf: Nikola Vukelić
Нема коментара:
Постави коментар