петак, 01. децембар 2017.

Fernando Pesoa i njegovi brojni podstanari-Knjiga nespokoja



Za ono sto mi je promaklo zaista nema nikakve nade

Ni u jednom metafizickom sistemu.

Možda bih na drugi svet mogao poneti svoje snove.

Ali zar ću moći da ponesem na drugi svet ono što sam zaboravio da sanjam?

I baš ti snovi, ti snovi koje je trebalo snivati, oni su leš.

Sahranjujem ih u svom srcu zauvek, za sva vremena, dok traje sveta i veka.


U STRAVIČNOJ NOĆI


Na lisabonskom Trgu Svetog Karlosa, u Bajši, na četrvrtom spratu kuće koja je gledala na pozorište i crkvu Svetog Dominguša , 13. juna, na Dan svetog Antonija, zaštitnika Lisabona, u 15 sati i 20 minuta, rodio se Fernando Pesoa (Fernando Antonio Noqueira Pessoa). Bilo je to prvo dete u porodici Žoakima de Seabre Pesoe (Joaquim de Seabra Pessoa) i Marije Madalene Pinjeiro (Maria Madalena Pinheiro Pesso). Godina je bila 1888. Pesoa na portugalskom znači ličnost. Njegova majka nije znala da nije rodila jedinca.   

 

Rodio se čovek koji nikad nije sam sa sobom. Po horoskopu je bio blizanac. Za života je bio skoro nepoznat. Imao je samo jednu objavljenu zbirku mitskih nacionalnih pesama Poruka (Mensagem) 1934. godine, koju će kasnije zloupotrebiti  diktatorski Salazarov režim.


A onda, kada ga više nije bilo pod kapom nebeskom,  volšebno su počeli da niču cvetovi, čije je seme posejao Pesoa, a bogami i njegovi brojni heteronimi (Alberto Kaejro, Alvaro de Kampuš Rikardo Rejš, Aleksandar Serč, Tomas Kros, Čarles Robert Anon, Rafael Baldaja, Barun od Teive..). Danas se smatra da ih ima više od osamdeset! I kako sada sagledati delo Fernanda Pesoe ako ne proučavajući karkatere i dela svih njegovih, raskošnih podstanara. Sa njima je živeo, pričao, prijateljevao, svađao se, ponekog bi i sahranio. Svaki od njiih imao je svoj karakter, prepoznatljiv stil pisanja, svoj ukus u književnosti i umetnosti, svoja politička stajališta, religiju, nivo obrazovanja i seksualnu orijentaciju. Ne škrtareći, svima njima je Pesoa izradio natalne karte.

„Ne znam da li ne sanjam kada živim, ili ne živim dok sanjam... I nisu li san i život u meni dve izmnešane, ukrštene stvari čijim se međusobnim prožimanjem obrazuje moje svesno biće.“



Godine su trebale, napornog rada, književnom istoričaru Hieronimu Pisaru da probirao i dešifruje Pesoove rukopise, da odvoji žito od kukolja, a onda žito pohrani među koricama. Bila je godina 1983. Za ovo delo vladalo je veliko zanimanje. 



U ovoj knjizi, svojevrsnim piščevim zaveštanju, na impozatnih 800 stranica, u prevodu Vesne Stamenković i izdanju Derete (2017.), pred našim očima kao i nekom kaleidoskopu marširaju Pesoovi podstanari. Reč je o uzbudljivoj, ali i uznemirujućoj knjizi, koji  poziva na čitanje ma koju stranu da okrenete. Osnova potka romana je neprevodljiva portugalska reč „saudade“ koja se odnosi na osećanje melanholije koje nastaje iz daljine koja vas razdvaja od nekog ko se nikada neće vratiti. Tuga bez pokrića. čežnja za nedoživljenim. Sevdah, bejbi. Pesoa neprekidno ispituje značenje ove reči, kao i značenje reči „ljubav“. Tako tka sentimentalni vodič kroz metafiziku lisabonskih ulica, kroz melaholiju egzistencije. Kamen temeljac evropskogt modernizma, delo na kome je radio celog života (poput Bulgakova na M&M), ostavljajući svom čitaocu, računajući na njegovu visprenost da dekodira šifre i pronikne u jednu čudnu i raskošnu dušu, slagalicu ili ukršenicu, svakako enigmu, a za taj napor nudeći i adekvatnu nagradu. Činovnik poput Kafke, morao je da svoj dokonu svakodnevnicu kruniše vatrometom interspekcij. Bio je „jedna od onih duša za koje žene kažu da ih vole, ali ih nikada ne prepoznaju kada ih sretnu.“ 

„Bog me je stvorio da  budem dete i ostavio me da čitavog života ostanem dete. Ali, zašto je onda, dozvolio životu da me bije, otima mi igračke i ostavlja me, samog...“


Sama knjige je podeljena na dva dela između koje je vremeska provalija od 10-15 godina. Bez psihološkog dejstva, bez narativa, dejstva, skup kontemplacija, bez uzročno-posledične veze, van vremena i bilo kakvog prostora, tvori zaseban i nesvakidašnji univerzum. Puna korpa snova, želja, potpuno odsustvo hijerarhije i  bilo kakve ideologije. Drugi deo je mnogo manje gnostičan. Iako statična i prividno hermetična, ova knjiga korespondira sa modernim vremniima tehnologije i društvenih mreža. Da je Pesoa naš savremenik bio bi bloger!


Pisac predgovora, recenzent, prof. dr. Aleksandar Jerkov kaže da se Fernando Pesoa držao maksime govori ono što osećaš, kako to osećaš bez obzira na gramatička ograničenja. Dinstikcije heteronima krče put Pesoovom književnom delu i čine ga jednostvenim. Biti ravnodušan prema sebii, arogantan prema željama i snovima. Ponašati se prema sebi kao prema drugima otmeno i odmereno. Biti kontradiktoran. Peosetljiv. Apsurdni stvaralac, koji odbacuje dato i traga u sivoj zoni transcedentnog, onostranog. Programski ekspresionizam. Književna Evropa omeđena je Kafkom i Pesoom.  A ovo delo, kada se prave spiskovi knjiga koje ne smete a da ne pročitate za života. Pesoa se nalazi i na onom najsažetijem izboru.


Rođen je u porodici koja je pripadala lisabonskoj srednjoj klasi, jevrejskog i azorskog porekla. Veoma rano je izgubio oca i brata, te se majka ubrzo preudaje za konzula u Južnoj Africi - porodica se onda seli tamo, te Fernando odrasta u Kejp Taunu. Tamo se i školuje po engleskim školama, savladasvši engleski jezik i književnost tako dobro, da se okitio i nagradama. Kada je imao samo petnaest godina, napisao je niz virtuoznih soneta na engleskom, po ugledu na Šekspira


Vratio se u Portugaliju 1905. godine i više je nije napuštao.  Portuglaski je počeo da uči kad mu je bilo 19.  Portugaliju nije napuštao, ali je zato napustio studije i  izdržavao se prevodeći  poslovne prepiske na engleski. 

„Što je čovek uzvišeniji, ima više stvari kojih treba da se liši.  Na  vrhu  ima  mesta  samo  za  jednoga.  Što  savršeniji,  tim potpuniji, a što potpuniji, manje drugi.“

 
Nakon što je 1916. izgubio stvarnog prijatelja Marija de Sakareira, koji se ubio u Parizu, Pesoa se okreće okultnome: privlače ga tajna društva poput Rozenkrojcera, vitezovi templari i masoni; počinje da praktikuje spiritizam i seanse, tvrdeći da komunicira s duhovima; istražuje automatsko pisanje; izučava kabalu. Najviše pažnje, ipak, poklanja astrologiji. Prevodi Edgar Alan Poa, oduševljava ga Bodler i simbolisti. 


Ugostio je i Alistera Kroulija,  engleskog okultistu, mistika, pesnika, planinara, šahistu i astrologa, čak mu je i pomogao da izvede lažni nestanak i smrt. Društveni život bio mu je, međutim, skoro sasvim bio nezanimljiv. Svu svoju kreativnu energiju usmerio je ka poetskom stvaralaštvu.  U ponorima depresije nekad je umišljao da je niko i ništa. U njegovim delima pisanim na portugalskom kritičari su uočili uticaj engleskog na sintaksu i ritam, što je delimično proizvelo posebnu lepotu njegovih stihova. Nikada se nije ženio. Imao je samo jednu vezu koju je potrajala tričavih par meseci i koja je krunisana samo poljupcem, te ga biografi klasifikuju virgo intacta. Smatrao je da je brak brana superiornim mentalnim procesima. Umro je 1935. godine od ciroze jetre dobijene usled besomučnog opijanja. Dokazao je da unutrašnjost može biti zavodljivija od spoljnig nadražaja i putovanja, ali i platio cenu takvog svog stava. 


Baš tako ga opisuje i Aleksandar Šurbatović, urednik u Dereti. Kao čudaka – genija, nepopularnog za života, kontrasnog do krajnjih  granica. Mistik, egzoteričan, astrolog. U pojavnom obliku, ova je knjiga polifonija glasova koji naviru iz piščeve glave. Psihijatri bi svakako ustvdili da se ovde bakćemo s podeljenom ličnošću. Delo naizgled haotično, ali neočekivane bujice smislenosti, unutrašnjeg reda lavirinta heteronima. Možda ne greši onaj austrijski psihijatar kada ukazuje da se čovek raspao na psihološki kongromat i da ništa više nije jednostavno kao nekad. 


Čovek mora da se pogleda da bi video sebe, što do pronalaska ogledala nije bilo moguće. Možda, u nekom bistrom potoku, kao što je to učinio onaj dokoni samodovoljni antički Narcis. Nije bilo predviđeno kosmičkim silama da sebe pogledamo u oči. I tako ne srljamo odveć da to učinimo. Fernando Pesoa je bio jedan od retkih koji od toga nije bežao. Da li je svet zatrovan pojavom ogledala (ne zaboravimo prva su se izrađivala od olova), a potpuno dokrajčen izmišljotinom poput selfija. Mnogi narodi smatrali su da fotogafija može čoveku uzeti zauvek dušu. 

Zanimljivo je da je horoskop Pesou 1935. godine darivao još dve godine života. On 29. novembra beleži:

„Ne znam šta mi donosi sutra“.

Umro je 30. novembra.

„Sloboda  je  moć  izolacije.  Slobodan  si  ako  možeš  da se udaljiš od ljudi a da te ne primorava da ih tražiš ni potreba za novcem, ni nagon stada, ni ljubav, ni žudnja za slavom, ni radoznalost – nijedan od tih poriva koji ne mogu da opstanu u  tišini i samoći.“

Da ne bude dosadno bez njega potrudio se portugalski nobelovac Žoze Saramago romanom Godina smrti Rikarda Reisa, u kojem Rikardo, jedan od piščevih  heteronima susreće duh svoga tvorca.  A za one koji svrate u Lisabon i uvažavaju Pesoovo delo evo i preporuke: idite do kafea  A Brasileira (u koji je on često svraćao). Tu ćete pronaći njegovu statuu. Mislim, ako mislite da ste dostojni te časti. Ako ste žena, učinite mu merak, sevap, plezir kada već nije imao sreće za života. 

Fernando Pesoa u prevodu na srpski jezik:


  • „Poznati stranac“, izabrane pesme Alvara de Kampuša, izabrala i prevela s portugalskog Jasmina Nešković, Paideia, Beograd, 1996.   
  • „Večiti kalendar“, izabrane pesme Alberta Kaejra i Rikarda Reiša, izbor i prevod Jasmina Nešković, Paideia, Beograd, 1999.
  • „Luka na pučini“, ode Alvara de Kampuša, izbor i prevod Jasmina Nešković, Paideia, Beograd, 2001.
  • „Antinoj“,  poema,  prevod  s  engleskog  Miodrag  Kojadinović, Rende, Beograd, 2004.
  • Knjiga nespokoja, prevod Vesne Stamenković, izdanje Derete 2017.


Нема коментара:

Постави коментар