Iz života insekata u BDP-u

Baš pred sam odlazak u  Beogradsko dramsko pozorište ugledao sam karikaturu u kojoj buba leži na prihijatriskom krevetu i ispoveda se rečima: 

„Sanjala sam da sam Kafka!“,

aludirajući na sjajnu Kafkinu novelu „Preobražaj“.  Zaista šta je to u tim sitnim stvorovima koji gmižu što nas toliko užasava? Mogućnost da se gledamo u ogledalu?

Satira “Iz života insekata” Karela Čapeka objavljena je 1921, a praizvedba je bila godinu dana kasnije u Narodnom pozorištu u Brnu (Češka). Par meseci kasnije izvedena je u Sjedinjenim državama, a 1923. i u Velikoj Britaniji. Čapek je komad napisao u saradnji sa bratom Jozefom. Na Brodveju se ovo delo nije proslavilo, jer je bilo poprilično mračno za egzaltirane Amere. Ružno je govorilo o ljudima. Čapek im je odbrusio:

„Vi ste gledali i pronašli se u bubama, što niste više pratili Putnika!“

Drama se odigrava u šumi u kojoj Putnik lutalica bežeći od ljudi ulazi u svet insekata. U njihovim odnosima i ponašanju on prepoznaje različite ljudske karatketere: flertujuće, dekadetne leptire u stalnoj potrazi za partnerima, sebične balegare, ratoborne i uniformne mrave. Cvrčci su opet građevinari. 

Putnik će uskoro postati svedok rata insekata koji upozorava i oslikava upravo ono što će se u stvarnom svetu nešto kasnije dogoditi - rađanje totalitarizma i početak II svetskog rata. Ovo Čapekovo delo nosi snažnu anti-ratnu poruku i dalje je jedna od njegovih najizvođenijih drama.

U komadu koji se ubraja u blistavije primerke društveno angažovanog ekspresionizma rascep između pojavne realnosti i realnosti ekspresionističkog viđenja sveta dolazi do svog vrhunca - ljudske osobine pripisane su insektima. Piscu je to omogućilo da otvoreno kritikuje posleratni život u tadašnjoj Češkoj, a tokom kasnijih izvođenja, tridesetih godina prošlog veka, komad je povezivan sa nastankom nacizma i staljinističkom erom, odnosno sa svim opasnostima koje militarizacija i uniformno mišljenje nose budućnosti civilizacije.

Eto i mi smo u mogućnosti da pogledamo praizvedbu ovog dela u Srbiji 6. decembra na velikoj sceni Beogradskog dramskog pozorišta, u režiji Ivana Vukovića koji kaže:

“To je veoma izazovan tekst i prosto je neverovatno da je ovo praizvedba u Srbiji, a komad je pisan 1921. godine i u svetu puno igran”, koji rad na ovom komadu deffiniše kao uzbudljiv, specifičan, jer pobodu ne pojavljuju se bube svako veče u pozorištu, osim ako ono nije dečije, žanr definiše kao avanturu i poentira:

“Puno divnog toplog češkog humora, puno pameti i nimalo pretencioznosti”.

Miloš Đorđević, jedini glumac koji tumači čoveka (a često je bio u roli bube) putnik je koji zalazi među bube: leptire, balegare, mrave, cvrčke, zolje. Po prvi put glumi u BDP-u, proces stvaranja opisuje kao izvrstan ali zahtevan. Na sceni je pasivniji nego što bi želeo, ali promena svake vrste, svaka terapija, tvrdi, uvek prija.  

Večina glumaca igra više uloga: Lako Nikolić, Jovo Maksić, Milorad Damjanović, Vladan Milić, Milica Janevski, Anja Alač, Nemanja Oliverić i Katarina Marković.

Katarina Marković konstatuje da na sceni deluje da ih je više. I ona gostuje, premijerno, u BDP-u. Komad opisuje kao filozofski, blizak basni.

Milici Janevski su se naroćito dopali balegari, pošto je ovaj današni svet njihov. I ona je među prvacima u BDP-u. Tekst definiše kao duhovit i bolan, koji će publika svakako voleti. 

Anja Alač je u predstavi svojevrsni lajtmotiv, čaura vodenog cveta, koja žrtvuje život za jedan trenutak strasti, a priprema za premijeru definiše kao temeljne.

Milorad Damjanović se konačno od stranaca transformisao u bubu. Prvi domaćin na konferenciji za medije. Svoj na svome. Na plati u BDP-u. Siguran, samouveren. Konstatuje da je ovo produkciji iskorak njegove matične kuće u produkcionom smislu. Raskošna scenografija i kostimi, odlična muzika. 

Lako Nikolić igra više likovi, bube i profesora, koji lovi duše buba, a ne njihova tela. Jovo Maksić ima nezahvalnu ulogu ubice. Nemanja Oliverić nam nagoveštava divne replike u tekstu i pad čoveka s trona. Čovek umišlja da je gospodar univerzuma, da njime suvereno dominira. Vladan Milić se pridružuje simpatizerima balegara i obećava da predstava nikog neće ostaviti ravnodušnim. 

Komad je preveo i dramatizovao Slobodan Obradović.

Scenografiju je kreirala Vesna Popović, kostime Ivana Mladenović, kompozitor je Irena Popović Dragović, a za scenski pokret zadužena je Marija Milenković.

Premijera: 6. decembra  2017 u 20 časova na Velikoj sceni. Prva reriza je 29. decembra.

REČ UREDNIKA KULTURNIKA  

Raspojasani leptiri ljubavni diletanti, balegari koji rade Sizifov posao zamenivši hladan kamen toplinom fekalija, kućevni cvrčci (poslužiće kao hrana), predatori i hrana, i militantni mravi (crni protiv žutih za brežuljak) sahraniće čoveka u moralnom padu. Ono što nam obično smeta kod drugih, ono je što ne volimo ni kod sebe. Kako se borimo sa svojim manama?

A mravi gledano očima ljudi i nisu na nekoj posebnoj ceni, počev od one čuvene:

"Ne bi ni mrava zgazio!"

A život? Koliko on traje? I koliko ga iskoristimo?

Sjajna muzika Irene Popović Dragović, songovi bez kojeih predstava ne bi bila ono što je kulminira u scenama trijumfa tanosa kada se peva pesma Miloša Crnjanskog "Zdravica":


"Da živi groblje!
Jedino lepo, čisto i verno.
Da živi kamen i ruševine!
Prokleto što cveta u visine.
Mi smo za smrt!"

***

Druge novosti iz BDP-a  su: Valerij Krilov započeo probe novog komada u ovoj pozorišnoj kuči, a za 16. decembar zakazana je prremijera komada „Jazavac pred sudom“.

Ivan Vuković (1983. Beograd) diplomirao je Pozorišnu reziju, FDU, Beograd, na klasi profesora Nikole Jevtića i profesorke Alise Stojanović.

Predstave:

2008. Pozorište Dadov Beograd, Tina Fej: ”Loše devojke”

2008. Narodno pozorište “Toša Jovanović” Zrenjanin, Malgoržata Mročkovska : “Justina, sestra moja”

2010. Narodno pozorište “Bora Stanković” Vranje, Džon Ozborn : “Osvrni se u gnevu”

2010. Jugoslovensko dramsko pozorište Beograd, Teri Džonson : “Histerija”

2011. Narodno pozorište u Nišu, Radoslav Pavlović: ”Devojke”

2011. Dom Omladine Beograd u koprodukciji sa Harvardskim univerzitetom, Stiven Grinblat: “Šekspir- izgubljeno/nađeno”

2012. Scena Stamenković Beograd, Kristofer Durang: ”Ludi od terapije”

2013. Narodno pozorište u Nišu, Ivo Brešan : “Veliki manevri u tijesnim ulicama”

2014. Narodno pozorište u Nišu, Radoslav Pavlović: “Mala“

2014. Narodno pozorište u Nišu, "12 gnevnih žena" Jelena Mijović

2015. Narodno pozorište u Užicu, "Svrati, reče čovek" Ivan Velisavljević

2016. Narodno pozorište, "Sirano" , Edmon Rostan

2017. Narodno pozorište u Užicu, "Kralj Lir" Vilijem Šekspir

Češki dramatičar, novelista, esejista, izdavač, umetnički fotograf i kritičar, Karel Čapek (1890-1938) jedan je od najznačajnijih stvaralaca prve polovine 20. veka. Reč “robot”, karakteristična za tehničko-tehnološku civilizaciju, prvi put se pominje u njegovoj naučno-fantastičnoj drami “R.U.R”. Više puta je predlagan za Nobelovu nagradu za književnost, jedan je od osnivača češkog PEN centra, koje već decenijama dodeljuje priznanje nazvano njegovim imenom za literarno delo koje doprinosi jačanju demokratskih i humanističkih vrednosti u društvu.

Govorio je: 

„Kakva bi tišina nastala kad bi ljudi govorili samo ono što znaju“. 

„Mogu da govorim o umetnosti ali moram da govorim i o bogu i đavolu, jer neka niko ne misli da je umetnost van domašaja dobra i zla. Naprotiv, u umetnosti ima mesta za uzvišeniju časnost i ogavniju niskost i porok nego u ma kom drugom ljudskom pozivu. Postoji umetnost čista. Koja se bori za čist i savršen rad; postoji umetnost u kojoj je oblik odeljen i iskupljen, skoro bih rekao božanstven; jer na delima može da leži nešto kao jasan blagoslov ili nejasno, mutno prokletstvo. Zavisi samo od tebe; čim više voliš delo, tim ćeš sa većom snagom da prodreš u njegovi punu i tajanstveno savršenu bit. Tvoje delo nije ti zadano radi toga da se ti njime istakneš – nego da bi se njime očistio, da bi se odvojio od samoga sebe. Ne stvaraš iz sebe, nego nad sobom, teško i mukotrpno osvajaš lepše gledanje i slušanje, jasnije rezonovanje, veću ljubav i dublja spoznavanja – više nego onaj kakav si bio kad si pristupio delu. Stvaraš zato da bi na svom delu spoznao oblik i savršenstvo stvari. Tvoje služenje delu – to je bogosluženje. A nasuprot ovome postoji umetnost nečista i prokleta“...

Njegovi zapisi o pozorištu i umetnosti aktuelni su i danas „Kako nastaje pozorišna predstava“ (1925):

„Posle premijere, kompletna ekipa ostaje u potpunoj neizvesnosti; ne znaju da li su izgubili na celom frontu ili su postigli ogroman uspeh. Tetura se u mraku nesigurnosti. Sutradan se kupuju sve novine da se bar iz glasova kritike saznalo kako je stvar na kraju ispala. E pa, iz novina se saznaje da je predstava imala neku radnju, koju svaki kritičar prepričava drugačije.

- Da je predstava a) doživela trijumf, b) primljena mlako, c) da je deo publike zviždao, d) da je predstava postigla potpun i zaslužen uspeh;

- Da reditelj a) nije imao nikakvog posla, b) nije mogao da uradi ništa više, c) nije bio dovoljno pažljiv, d) zaslužuje pohvalu;

- Da su glumci igrali a) nadahnuto, b) tromo, c) sa oduševljenjem, d) kao da nisu naučili tekst, i e) tako da su mnogo doprineli uspehu predstave;

- Da je glavna glumica bila a) izvanredna, b) očito indisponirana, c) plavuša, d) crnka;

- Da je glavni glumac svoju ulogu a) potpuno pogrešno shvatio, b) igrao toplo i prirodno (čak će se pročitati i to da je tu ulogu izvrsno odigrao neki sasvim drugi glumac, iako je svima poznato da to nije tačno);

- Da su scenografija i kostim bili a) skladni, b) ispod nivoa predstave;

- Da je uigranost ansambla bila a) savršena kao i uvek, b) nedovoljna.

Posledica svega ovoga je to da ekipa nikada neće saznati da li je predstava doživela uspeh; broj repriza tu ništa ne pokazuje jer u pozorištu vlada uverenje da mali broj igranja znači da je predstava bila loša i nikakva, a veliki broj igranja znači da je u pitanju šund...“