четвртак, 29. фебруар 2024.

Tri Festove zvezdice

 


Jedna se novinarka čudom čudila odakle toliko interesovanje za jedan film, uz to još biografski, te su karte rasprodate.

Struka je, valjda vođenja sopstvenim vizurama i dometima, spremna da omalovažava, podcenjuje publiku, zaboravljajući da su danas informacije "na izvol'te" i prenebegavajući da kulturne događaje prate radoznali, inteligentni ljudi.
I da svi nisu potonuli u blato svakodnevnice. Da u ovog gradu žive ljudi čije ovo vreme svakoko nije i koji nisu promoteri prostakluka, a nisu ni potpisali kapitulaciju.


*UKUS LJUBAVI



Ljubav na usta ulazi. Jedan gastronomski. Himna ljubavi i gastronomiji. Za spravljanje hrane kao i za knjiženost, muziku, glumu, slikarstvo treba imati dar. Ne možе to svako da razazna arome, teksture, različite temperature, složi smele kombinacije. Da istančana čula uživaju u harmoniji.
Godine 1885, kuvarica bez premca Evgenija (Žilijet Binoš ) radi za čuvenog gurmana Dodina. Tokom 20 godina njihovog poznanstva, gastronomska praksa i uzajamno divljenje prerasli su u putenu vezu. Njihova povezanost stvara jela, jedno ukusnije od drugog, koja zbunjuju čak i najslavnije kuvare na svetu.
Ali Evgenija voli svoju slobodu i nikada nije želela da se uda za Dodina. Možda i zato što poremetilo njihovu gastronomsku sinergiju. Dodin, nošеn strašću donosi odluku da uradi nešto što nikada ranije nije radio: da kuva za nju i tako je nagna da se predomisli.

*SVETA PORODICA




Onda nešto sasvim drugačije: Sveta porodica. Brak s momkom koji je opterećen, za selo u kojem živi, sramotnom tajnom, zbog koje je talac patološki tradicionalne i pobožne majke i beskrupuloznog ali šarmantnog oca, za nadničarku Janju biće zamka laži, mračne požude, tradicionalizma i devijantne pobožnosti. Još jedan regionalni film o porodičnim odnosima.
Kad shvati da je izabrana samo da im dopuni sliku njihove “svete porodice“, situacija izmiče kontroli a slika postaje ruglo. Porodica je rasadnik sreće, ali i nesreće i bola.

*BONAR



Opet se vraćamo na teren umetnosti. Još jedan umetnik koji je inspiraciju našаo u žеni.
Kada je francuski slikar Pjer Bonar (1867-1947), postimpresionista upoznao Martu de Melinji, bio je impresioniran, ali nije slutio da će ta samoproglašena aristokratkinja postati njegova muza. Jedan je od osnivača umetničke grupe Le Nabi (nabisti). Bio je pod uticajem japanske grafike.
Toliko je bio opčinjen njome da se ona pojavljuje se u više od trećine njegovih dela. Zajedno su do svog umetničkog ostvarenja došli zahvaljujući živopisnoj ljubavi, različitoj od standarda njihovog vremena, negujući veliku misteriju oko svoje veze. Možda je zato imao veliki broj plagijatora. Ali jedan je orginal.




среда, 28. фебруар 2024.

52. FESTU ČUDOVIŠТЕ i GOSPODAR

 ČUDOVIŠТЕ




U drami japanskog režisera Hirokaze Koreeda tretira se u nas aktuelna tema nasilja po školama.


Oslanjajući se na Kurosavino nasleđe, rešiser radnju sagledava iz uglova sukobljenih strana, potvrđujući da se samo tako možе steći celokupna slika bez jednodimenzionalnih zaključaka karakterističnih za današnji svet. Nametnuta unipolarnost, pa i konfrontirana bipolarnost nisu dobri temelji za mir i sigurnost. Za sreću.
Mladi Minato počne da se ponaša čudno. Njegova samohrana majka oseća da nešto nije u redu i saznaje da je nastavnik odgovoran.
Stoga upada u školu tražeći da utvrdi šta se to dešava. Kako se priča odvija u očima majke, nastavnika i deteta, prava i kompleksna istina postepeno izlazi na videlo. Slаžu se kockice.

GOSPODAR





Živimo u voajerističom svetu, sa vrlo malo empatije i samilosti.
Jednog dana Ivanova porodica u filmu Jurija Brakiva svedok je saobraćajne nesreće. I dok svi pasivno posmatraju ili još gore snimaju Ivan stupa u akciju i ne žaleći sopstveni život spasava unesređenog.
No, ispostavlja se da je čovek kojеg je spasio od sigurne smrti, lokalni moćnik, visoki oficir bezbednosnih snaga, Rodin. Ispoljivši humanizam prema takvoj sorti Ivan upada nesmotreno u svojevrsni faustovski zavet. Ušao u kolo koje je bleštavo ali koje neguje ništavilo. Koje zahteva bespogovornu lojalnost.
I onda vraćajući se kući na praznoj ulici vdiš lika kako vozi elektrotrotinet sa maskom belog zeca. Bez Alise. Who The Fuck Is Alice?

уторак, 27. фебруар 2024.

52 FEST- ZONA INTERESA


„Svaka želja koju bi iskazali moja žena ili deca bila im je ispunjena“,
napisao je porodični patrijarh Rudolf Hes u svojoj autobiografiji i pojasnio: „Bašta moje žene bila je raj cveća.“



Na ovogodišnjem FEST-u prikazan je i film Zona interesa o malograđanskom životu porodice Hes koju je samo zid delio od zloglasnog koncenracionog logora Aušvic. Pater familis bio je sadistički upravnik te genocidne ustanove.



A mi gledamo zašećereni, samozadovolnji život jedne porodice, i samo iz bekgraunda dopiru neki uznemirujući zvuci. Rudolfovo petoro dece igralo se sa kornjačama, mačkama i gušterima u vili blizu poljskog grada Krakov; leti, bi se deca kupala u bazenu u dvorištu ili plivala u obližnjoj reci. Najveća pobuna u ovom filmu je ona koju čini Hedvigina majka koja dolazi u posetu ali i odlazi iznenada bez pozdrava.



Nakon Rudolfove vešanja na prostoru gde je počinio zločine, njegova porodica jedva je sastavljala kraj s krajem. Kao udovica osuđenog ratnog zločinca, Hedvig nije primala penziju ili druga apanaže. Ali nije ni radila, što je otvaralo prostor za špekulacije da preživljava od novca „iz stare nacističke mreže koja se okupila oko nje.“ Najstariji sin komandanta, Klaus, na kraju se preselio u Australiju, dok je njegova ćerka Brigite prvo otišla u Španiju, a zatim u Ameriku. Ostala deca su ostala u Nemačkoj.



Pokušavši da napravi film o ne o onome što vidimo, nego upravo o onom što ne vidimo režiser upada u zamku koju je sam sebi postavio. Da li se prikazivanjem banalnog pojačava efekat užasa i neobjašnjivog zla? Mnogo sam više očekivao od ovog filma ispirisanog istoimenim romanom engleskog pisca Martina Amisa iz 2014. godine u režiji Jonathana Glazera. Nekako mi je sve orkestrirano, namešteno, neautetnično. No, možemo li od Engleza očekivati empatiju.



No, i tajming mi je sporan. Film gledam u trenutku kada bivše žrtve (isprovocirani-što bi se moglo pripisati i Rusima na ukrajinskom frontu) postaju nemilosrdni dželati nad koletelarlnim palestinskim žrtvama u Gazi.



Bio sam u Aušvcu i duboko se potresao. Kao, uostalom i u Jasenovcu. SFSN!

недеља, 25. фебруар 2024.

52. FEST- Opalo lišćе i Anatomija pada

 


Večе otvara Aki Karasmaki sa Opalim lišćеm, pričom o dvoje usamljenih koji se slučajno susreću jedne noći u Helsinkiju, u pokušaju da pronađu jedinu, konačnu ljubav svog života. Njihov put ka ovom časnom cilju zamagljen je alkoholom, izgubljenim brojevima telefona, lošim vestima o ratu na radiju, nepoznavanjem imena i adresa onog drugog, iznenadnim nezgodama i opštom sklonošću života da postavlja prepreke na put onima koji traže sreću. Finsku, bar po anketama, naseljava jedan od srećnijih naroda. Držim da je, ipak, u pitanju štamparska greška. Karasmaki svedoči da su sasvim sigurno setni. Doduše njegova toplina i humor prepun empatije toliko su jaki da obasjavaju i njegove hladne, depresivne i pogubljene likove.




Sledi Anatomija pada, francuski triler. Porodica nemačke književnice, Sandre, živi povučeno u zabačenom gradu u francuskim Alpima, pokušavajući da prebrodi traume iz prošlosti. Kada njen muž, Samjuel bude pronađen mrtav, policija pokreće istragu kako bi utvrdila da li je u pitanju samoubistvo ili je ubijen. Sandra postaje glavni osumnjičeni. Slučaj sve više dobija krajnje bizarne momente. Film tematizuje situacije kada nije moguće na osnovu dokaza prelomiti u sudskom postupku i kada pravda kliza u mutne vode pretpostavki, motiva, sećаnja i odnosa. Kao takao ovaj film je antipod holivudskim stupidarijama poput Barbi.
Činjenica da Žistin Trije odluku o krivici ili nevinosti ostavilja gledaocu, u istom je momentu, zastrašujuća i oslobađajuća
Rediteljka, je navodno, išla toliko daleko u pletenju misterij da ni glumcima na setu nije u prvi mah otkritila pravi uzrok Samuelove smrti.

субота, 24. фебруар 2024.

52. FEST - HOTEL PALAS

 


Naš stari znanac, Roman Polanski, uvek je tu sa kontraverznim temama, a na velike ekrane vraća Mikija Rurku.
Nekada davno postojao je, a postoji i danas, Hotel Palas.
Izvanredan zamak koji je početkom XX veka osmislio mistični arhitekta, smešten u švajcarskim Alpima, usred snežne doline.
Hotel ima gotičku, bajkovitu atmosferu u kojoj se sreću razmaženi i bogati gosti iz celog sveta. Okuplja ih jedinstven događaj: doček Nove 2000. godine.
U službi njihovih ekstravagantnih potreba je horda konobara, kuvara i recepcionara.

петак, 23. фебруар 2024.

52. FEST-RADNIČKA KLASA IDE U PAKAO

 

Dve stvari mi ostaju nepoznanica: zašto neko mesecima ide na posao a ne prima platu i otkud puni kafići, restorani i tržni centri a svi se žale da jedva sastavljaju kraj sa krajem. Nekad je radnička klasa išla u raj, danas joj je suđen pakao i na zemlji.




Angažovan i mračan film u režiji Mladena Đorđevića koji se svojim filmovima pretplatio na FEST, bavi se našim vremenom, vremenom bez ideala, energije, vremena letargije i konzumerizma. Mesto radnje je neimenovani industrijski gradić u Istočnoj Srbiji. Lokalna fabrika, koja je u socijalizmu hranila grad, propala je.

Nakon što su u požaru i sumnjivoj privatizaciji izgubili svoje bližnje, svoj posao i dostojanstvo, grupa bivših radnika u borbi za pravdu pribegava natprirodnom. Očaj i beznađe su ti koji ljude teraju da utehu potraže u lažnim prorocima (Mija kojeg tumači Leon Lučev). Dodatna ironija i simbolika krije se i prenameni zemljišta na kojem se nalazi fabrike.




“Apsurdne situacije u mojim filmovima proističu iz toga što su moji junaci, koji su često autsajderi, stavljeni u sukob sa nečim mnogo jačim i većim od sebe. To je izvor crnog humora u filmu,” , zaključuje reditelj.

Film tematizuje probleme ekologije, porodičnog nasilja, pogubnog dejstva rijaliti-programa na mentalno stanje nacije, smeštajući radnju u sredinu ljudi sa margina. Tako on pokreće pitanja oslobađanja; unutrašnjeg i spoljnjeg, kao i pitanje zamena uloga, pri kojem onaj ko je bio potlačen postaje eksploatator. Moguće primedbe mogu se dati na održavanje dinamike radnje.


Pored Tamare Krcunović briljantne u ulozi udovice Cece, uloge tumače Leon Lučev, Momo Pićurić, Ivan Đorđević, Lidija Kordić, Mirsad Tuka, Szilvia Krizsan, Olivera Viktorović, Tomislav Trifunović, Dobrila Stojnić… Time reditelj nastavlja sa praksom da profesionalne glumce u filmu kombinuje sa naturščicima.


Mladen Đorđević je d
iplomirao filmsku i TV režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu sa dugometražnim dokumentarnim filmom Made In Serbia (2005) koji je premijerno prikazan na FEST-u. Autor je više kratkih igranih i dokumentarnih filmova. Njegov prvi dugometražni igrani film je Život i smrt porno bande (2009). Režirao je priču Saša u omnibusu Jednaki (2014) premijerno prikazanom na festivalu u Sarajevu. Šest godina kasnije, na 48. FEST-u prikazan je njegov film Sumrak u bečkom haustoru (2020).

 







52. FEST- SEĆАNJA

 


Međunarodni filmski festival FEST prikazaće u ovogodišnjem Glavnom takmičarskom programu 17 filmova iz celog sveta, među kojima su i koprodukcije koje dolaze iz Brazila, Čilea, Tajvana, Obale slonovače, Katara, Rusije, Švajcarske, Francuske Argentine, Luksemburga, Mauritanije, SAD, ali Srbije, Hrvatske, Crne Gore Grčke, Bugarske, Rumunije, Nemačke, Španije, Kine i Izraela.

Filmovi Glavnog takmičarskog programa premijerno se prikazuju u 📍MTS Dvorani i 📍Dvorani kulturnog centra Beograda, a ove godine čak tri srpska filma takmiče se za Beogradskog pobednika, ali i dve manjinske srpske koprodukcije.
Takmiče se i filmovi autora koji su već nagrađivani na Festu, a postoji mogućnost i da ovogodišnji Beogradski pobednik bude sedam dana “star” pobednik Berlinala.



Danas gledamo film "Sećanja". Život ostavlja ožiljke u vidu bolnih sećanja ili pak gubitka istog. Kako se izboriti i prebroditi terete prošlosti ili bolesti sadašnjosti?
Silvija, žrtva seksualnog nasilja i bivša alkoholičarka, pokušava da uredi život za sebe i svoju ćerku tinejdžerku. Da ćerku zaštiti od svih muka koje su obeležile njeno detinjstvo.




No ovakva rutina biva narušena susretom sa Solom koji boluje od demencije.
Ovaj slučajni susret odjekuje kroz njihove živote, otvarajući nove mogućnosti za njihovu budućnost. Uprkos svemu...

четвртак, 22. фебруар 2024.

JUBILARNI, PEDESETI DUGOMETRAŽNI FILM VUDIJA ALENA "UDAR SREĆE" NA 52. FEST-u

 

Posebnost Alenovog novog filma u odnosu na njegova predhodna ostvarenja je u tome što je ovo prvi film u karijeri koji je u potpunosti snimljen na francuskom jeziku.

Nakon svetske premijere na filmskom festivalu u Veneciji i projekcija na predstojećem 52. FEST-u, film će se naći u bioskopima širom Srbije


 
Jedan od najpoznatijih reditelja današnjice, američki sineasta Vudi Alen snimio je svoj jubilarni 50. dugometražni film "Udar sreće" (Coup de Chance) čije će se premijerno prikazivanje kod nas održati u okviru 52. FEST-a, a već od 29.2. film će se naći na repertoaru bioskopa širom Srbije.

Kao mešavinu žanrova romantični triler s elementima komedije vrti se oko pojma sreće i važne uloge koju ona ima u ljudskim životima. "Udar sreće" je moderna priča o romansi, strasti i nasilju.




Fani i Žan na prvi pogled čine se idealnim bračnim parom: oboje su ostvarili profesionalne karijere, žive u predivnom stanu u elitnom kvartu Pariza te su, čini se, još uvek zaljubljeni kao i na početku svoje veze. Međutim, nakon što se Fani igrom slučaja sretne s Alanom, svojim bivšim kolegom iz srednje škole, on je doslovno obora s nogu. Ubrzo počinju sve česšće da se viđaju i da se sve više zbližavaju.

Posebnost Alenovog novog filma, u odnosu na njegova prethodna ostvarenja je u tome što je ovo prvi film u karijeri koji je u potpunosti snimljen na francuskom jeziku. Budući da je radnja smeštena u Parizu te kako se film snimao na stvarnim gradskim lokacijama, Alen je za svoje novo ostvarenje angažovao i mlade francuske glumce. Glavne uloge tumače Lu di Laž (Lou De Laâge), Nils Šneder (Niels Schneider), Melvil Popo (Melvil Poupaud) i drugi.




Novi film Vudija Alena premijerno je prikazan na prestižnoj filmskom festivalu u Veneciji gde je ujedno pobrao aplauz publike i kritike.

Poslednji film Radka Poliča „Pamtim samo sretne dane“ na 52. FEST-u


 Na 52. Međunarodnom filmskom festivalu FEST, koji će biti održan od 23. februara do 3. marta, publika će moći da vidi i poslednji film priznatog velikana eks-yu glumačke scene, Radka Poliča, „Pamtim samo sretne dane“.

Režiju ovog filma, koji se prikazuje u programskoj selekciji Gala, potpisuje Nevio Marasović, scenario Norvežanin Gjermund Gisvold.

Pored Radka Poliča, brojnu glumačku ekipu čine: Tena Nemet Brankov, Lana Meniga, Leona Paraminski, Tonka Kovačić, Zlatko Burić-Kićo, Stjepan Perić, Dado Ćosić, Vinko Kraljević i mnogi drugi.


Film počinje kada stariji gospodin koji dolazi u restoran počinje da posmatra goste. U početku to deluje poput slučajnog bacanja pogleda dok čeka svoju večeru, ali postaje jasno da je taj život drugih njegov život koji posmatra u restoranu koji predstavlja čekaonicu za drugi svet .



Prema oceni kritike, ali i publike koja je filmu dala najviše ocene, jedan od najharizmatičnijih glumaca sa ovih prostora svoju poslednu ulogu odigrao je savršeno: “I otšao u velikom stilu. U ovoj ulozi jedva da progovori. Nešto priča na početku i na kraju, ali uglavnom ćuti i karakterističnim prodornim pogledom analizira šta se događa. Njegovo lice ponekad otkriva više od svih dijaloga”, što je samo preporuka da se ne propusti film „Pamtim samo sretne dane“.


Film je sniman tokom 2019. i 2020. godine, i prekidan zbog kovida, a reditelj Marasović je, kako je rekao, unapred znao da je najbolji glumac za ovaj film po napisanom scenariju upravo Radko Polič.
Kako se prepričava, ekipa filma posetila je Poliča u Ljubljani, a na razgovoru se nećkao. Ali kada je nakon nekoliko dana pročitao scenario odmah se, iako ga je već ozbiljno savladala bolest, predomislio i s oduševljenjem prihvatio ulogu.


Snimalo se samo nedeljama u zagrebačkom restoranu „Pri zvoncu“, pa je već oslabljeni Polič taj tempo snimanja mogao da prati.


Film je naslovljen po pesmi Arsena Dedića koju izvodi Gabi Novak, ali je zanimljivo da film otvara i završava Arsenova pesma „Ono sve što znaš o meni“.


Na premijeri u sklopu Pulskog filmskog festivala, reditelj Marasović je ispričao da je Polič, koji nije doživeo premijeru svog poslednjeg filma, pre smrti ipak video svoj poslednji film.




“Dok je gledao film, u očima mu se vidjelo da mu se sviđa. Bio mu je simbolički blizak. Znao je da će mu biti zadnji”, rekao je Marasović.

Kritika u Hrvatskoj je ocenila “da se Polič maksimalno poistovetio s likom i glumi sa suzom u oku, kao da se u svakoj sceni oprašta od života, svestan da je ovaj film njegova ‘čekaonica za drugi svet’ ”.


Polič je bio glumac koji je stvorio preko sto pedeset filmskih, više od stotinu pozorišnih i desetine radijskih uloga. Ostavio je neizbrisiv trag u pozorištu u Sloveniji, ali spisak je uloga, po kojima će ostati u sećanju publike širom eks-Yu prostora zaista dugačak i neprocenjiv.


Ostaće upamćen kao jedan od najcenjenijih filmskih glumaca bivše Jugoslavije. Poslednju ulogu pre „Ravne gore“ ostvario je u u filmu „Falsifikator“ Gorana Markovića, gde je igrao Tita. Pre toga se dugo godina nije pojavljivao u srpskoj kinematografiji, od poslednjeg filma Živojina Pavlovića „Država mrtvih“ 2002. godine.


Sve su ovo razlozi da se neizostavno pogleda poslednji film Radka Poliča koji je na programu 01.03, (DKC, 19:30), 02.03. (Cineplexx Galerija, Sala 5, 22:00) i 03.03. (Cineplexx Ušće, Sala 1, 14:30).

Filmovi koje gledamo samo na 52. FEST-u


Na ovogodišnjem 52. Međunarodnom filmskom festivalu koji se održava od 23. februara do 3. marta, biće prikazani i brojni filmovi koje publika može videti samo na FEST-u.

Neke od ovih filmova poput ostvarenja “Samsara”, španskog reditelja Luisa Patinja ili filma “Sidoni u Japanu”, sa Izabel Iper u glavnoj ulozi, gledamo u selekciji Snoliki film, a drugi poput filma “Moja mala noćna tajna” deo su programske celine FEST Fokus. 




Među filmovima koji se mogu videti samo na 52. FEST-u je pomenuta  “Samsara” Loisa Patinjoa koji je već ovenčan specijalnIm priznanjem žirija u programu “Encounters” na festivalu u Berlinu, ali i “Zlatnim Aleksandrom” za najbolji film u Solunu. Prema oceni kritike “najnarativnije i najdinamičnije” Patinjoovo ostvarenje iz ovogodišnje Festove selekcije Snoliki film, doživljaj je koji ne treba propustiti.




Deo iste programske celine je film Godfrija Ređoa “Bilo jednom u vremenu”. Proslavljeni reditelj Godfri Ređo vraća se posle deset godina sa novim eksperimentalnim filmom koji nije sličan nijednom iz njegove smele karijere. Ova  bajka o kraju sveta i početku novog, u trajanju od 51 minut, “film je prepun vedrine i ritma” vele kritičari.

Drama Lisandra Alonsoa “Eureka” sa Vigo Mortensenom i Kiarom Mastrojani u glavnim ulogama takođe je deo selcije Snoliki film. Prema oceni kritike argentinski reditelj Lisandro Alonso, koji se već dokazao pred kanskom publikom, vratio se da nas povede na još jedno “čudno putovanje u nepoznato” gradeći priču o policajki iz rezervata Pajn Ridž.

Pionir tibetanskog novog talasa Pema Ceden reditelj, scenarista i pisac koji je na festivalima osvojio više od 40 nagrada na FEST dolazi sa dramom “Snežni leopard”. Film koji je već ima Gran pri Tokio International film festival, uz potpunu univerzalnost, donosi još jednu tipičnu priču o tibetanskoj kulturi, koja počinje kada zver iz naslova filma, jedne noći upadne u tor za ovce lokalnog stočara i ubije  devet ovnova.

Duboko dirljiva drama belgijskog reditelja Basa Devosa “Ovde” može se pogledati samo na 52. FEST-u. Četvrti igrani film reditelja, već nagrađivanog na Berlinalu 2014, nekonvencionalna je ljubavna priča o rumunskom građevinskom radniku Stefanu koji živi u Briselu, a nosi se mišlju da vrati kući, ocenjena je kao “bolno nežna i poetična” filmska priča.

Francuska rediteljka Elis Žira, poznata kao doživotni bioskopski entuzijasta ostvarenjem “Sidoni u Japanu”, sa Izabel Iper u glavnoj ulozi, predstavlja se filmom o etabliranoj francuskoj književnici na proputovanju po Japanu. Kritika je već ohrabrila Žira, ocenom da je sve što je potrebno za snimanje filma pametna i promišljena Izabel Iper, a beogradska publika ovaj film gleda u programskoj celini Snoliki film. 

Francuska rediteljka i scenaristkinja Katrin Breja poznata je po provokativnim flmovima koji istražuju seksualnost, odnose i porodične sukobe na 52. FEST-u predstavlja se dramom “Prošlo leto” koja je osvojila specijalo priznanje u Hihonu. Film koji prema oceni kritike „prkosi moralnim granicama i narativnim konvencijama”, - gledamo u programskoj celini FEST fokus.

Film “Moja mala noćna tajna” ruske rediteljke Natalije Meščaninove iz programa FEST Fokus, već je osvajao publiku na festivalima u Roterdamu, Ljubljani i Šangaju, te se može dopasti i Beograđanima koji dođu na 52. FEST. Drama “Moja mala noćna tajna” o životu tinejdžerke Mire, prema mišljenju filmskih znalaca, vrlo tešku temu obrađuje na napet i uzbudljiv način.

Danska drama “Tihi trag” rediteljke Malene Čoi poreklom iz Južne Koreje, o usvojenom mladiću, već je dobila FIPRESCI priznanje u Berlinu i takođe deo je programske celine FEST Fokus. I sama usvojena i odrasla u Danskoj, Čoi, kako kaže kritika o ovom ostvarenju, uspeva da kaže mnogo sa vrlo malo reči i pruža “suptilan film, skromnog pristupa, sa intrigantnom pričom o punoletstvu”.

“Moje leto sa ajkulom” celovečernji je igrani debi italijanskog reditelja Davida Đentilea i govori trinaestogodišnjem Valteru, koji je upravo ostao bez oca, po završetku još jedne školske godine. Dok  naizgled, besciljno, luta duž rimske obale, za Valtera počinje nezaboravno putovanje. Ovaj zanimljiv film nudi nam se u selekciji FEST fokus.

среда, 21. фебруар 2024.

52. FEST: PREMIJERA DOMAĆEG FILMA "RADNIČKA KLASA IDE U PAKAO”

 



 
Socijalna drama reditelja i scenariste Mladena Đorđevića “RADNIČKA KLASA IDE U PAKAO” sa elementima trilera i horora uz pregršt crnog-humora, nakon svetske premijere na filmskom festivalu u Torontu stiže na Glavni takmičarski program predstojećeg 52. FEST-a.

Dve stvari mi ostaju večita nepoznanica: zašto neko mesecima ide na posao a ne prima platu i otkud puni kafići, restorani i tržni centri a svi se žale da jedva sastavljaju kraj sa krajem. Nekad je radnička klasa išla u raj, danas joj je suđen pakao i na zemlji.
Socijalnim pitanjima se ne bavi ama baš više niko, pa deluje da su rešni i da je tako vuk namiren i da su ovce blagoslovene. Ni jedna partija, pa ni sami šljakeri (doduše više ne idu u fabrike već su osoblje monsturoznih tržnih centara i supermarketa, ili rade u nekim sivim zonama). Puku je važnije koliko će im moćnici udeliti (na kašičicu), da li će sutra duvati ili padati, navijati za neke tamo kasape koje se makljaju po belosvedskim vukojebinama, da li starlete imaju strije ili silikone, da li su sportisti idoli pobedili i tako sve redom krucijalno pitanje do mog mojega. Himen.
Angažovan i mračan film forme socio horora u režiji Mladena Đorđevića koji se svojim filmovima pretplatio na FEST, bavi se našim vremenom, vremenom bez ideala, energije, vremena letargije i konzumerizma. Mesto radnje je neimenovani industrijski gradić u Istočnoj Srbiji. Lokalna fabrika, koja je u socijalizmu hranila grad, propala je.
Nakon što su u požaru i sumnjivoj privatizaciji izgubili svoje bližnje, svoj posao i dostojanstvo, grupa bivših radnika u borbi za pravdu pribegava natprirodnom. Očaj i beznađe su ti koji ljude teraju da utehu potraže u lažnim prorocima (Mija kojeg tumači Leon Lučev). Dodatna ironija i simbolika krije se i prenameni zemljišta na kojem se nalazi fabrike.
Film tematizuje probleme ekologije, praznoverja. porodičnog nasilja, pogubnog dejstva rijaliti-programa na mentalno stanje nacije, smeštajući radnju u sredinu ljudi sa margina. Tako on pokreće pitanja oslobađanja; unutrašnjeg i spoljnjeg, kao i pitanje zamena uloga, pri kojem onaj ko je bio potlačen postaje eksploatator. Moguće primedbe mogu se dati na održavanje dinamike radnje.
 
U subotu 24. februara, u Velikoj sali mts Dvorane održaće se premijera ostavrenja u kojem glavne uloge tumače glumci Tamara Krcunović, Leon Lučev, Ivan Đorđević, Olivera Viktorović, Tomislav Trifunović, Momo Pićurić i drugi, a u čijem fokusu je, prema rečima reditelja grupa skrajnutih i potlačenih ljudi, gurnutih na margini društva.
 
“Veoma sam uzbudjen povodom toga kako će reagovati naša publika na FEST-ovim projekcijama. Svi moji predhodni filmovi su imali domaće premijere na FEST-u” istakao je reditelj dodajući da je publika na svetkoj premijeri festivalu u Torontu veoma dobro reagovala na crni humor, što je bilo veliko iznenađenje računajući da film opisuje prostore Balkana.



 
Priča prati harizmatičnu Svetlanu i bivšeg robijaša Miju koji se zajedno sa radnicima propale fabrike udružuju, kako bi istražili mistične puteve nade i pravde.

Fabrika koja je nekada zapošljavala ceo grad i okolna sela zatvorena je zbog sumnjive privatizacije i tragičnog incidenta u kom je grupa njenih radnika stradala u namerno podmetnutom požaru. Devastirani gubitkom svojih najmilijih i korumpiranom prodajom fabrike, ova grupa nekadašnjih radnika pokreće proteste za koje se čini da su uzaludni i da ne daju konkretne rezultate.

Kao slamku spasa i u borbi za pravdu, ova grupa zaboravljenih pribegava natprirodnom.



 
“Apsurdne situacije u mojim filmovima proističu iz toga što su moji junaci, koji su često autsajderi, stavljeni u sukob sa nečim mnogo jačim i većim od sebe. To je izvor crnog humora u filmu,” zaključio je reditelj.



 
Nakon prestižnog Međunarodnog filmskog festivala u Torontu gde je “Radnička klasa ide u pakao” premijerno prikazana i gde su usledile pohvale kritičara, Đorđevićev film je prikazan i na festivalima u Talinu i Geteborgu, a uskoro će se, nakon FEST-a naći i na redovnom repertoaru domaćih bioskopa.



понедељак, 19. фебруар 2024.

JUGOSLAV PANTELIĆ : Sa ponosom ugošćujemo autore koje će predstaviti svoje filmove


 Bogatog senzibiliteta i istančanog umetničkog ukusa, Jugoslav Pantelić, umetnički direktor FEST-a i direktor Jugoslovenske kinoteke, već 10 godina umetnički vodi ovaj festival kroz turbulentna vremena. Za sve to vreme, čak i upkos Kovidu, festival nije izostao, a sa ovogodišnjim 52. izdanjem Fest je izborom filmova, od klasika, preko najvećih hitova i  neotkrivenih malih remek-dela savremene kinematografije, do animiranog filma, još jednom pokazao zrelost, ali i inovativnost.

Za ljubitelje filma i publiku vernu FEST-u, umetnički direktor ove manifestacije daje sopstveni svojevrstan mali vodič za ovogodišnji - 52. FEST.

 



Stiče se utisak da ni posle više od pola veka trajanja, a pod Vašom dirigentskom palicom, Fest ne posustaje. Šta su biseri ovogodišnjeg 52. festivala?

 

Ako govorimo o “biserima”, to verovatno podrazumeva naslove koji nisu Oskar kandidati i nisu osvajali nagrade na velikim festivalima, poput Kana, Venecije, Berlina, i koje ćemo sada ostaviti po strani, pretpostavljajući da su publici već poznati i da ih dugo iščekuje. Iako je teško isticati pojedinačne filmove, jer se suočite sa potrebom da pomenete sve naslove koji vam se dopadaju ili za koje mislite da je važno da ih publika vidi, izdvojio bih naslove poput “Svi mi stranci” Endrua Haja ili “Sećanje” Mišela Franka, kao  film ”Imperija” Bruna Dimona, koji se prikazuje i na ovogodišnjem festivalu u Berlinu. Teško je zaobići i majstora animacije Mijazakija i njegov film “Dečak i čaplja”, kao i žanrovski nešto specifičnije naslove poput, recimo, “Tigrovih pruga”.

Takođe, tu su i filmovi iz takmičarskog programa, kojim sam veoma zadovoljan u celosti. Pošto se ti filmovi takmiče, malo je nezahvalno isticati nekog posebno, a ovom prilikom bih samo želeo da skrenem pažnju na tri nova filma srpskih reditelja koji su nas svojim prethodnim ostvarenjima uverili da se radi o autorima koji i te kako imaju šta da kažu. Treba naglasiti i činjenicu da imamo veoma dobar izbor filmova iz takozvanog regiona, poput hrvatskih filmova “Pamtim samo sretne dane" Nevia Marasovića i “Sveta porodica” Vlatke Vorkapić, ali i drugih. Za ljubitelje filmske klasike, imamo film “Godar o Godaru”, dokumentarac o ovom čuvenom reditelju francuskog novog talasa. Naša publika imaće prilike da pogleda i Bertolučijeve “Sanjare” u restaurisanom 4K izdanju, kao i jedan raritet, nemački film iz 1937, “U Vrtlogu greha”, u kome glavnu ulogu tumači naš Svetislav Ivan Petrović.

Koliko je filmova, koje su programske celine i šta je ove godine bila Vaša umetnička ideja vodilja?

 

Ovogodišnji FEST ima oko 100 filmova. Podeljeni su u selekcije GALA i GALA+, u kojima se nalaze filmovi koji su prethodne godine privukli najveću pažnju, osvajali su nagrade, zahtevni su u produkcionom smislu ili su filmovi etabliranih reditelja; na sličnom tragu je i selekcija FEST Masters koja okuplja sam vrh autorskih imena, to su oni reditelji za koje bismo mogli reći da su već moderni klasici, poput Romana Polanskog, Vudija Alena i drugih. Tu je i Glavni takmičarski program, o kome sam već govorio, kao i dve specifične programske celine. Jedna je FEST Fokus, koja ove godine okuplja filmove sa istom/sličnom tematikom, a to su ostvarenja u kojima se tretiraju problemi odrastanja, konkretno izloženosti dece i mladih nekoj vrsti nasilja. Ova selekcija mi je posebno važna, jer, pored umetničke, ima i angažovanu, edukativnu ulogu, usmerenu ka podizanju svesti o ovom problemu, koji se na taj način može bolje prepoznati, pa samim tim, nadamo se, i sprečiti. Ove godine tu je i jedna nova selekcija, pod nazivom Snoliki film, koja obuhvata filmove manje konvencionalnog izraza, filmove koji možda nemaju komercijalni potencijal, ali koji imaju svoju publiku, pretežno sastavljenu od poznavalaca ili onih gledalaca koji traže i nešto malo drugačije od klasičnog pričanja priče. Naziv selekcije inspirisan je istoimenom knjigom našeg profesora i teoretičara Marka Bapca, koji je u njoj analizirao određena dela istorije filma poredeći ih sa prirodom ljudskih snova, koji najčešče nisu logični i jasni, ali koji nam mogu, svojim jezikom, govoriti mnogo.

Tu su i dve selekcije u kojima se ne nalaze igrani filmovi, već animirani i dokumentarni, kao i Fest Klasik, kojeg smo se već dotakli.

 

Imate li Vi svog favorita među ovogodišnjim filmovima Festa i sme li umetnički direktor da bude pristrasan ili ostavlja žiriju “štafetu” objektivnosti?

Potpuna objektivnost u ocenjivanju umetnosti ne postoji, već se samo možemo u većoj ili manjoj meri složiti oko određenih kriterijuma. Umetnički direktor filmskog festivala naravno da sme da bude pristrasan, kao i svaki drugi čovek, ali se mora služiti i pomenutim estetskim i drugim kriterijumima i prepoznati kvalitet filma koji možda i nije u skladu sa njegovim ukusom. Što se tiče favorita, donekle sam na to već dao odgovor u prvom pitanju, ali bih istakao da svi pomenuti filmovi nisu isključivo moji favoriti, već uzimam upravo u obzir i jednu širu sliku koju formira ukus publike, barem u onoj meri u kojoj taj ukus mogu da pretpostavim. Tako da je bolje reći da su to preporuke, nego favoriti.

Koga sa ponosom dovodite na 52. Fest?

 

Sa ponosom ugošćujemo sve autore i ekipe koji će doći da predstave svoje filmove, kao i članove žirija i stvaraoce koji će primiti nagradu “Beogradski pobednik”, a zadovoljstvo mi je da su ove godine to naš Želimir Žilnik, koji od šezdesetih godina dvadesetog veka do danas predstavlja jednu od ključnih figura srpskog i jugoslovenskog filma i sinonim je za angažovani film i neko je ko je neprestano pomerao granice filmskog izraza; kao i Ašgara Farhadija, istaknutog reditelja ne samo iranske, već i svetske kinematografije, ovenčanog najprestižnijim nagradama.