Sunčan je i jedan od poslednjih januarskih dana.
Da mi je da odem na selo, u prirodu da se malo
odmorim. Da planudujem! Da pustim mozak na otavu (ma šta to značilo!)
Konferencija za štampu nije još započela. Brojim
stolice. Nit’ ih je tuce, nit’ je baksuz-broj, već ravno 14!
Pojavljuje se direktorka JDP-a Tamara Vučković
Manojlović i broj stolice se volšebno uvećava, brojim ih - ima ih čak 17!
Ulaze rediteljka Iva Milošević, brojna glumačka
ekipa i kostimograf Boris Čakširan i sedaju.
Negde, tamo iz bekgraunda, iza kulisa, pored
stative, vreba Gorčin.
Šta spaja Broja 1, Maratonce, Vuka i 7 jarića i Turgenjeva?
Počinjemo!
U godini kada JDP puni
sedamdeset godina prva ovogodišnja, slavljenička premijera je Turgenjevih Meseca dana na selu. Delo koje je u dubokoj tradiciji ove
ugledne pozorišne kuće. Asambl predstava.
Posle uvodne reči
direktorke, obraća nam se rediteljka Iva
Milošević, kojoj je ovo, od 2007.
sedma režija u JDP-u. Kaže, posle dužeg perioda u kojem je obrađivala
mračne teme, došlo je doba da se ljubav proba. Ljubav, ljubavni ideali, zanos,
ćežnja za srećom, osećanja za koja verujemo da su ugašen,a pa se onda probude.
Neka lepa najava proleća.
Delo Turgenjeva opisuje
kao slojevito, s gogoljevskim odjecima i s Kunderinom opaskom “iznenadne
spoznaje svoje bede”, pune ljudskosti, povišene telesne temperature
bogate emocijama, ali i osećanja koja su prolazna, potrošna, koje buknu pa
splasnu.
Stoga je glumačka igra
morala biti dočarana finim slikarskim četkicama, istinom kroz proživljavanja
svake reči, trebalo je odgonetnuti treptaje i nemire, što je zahtevan proces, koji, opet, treba prikazati lepršavo.
Nadovezuje se Mirjana Karanović koja svedoči o
predstavi s dosta teksta, koja je i za nju profesorku glume bila izazov. Taj
tekst izlazi iz utrobe i balansira između iskrenosti i emotovnog statusa. Šta
otkriti, a šta prikriti?
Nastavlja da sa Cvetkovićem nije radila nekih 20-30
godina. Svoj rad opisuje kao “uključivanje bura koja može nekog da
zaplaši.” Zahvalna je kolegama što
se nisu, pred burom,. povukli, već su je podržali i prihvatili.
Svetozar
Cvetković
na konstataciju “da je ljubav hladnija od smrti”, kaže da tumači razočaranog u
ono u šta jedino i veruje (ljubav) i s tim živi od početka do kraja. Po
njegovim rečima, u poslednja dva meseca doživeli su najlepše trenutke
predstave, a sada je samo ostalo da sebe dovedu u to stanje svesti da taj
osećaj prenesu na publiku. Komad ocenjuje kao čvrst olnonac na ono što je
umetnost teatra.
Marko
Janketić,
vidno premoren do bolestan, ispijajući čaj, tumači lik Beljajeva, virus koji će
pomutiti prividni mir u domu porodice Arkadija. On je zaljubljen u jednu ženu.
Uloga je zahtevala da u sebi traži plemenitost, dobrotu, čak i prostotu i kaže
da mu se to dopalo to što je pronašao. Rad sa rediteljkom opisuje kao
nenametljiv, a lepo putovanje.
Branka
Petrić,
samo po godinama, najstarija u asamblu, autoritativna mama je Marku Baćeviću. Po drugi put sarađuje
sa Ivom Milošević i zadovoljna je
što je njen lik, iako epizodan, ima “dobre replike”.
Sin Marko Baćević oduševljen je tekstom, likovima koji su psihološki
izbalansirani. Za Ivu kaže da je otvorena, nežna i iskrena i smatra da sve to
garantuje uspešnu i dugovečnu predstavu.
Milica
Gojković
zahvaljuje na ozbiljnim ulogama u JDP-u, a priznaje da je ovu ulogu
priželjkivala od studija. Pošto se radi o komadu ogromnih strasti svaki glumac
je zahtevao slobodu, a kaže da ju je u ovom asamblu i dobio.
Irfan
Mensur
svoje izlaganje započinje priznanjem da se oseća rasterećeno, sad se ratosiljao
uloga mladiće, kada je došao u svoje godine, a završava time da je upražnjava
mesto u JDP-u jer se penzioniše!
Milena
Vasić
kaže da je sve dobro krenulo još od prve probe.
Igra finu, skromnu, skrušenu, sapetu ženu, koja je prihvatila svoju
sudbinu. Za razliku od ostalih, ima malo teksta, te je morala da posegne za
nekim drugim glumačkim sredstvima.
Srđan
Timarov
srećan je što ga rediteljka Iva uvek traži čak i kad on ne može. Osvrće se ka
plakatu i kaže da su oni ekipa koja stvara srca.
Bojan
Lazarov
oseća ovo pozorište kao svoju drugu kuću, Ivu opisuje kao hipersenzibilnog ,ali
čvrstog reditelja, strašnog i rafiniranog borca.
Boris
Čakširan,
kostimograf, kaže da se usesredio na doživljaj trenutne zapitanosti šta je
ljubav, gde su joj granice i mir te uzburkane emocije, šta nam se to desilo i
šta nas još sve čeka. Likovi su tipski, ali je začkoljica dočarati ih realno.
Marija
Klanac,
još uvek student glume, do drugi put nastupa u JDP-u (Hotel “Slobodan promet”).
Govorili su joj da je početak težak, ali ona to nije doživela.
Kraj konferencije
ulepšali su najmlađi, glumački petlići Pavle
i Relja. Pavle rad ocenjuje, iskusno, kao veliku avanturu, glumci su dobri,
ukazali su mu na greške, a Relja se
već nada i raduje sedećoj ulozi.
Premijera na Sceni „Ljuba
Tadić“ Jugoslovenskog dramskog pozorišta
u petak, 2. februara
2018. u 20 časova
Reč urednika Kulturnika: All You Need is Love
Ovaj komad se bavi pitanjima
srca. Ne onim kardiovaskularnim, već ljubavnim. Mislite da te tegobe prate samo
tinedžere? Pitate se ko još danas za to uopšte haje?
Bejahu to dokona vremena na ruskom selu gde se samo pio čaj, pričalo o
vremenu, kartalo i maštalo o sreći.
Koja, ispostavlja se nikako ne dolaze. Kako god da se karte podele, nema
pobednika, već, naprotiv, samo gubitnika. Tipično ruski.
Čemu ovakav komad danas? Da li je
aktuelan? Da li korenspodira sa publikom?
No, ti njihovi ljubavni nadražaji
ne deluju, iz današnjeg ugla, uverljivo, osim možda u slučaja Mihaila
Aleksandroviča Rakitina. Ako je ljubav u pitanju, čemu taj bezstastan,
nifililistički pristup. Danas u vreme telenovela, "Dinastija", španskih i turskih
serija koji tematizuju sve vrste ljubavnih trauma, ovakav zaplet deluje
poprilično naivan, arhaičan.
Današnj svet je svet jednog drugog Rusa, Andreja Zvjaginceva (Bez ljubavi), dok Turgenjevska empatija za tragičnim traganjem za ljubavlju, ne dopire do sadašnjosti kao u vremena kada je nastala. Možda samo do nekih nežnih, ustreptalih, ženskih srdašaca.
Dokaz da se ovim pitanjima daje toliki i takav
publicitet govori o izvesnoj dosadi tadašnjeg života, a odsustvo bilo kakve
akcije ne bi li se željeno sprovelo u delo o duhovnoj atmosferi beznađa. A te navodne ljubavne varnice nisu uočljive,
ili nisu ubedljive.
Iz dosade se pije, ubija se od dosade, dosada se razbija a da se iz dosade zaljubljuje prvi put čujem."
U početku svega bejaše dosada", govorio je Moravija. Iz čiste dosade i dokolice bog i stvori svet i na njemu posadi svoje čedo, čoveka. Od njegovog rebarca stvori ženu. I onda bi zadovoljan i to vrlo, dobio je mezimce. Iz dosade i čiste obesti Eva je napujdala Adama da uzberu jabuku, suprotno božijim smernicama.
Iz dosade se pije, ubija se od dosade, dosada se razbija a da se iz dosade zaljubljuje prvi put čujem."
U početku svega bejaše dosada", govorio je Moravija. Iz čiste dosade i dokolice bog i stvori svet i na njemu posadi svoje čedo, čoveka. Od njegovog rebarca stvori ženu. I onda bi zadovoljan i to vrlo, dobio je mezimce. Iz dosade i čiste obesti Eva je napujdala Adama da uzberu jabuku, suprotno božijim smernicama.
Cvetković, u svom stilu briljira,
prate ga u stopu mladi Marko Janketić i Milica
Gojković, sugestivni Srđan Timarov i epiovski nastrojen Marko Baćević na trenutak ustalasaju ovu sporu rusku srcoliku
barku. Irfan Mensur je najdalje otišao u transformaciji u ruskog vlastelina, prostodušnog
Boljšincova. Sjajna scenografija Gorčina Stojanovića realizovana je kroz najprepoznatljiviji ruski
tiponim.
No, ono što je zasenilo ovu
predstavu, ovo njeno izvođenje imalo je vrlo tužan prizvuk. Još u foajeu venci
i cveće, slika predhodnog dana preminulog Nebojše Glogovca, dugi redovi pred
knjigom žalosti, muk i tišina. Posle nadahnutog i potresnog izlaganja
Cvetkovića, koji je blagim potezom ruke utišao publiku koja je aplaudirala
predstavi, i koji je rekao da su to veče igrali za Nebojšu, zamolivši publiku
za poslednji aplauz velikanu srpskog i regionalnog glumišra. Prolomio se
gromoglasan i dugotrajana aplauz, kako iz gledališta, tako i od samih gliumaca,
koji nisu pokušavali da prikriju suze. Aplauz je trajao i dok su se glumci napuštali
scenu. Opravdano, jer glumci s ovog sveta ne odlaze u tišini. Treba ih
ispratiti aplauzom. Za sve ono što su s nama nesebično podelili, sve ono čemu
su se dali ne bi li nam dočarali. Ostala je neverica da se Glogovac više nikada
neće pojaviti na ovoj sceni. I beskrajna
tuga...
Ako je za utehu, za razliku od drugih smrtnika, glumci imaju jednu veliku prednost. Nastavljaju da žive kroz svoje uloge.
Na prvoj probi Iva Miloševiće je glumcima pročitala ovo :
Šta je zaljubljenost?
Pustolovina, želja, ushićenost, zadivljenost.
Kada smo zaljubljeni, duša kao da se budi iz
duboke usnulosti i doživljava svoje proleće.
To je nešto poput drugog rođenja koje nam uliva
osećanje da ranije pravog života nije ni bilo. Kontrola razuma biva uzdrmana.
Događa nam se nešto veliko, nečuveno.
Čak i kada je uglancan sjajem blagostanja,
ušuškanosti u rutine i navike, društvene priznatosti, život može delovati sivo.
Kolotečina. Ponavljanje. Sve je poznato i zato dosadno.
Čeznemo da nas nešto ili neko odnese odavde,
odvede na drugo mesto. Da li smo tada prijemčivi za ljubav? Ili bar ljubav kao
ideal? Kao odluku? Da li ljubav može biti odluka?
Ako je odluka, da li je to onda ljubav? Ako je
odluka posledica volje, da li je volja za ljubav istovremeno i mogući razlog za
neostvarenje ljubavi?
Da li je osećanje dosade plodno tlo za
zaljubljivanje?
Da li je život za one koji imaju postao previše
lak? Da li je ta lakoća izvor dosade ili usamljenosti? Je li u pitanju glad za
doživljajima?
Ljubav je misterija. Zaljubljen čovek je
veličanstven u svom zaljubljeničkom ludilu, ali je i smešan.
Da li ljubav čoveka istovremeno uzdiže u
njegovoj lepoti i ogoljava bedu njegove egzistencije?
Za nekoga je izvor nade u bolju budućnost, za
nekoga je zanos u kojem privremeno izgubi sebe, da bi se potom ponovo
uspostavio.
Neko biva razočaran, neko pristaje na iluziju,
neko je zahvalan što se zahvaljujući ljubavi ponovo osetio živim.
IVAN SERGEJEVIČ
TURGENJEV
(Orel, 28. 10. 1818 – Bužival, blizu Pariza, 3. 9. 1883)
Ruski pisac rođen u
bogatoj plemićkoj porodici, u kojoj je stekao dobro znanje stranih jezika i široke
i napredne poglede na svet. Studirao je u Moskvi, Petrogradu (jedan od
profesora bio mu je Gogolj) i Berlinu, gde je osnažio svoju naklonost ka
evropskoj kulturi i liberalne poglede.
Prvi književni pokušaj
mladog Turgenjeva bila je drama u stihovima inspirisana Bajronovim delom (Steno,
1834). Prvi rad koji je objavio bila je poema Paraša, 1843.
Ubrzo potom on će se,
međutim, potpuno okrenuti realizmu i pisanju proznih i dramskih dela. U
časopisu „Savremenik” pojavile su se 1847. prve pripovetke koje će 1852.
biti objedinjene u zbirci Lovčevi zapisi, knjizi koja će ga
proslaviti.
Među dramama, izdvajaju
se: Gde
je tanko, tu se kida, Neženja, Provincijalka, Veče u Sorentu i
njegov najbolji i najčešće postavljani komad, Mesec dana na selu (objavljen
1855, prvi put prikazan 1872).
Mnoge Turgenjevljeve
povesti i romani – kao što su Očevi i deca, Plemićko gnezdo, Novina, Dim, Prolećne
vode, Dnevnik suvišnog čoveka –spadaju među najlepša i najznačajnija
dela ruske i evropske književnosti.
On je u njima prikazao
rusko selo devetnaestog veka i život plemstva u atmosferi jesenje melanholije i
preovlađujućeg, već uspostavljenog osećanja sopstvene suvišnosti. Pišući - svojim mekim jezikom i stilom i s
velikim pripovedačkim darom - o tom kultu propadanja, Turgenjev je najavio
dolazak pisca koji će na ovu temu stvoriti dela najviše, nedostižne vrednosti,
Antona Pavloviča Čehova.
IVA
MILOŠEVIĆ je
diplomirala je Pozorišnu i radio režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u
Beogradu.
U Jugoslovenskom
dramskom režirala je Shopping & Fucking Marka
Rejvenhila, Razvaljivanje Nila Labjuta, Fedrinu ljubav Sare Kejn, Dramu
o Mirjani i ovima oko nje Ivora Martinića, Iz junačkog života građanstva
Karla Šternhajma, Zmajeubice Milene Marković; a u drugim pozorištima: Elektru
Danila Kiša (Narodno pozorište u Beogradu); Maratonci trče počasni krug
Dušana Kovačevića (Satiričko kazalište Kerempuh, Zagreb); Kazimira i Karolinu Edena
fon Horvata (NP Sombor); Put do Nirvane Artura Kopita, Zmijsko
leglo Vasilija Sigareva, Proslavu Tomasa Vinterberga i
Mogensa Rukova, Revizora Nikolaja Gogolja (Atelje 212); Malu sirenu H.K.
Andersena/Srđana Koljevića i Princezu na zrnu graška Nede
Radulović (Malo pozorište „Duško Radović“); Vuka i sedam jarića Braće
Grim/Ljubinke Stojanović (Pozorište lutaka „Pinoko“); Princezu i žapca H.K.
Andersena/Igora Bojovića i Pepeljugu Igora Bojovića (Pozorište
„Boško Buha“); Painkillers Nede Radulović, Mizantropa J.B.P.
Molijera (korežija Gorčin Stojanović) (SNP); Gloriju Ranka Marinkovića
(Pozorište na Terazijama); Čudo u Šarganu Lj. Simovića (NP
Užice); Mnogo buke ni oko čega V. Šekspira (Naroden teatar „Vojdan
Černodrinski”, Prilep, Makedonija); Magično popodne Volfganga Bauera
(Bitef teatar).
Dobitnica je nagrada za režiju „Bojan Stupica“, „Ljubomir
Muci Draškić“, kao i godišnjih nagrada za režiju SNP i JDP.
Njene predstave gostovale su na festivalima u Štutgartu
(Nemačka), Bogoti (Kolumbija), San Hozeu (Kostarika), Guadalahari (Meksiko),
Sibiu (Rumunija), Madridu (Španija), Rimu (Italija), Pragu (Češka), Rijeci,
Splitu, Umagu (Hrvatska), Sarajevu, Brčkom, Banjaluci BiH), Kotoru, Budvi (Crna
Gora), kao i na svim važnim festivalima u Srbiji.
IVAN SERGEJEVIČ
TURGENJEV
MESEC DANA NA SELU
Preveo dr Miloš S. Moskovljević
Režija Iva
Milošević
Scenografija Gorčin
Stojanović
Kostimografija Boris
Čakširan
Kompozitor Vladimir
Pejković
Vokal Maria
Zarić
Scenski govor Ljiljana
Mrkić Popović
Dizajn svetla Dejan
Draganov
LICA:
Natalija Petrovna MIRJANA
KARANOVIĆ
Mihailo Aleksandrovič Rakitin SVETOZAR CVETKOVIĆ
Aleksije Nikolajevič Beljajev MARKO JANKETIĆ
Veročka MILICA
GOJKOVIĆ
Ana Semjonovna Islajeva BRANKA
PETRIĆ
Arkadije Sergejič Islajev MARKO
BAĆOVIĆ
Ignjatije Ilič Špigeljski SRĐAN
TIMAROV
Lizaveta Bogdanovna MILENA
VASIĆ
Šaf DUBRAVKO
JOVANOVIĆ
Afanasije Ivanovič Boljšincov IRFAN MENSUR
Matvej BOJAN
LAZAROV
Kaća MARIJA
KLANAC
Kolja RELJA
VASIĆ / PAVLE ORLIĆ
Besmisleno, glomazno, bezdušno i preveliko.
ОдговориИзбришиTek Irfan Mensur daje draž i dinamiku, a ono dvoje bezdušnih deklamatora, Mirjana Karanović i SVetozar Cvetković, pretstavljaju pravu moru za izmučenog gledaoca.
Тургењев текст није ни бесмислен,гломазан,бездушан нити превелик као ни ова представа јер и када читате неко дело оно тражи стрпљење и прво мир у Вашој души да би сте било шта у животу осетили или сазнали. Мирјана Карановић и Светозар Цветковић завређују и наше време и аплауз.
ИзбришиПредстава је одлична, и само тражи од гледаоца да јој преда своју пажњу јер једино тако можемо осетити нијансе преплитања емоција ликова који у својим мрежама неспоразума покушавају да додирну срећу и доживе љубав свог живота.
ОдговориИзбриши