U predstavi se istaknuta pozorišna stvarateljka Sanja Mitrović i renomirani glumac Vladimir Aleksić bave skorašnjim istorijom Socijalističke Federativne Repulbike Jugoslavije, zemlje koja danas postoji samo u mašti i sećanju. Ipak, fundamentalna ideja SFRJ, multietničke, multireligiozne, socijalističke države, je i dalje relevantna za današnje evropske sukobe. To ubeđenje spaja ovo dvoje izvođača, i prijatelja iz detinjstva, koji su oboje emigrirali 2001. godine. Dok Sanja i dalje živi i radi u Zapadnoj Evropi, Vladimir se vratio u Srbiju gde nastavlja da gradi svoj život.
Njihova istraga odvija se kroz dijalog između filma i pozorišta. Izvođači primenjuju niz strategija—od zvučnog komentara i simultane sinhronizacije do fizičkih rekonstrukcija i fikitivnih postavki—ne bi li isprepleli tokove svojih života sa istorijom jugoslovenskih teritorija, i otvorili mnoštvo naizgled nepovezanih tema: socijalističku prošlost, anitfašističku borbu, državu blagostanja, osećaj zajedništva, nacionalističke ratove, post-socijalističku transformaciju, neoliberalni revizionizam, deindustrijalizaciju, i pustošenje njihovog rodnog grada koji je nekada bio ekonomski gigant.
Ostavljajući za sobom nasleđe slika koje su oblikovale stavove i precepcije čitavih naroda, film je uspeo da izrazi XX vek uspešnije od bilo kog drugog medija. Tokom istorije jugoslovenska kinematografija, nekada važna i popularna umetnička forma, iznosila je na videlo kontradikcije socijalističkog društva, od spektakularnih partizanskih epova do priča sa margina. Kao što Jugoslavija nije bila monolitna totalitarna država, tako su i njeni filmovi odražavali mnoštvo glasova i političkih i kulturnih pozicija koje su postojale u društvu.
Jugoslovenska kinematografija, i njeni studiji i produkcijske kompanije, prestali su da postoje sa usponom nacionalizma, korupcije i, konsekeventno, uništavanjem socijalističkog nasleđa. Čak je i Avala Film, jedan od prvih i najvažnijih filmskih studija, nekada čuven po svojim nagrađivanim naslovima i međunarodnim koprodukcijama, nedavno prodat, uz prava na čitav katalog, nekom misterioznom taksisti, pod sumnjivm okolnostima i samo za deo prave vrednosti. Sudbina nekada veličanstvene fabrike pokretnih slika, vizija i snova tako se pokazala sličnom sudbinama drugih, manje glamuroznih preduzeća koja su takođe nestala u vihoru tranzicije.
Šta je izgubljeno u periodu tranzicije i kako se ovo dvoje izvođača nose sa osećajem gubitka? Kako su socijalističke porodice propale zajedno sa socijalističkim preduzećima i na koji način je to uticalo na Sanju i Vladimira? U predstavi Drugovi, ja se ni sada ne stidim svoje komunističke prošlosti razmatra se odrastanje samih izvođača i njihova sadašnja situacija, vrednost njihovih života i rada, i teret izbora koje su pravili, kako ličnih tako i profesionalnih. U današnjem društvu možemo li se i dalje držati vrednosti nasleđenih od zemlje koja je nestala? Da li se mi, kao zajednica, udružujemo samo da bismo žalili i protestovali? Ili je moguće da se ostane veran idealima u koje smo jednom verovali i da se radi na njihovoj realizaciji? Predstava Drugovi, ja se ni sada ne stidim svoje komunističke prošlosti suočava otelotvorena lična sećanja izvođača i prizore iz nacionalne kinematografije kako bi istražila šta ostaje od solidarnosti i društvene pravde u vremenu materijalističkog individualizma.
Njihova istraga odvija se kroz dijalog između filma i pozorišta. Izvođači primenjuju niz strategija—od zvučnog komentara i simultane sinhronizacije do fizičkih rekonstrukcija i fikitivnih postavki—ne bi li isprepleli tokove svojih života sa istorijom jugoslovenskih teritorija, i otvorili mnoštvo naizgled nepovezanih tema: socijalističku prošlost, anitfašističku borbu, državu blagostanja, osećaj zajedništva, nacionalističke ratove, post-socijalističku transformaciju, neoliberalni revizionizam, deindustrijalizaciju, i pustošenje njihovog rodnog grada koji je nekada bio ekonomski gigant.
Ostavljajući za sobom nasleđe slika koje su oblikovale stavove i precepcije čitavih naroda, film je uspeo da izrazi XX vek uspešnije od bilo kog drugog medija. Tokom istorije jugoslovenska kinematografija, nekada važna i popularna umetnička forma, iznosila je na videlo kontradikcije socijalističkog društva, od spektakularnih partizanskih epova do priča sa margina. Kao što Jugoslavija nije bila monolitna totalitarna država, tako su i njeni filmovi odražavali mnoštvo glasova i političkih i kulturnih pozicija koje su postojale u društvu.
Jugoslovenska kinematografija, i njeni studiji i produkcijske kompanije, prestali su da postoje sa usponom nacionalizma, korupcije i, konsekeventno, uništavanjem socijalističkog nasleđa. Čak je i Avala Film, jedan od prvih i najvažnijih filmskih studija, nekada čuven po svojim nagrađivanim naslovima i međunarodnim koprodukcijama, nedavno prodat, uz prava na čitav katalog, nekom misterioznom taksisti, pod sumnjivm okolnostima i samo za deo prave vrednosti. Sudbina nekada veličanstvene fabrike pokretnih slika, vizija i snova tako se pokazala sličnom sudbinama drugih, manje glamuroznih preduzeća koja su takođe nestala u vihoru tranzicije.
Šta je izgubljeno u periodu tranzicije i kako se ovo dvoje izvođača nose sa osećajem gubitka? Kako su socijalističke porodice propale zajedno sa socijalističkim preduzećima i na koji način je to uticalo na Sanju i Vladimira? U predstavi Drugovi, ja se ni sada ne stidim svoje komunističke prošlosti razmatra se odrastanje samih izvođača i njihova sadašnja situacija, vrednost njihovih života i rada, i teret izbora koje su pravili, kako ličnih tako i profesionalnih. U današnjem društvu možemo li se i dalje držati vrednosti nasleđenih od zemlje koja je nestala? Da li se mi, kao zajednica, udružujemo samo da bismo žalili i protestovali? Ili je moguće da se ostane veran idealima u koje smo jednom verovali i da se radi na njihovoj realizaciji? Predstava Drugovi, ja se ni sada ne stidim svoje komunističke prošlosti suočava otelotvorena lična sećanja izvođača i prizore iz nacionalne kinematografije kako bi istražila šta ostaje od solidarnosti i društvene pravde u vremenu materijalističkog individualizma.
TEKST DRAMATURGA
Fikcija je otpočela sa izumom kalendara, u trenutku u kome primitivni ljudi počinju da shvataju da veliki deo njihovih života ostaje izvan sadašnjeg trenutka i da obuhvata iskustva koja ili nisu bila stvarna ili su još uvek čekala da se dese. Fikcija tako postaje način na koji se nosimo sa svim tim iskustvima izvan neposredne percepcije i biva toliko isprepletana sa istorijom da je, kao što je to dobro poznato, Aristotelu bilo teško da ih razluči u njegovoj Poetici.
Prošlost je fiktivna na još kompleksniji način kada prolazi kroz međusobno različite dimenzije ličnog sećanja, društvene memorije, nacije i politike; kada obuhvata rituale, prakse, organizacije, reprezentacije, političke sisteme, pa čak i države koje više ne postoje. Komunizam je jedan takav primer, popularno otpisan kao istorijska neprijatnost, izjednačen sa totalitarnim diktaturama i viđen kao sramno iskustvo koje treba zaboraviti, jedan daleki i ne više relevantni model društva koje ništa više ne znači, osim holivudskih zlikovaca-čudaka i starinskih koještarija.
Koliko pogrešan toliko i neispravan, ovakav pristup takođe je uvredljiv prema stvarnom životnom iskustvu mnogih koji su živeli u državnom socijalizmu, dok je u slučaju Jugoslavije još manje tačan. Jugoslavija se najčešće predstavlja kao još jedan primer komunističke zemlje u kojoj su populaciji ispirani mozgovi i kojom je upravljao harizmatični vođa, vešt u inostranoj politici i oštar sa domaćom opozicijom. Takva predstava postala je korisno oruđe demonizacije kojom se legitimizuje tranzicija ka neoliberalnom sistemu, i promena društvenih vrednosti od drugarstva i solidarnosti na samoljubivost i individualizam.
Ali da li je sve to nužno bilo iluzija? Zar ove vrednosti više nisu relevantne? Ili je to naprosto zgodan izgovor da se izbegne diskusija o nekim drugim mogućnostima društvene organizacije? Kako se oni odgojeni na takvim vrednostima nose sa značajnim paradigmatskim smenom, u konkretnom slučaju zemlje na periferiji u kojoj mogu da vide kako se sve u šta su verovali pretvara u doslovne, beskorisne ruševine?
Trag koji je Jugoslavija ostavila u svojoj bogatnoj kinematografiji suprotstavljen je u ovoj predstavi krhkim ličnim sećanjima izvođača i slikama postojeće stvarnosti, brišući još jednom granicu između prošlosti i fikcije kako bi se istražila mogućnosti života danas u zemlji i društvu koje jedva da prepoznaju ili prihvataju oni koji su nekada sanjali o drugačijoj budućnosti. (Olga Dimitirijević i Jorge Palinhos)
Prošlost je fiktivna na još kompleksniji način kada prolazi kroz međusobno različite dimenzije ličnog sećanja, društvene memorije, nacije i politike; kada obuhvata rituale, prakse, organizacije, reprezentacije, političke sisteme, pa čak i države koje više ne postoje. Komunizam je jedan takav primer, popularno otpisan kao istorijska neprijatnost, izjednačen sa totalitarnim diktaturama i viđen kao sramno iskustvo koje treba zaboraviti, jedan daleki i ne više relevantni model društva koje ništa više ne znači, osim holivudskih zlikovaca-čudaka i starinskih koještarija.
Koliko pogrešan toliko i neispravan, ovakav pristup takođe je uvredljiv prema stvarnom životnom iskustvu mnogih koji su živeli u državnom socijalizmu, dok je u slučaju Jugoslavije još manje tačan. Jugoslavija se najčešće predstavlja kao još jedan primer komunističke zemlje u kojoj su populaciji ispirani mozgovi i kojom je upravljao harizmatični vođa, vešt u inostranoj politici i oštar sa domaćom opozicijom. Takva predstava postala je korisno oruđe demonizacije kojom se legitimizuje tranzicija ka neoliberalnom sistemu, i promena društvenih vrednosti od drugarstva i solidarnosti na samoljubivost i individualizam.
Ali da li je sve to nužno bilo iluzija? Zar ove vrednosti više nisu relevantne? Ili je to naprosto zgodan izgovor da se izbegne diskusija o nekim drugim mogućnostima društvene organizacije? Kako se oni odgojeni na takvim vrednostima nose sa značajnim paradigmatskim smenom, u konkretnom slučaju zemlje na periferiji u kojoj mogu da vide kako se sve u šta su verovali pretvara u doslovne, beskorisne ruševine?
Trag koji je Jugoslavija ostavila u svojoj bogatnoj kinematografiji suprotstavljen je u ovoj predstavi krhkim ličnim sećanjima izvođača i slikama postojeće stvarnosti, brišući još jednom granicu između prošlosti i fikcije kako bi se istražila mogućnosti života danas u zemlji i društvu koje jedva da prepoznaju ili prihvataju oni koji su nekada sanjali o drugačijoj budućnosti. (Olga Dimitirijević i Jorge Palinhos)
BIOGRAFIJE AUTORA
Sanja Mitrović je pozorišna stvarateljka, izvođačica i umetnička direktorka Stand Up Tall
Productions. Rođena je 1978. godine u Zrenjaninu u Socijalističkoj Federativnoj
Republici Jugoslaviji. U detinjstvu bila je članica Saveza pionira Jugoslavije i baletske
grupe Doma mladosti u Zrenjaninu. Diplomirala je japanski jezik i književnost na
Univerzitetu u Beogradu, i emigrirala u Holandiju 2001. godine, gde je diplomirala Mime
studije na Univerzitetu umetnosti u Amsterdamu. Rani radovi uključuju Dhanu (2005),
Stid (2006) i Knjige pročitane nekada dobra su zaštita od metaka (2007). Njena
predstava Da li ćete ikada opet biti srećni? iz 2008. godine, koja je doživela premijeru u
Centru za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu, nagrađena je 2010. godine nagradom
BNG Nieuwe Theatermakers Prijs, godišnjim priznanjem za najboljeg mladog reditelja u
organizaciji Pozorišnog instituta Holandije, i bila nominovana za Prix Jardin d’Europe.
Poslednjih godina njeni radovi bili su naručivani, producirani i predstavljani od strane
međunarodnih pozorišnih kuća i festivala, uključujući Kunstenfestivaldesarts (Brussels),
La Comédie de Reims and Festival Scenes d’Europe (Reims), Huis aan de Werf and
Festival aan de Werf (Utrecht), European Capital of Culture 2012 (Guimarães, PT),
Beursschouwbourg (Brussels), Tanzquartier Wien (Vienna), Teatro Nacional São João
(Porto), Züricher Theater Spektakel (Zürich), Théâtre de la Bastille (Paris), and
Schaubühne (Berlin). U njih spadaju predstave Kratka istorija plakanja (2010), uz koju je
2011. godine objavljena opsežna publikacija, Crash Course Chit Chat (2012), SPEAK!
(2013), i Voliš li me još uvek? (2015). Tokom karijere Mitrović je sarađivala sa i
pojavljivala se u radovima, između ostalih, Mila Raua/Međunarodnog instituta za
političko ubistvo, Montažstroja i Nikole Bojtler. Od 2014. godine živi u Briselu.
Vladimir Aleksić je pozorišni, fillmski i televizijski glumac. Rođen je 1977. godine u
Zrenjaninu u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji. U detinjstvu bio je član
Saveza pionira Jugoslavijei plivačkog kluba Proleter Zrenjanin. Diplomirao je glumu na
Akademiji umetnosti u Novom Sadu, i emigrirao u Italiju 2001. godine. Tokom narednih
sedam godina živeo je u Riminiju i Rimu, sarađujući sa pozorišnom kućom Motus, kao i
velikim brojem italijanskih autora poput Elene Bući, Papija Korsikatoa, Lize Ferlaco
Natoli, Eme Dante, i Masbeda. Projekat Sobe pozorišta Motus osvojio je 2002. godine
specijalno priznanje na dodeli nagrada Ubu za najbolje italijanske pozorišne projekte. U
periodu koji je usledo Aleksić se pojavljuje u igranim filmovima kao što su: Vrata sedam
zvezda (Paskuale Pozesere, 2005) i Zatamnjenje (Oliver Parker, 2006), kao i u TV filmu
Lilijane Kavani Ajnštajn (2008). Godine 2008. vraća se u Srbiju gde gradi uspešnu
glumačku karijeru u različitim medijima. Igrao je u predstavama vodećih beogradskih
pozorišta koje su režirali, između ostalih, Ivica Buljan, Nikita Milivojević, Iva Milošević,
Gorčin Stojanović, i Olga Dimitrijević. U poslednjih nekoliko godina Aleksić je tumačio lik jednog od najpoznatijih jugoslovenskih sportista, košarkaša Radivoja Koraća, u filmu
Žućko: Priča o Radivoju Koraću (Gordan Matić, 2011) i ostvario zapaženu uloge u
igranim filmovima Komesar (deo Trilogije: rasparčane godine, Gracijano Dijana, 2014) i
Vlažnost (Nikola Ljuca, 2016), kao i u TV serijama Vratiće se rode (Goran Gajić 2008) i
Ono kao ljubav (Gorčin Stojanovič, 2009). Široku popularnost stekao je kao voditelj šou-
programa Ja imam talenat (2009–2013) koji ga je promovisao u prepoznatljivu medijsku
ličnost u Srbiji. Aleksić i dalje živi u Beogradu.
DRUGOVI, JA SE NI SADA NE STIDIM SVOJE KOMUNISTIČKE PROŠLOSTI / I AM NOT ASHAMED OF MY COMMUNIST PAST
PREMIJERA: 27. maj 2016. BITEF teatar, Beograd (SR)
Trajanje: 70’.
Trajanje: 70’.
Koncept i izvođenje: Sanja Mitrović i Vladimir Aleksić
Režija: Sanja Mitrović u saradnji sa Vladimirom Aleksićem
Dramaturgija: Olga Dimitrijević, Jorge Palinhos
Dizajn scene i kostima: Frédérick Denis
Dizajn svetla: Giacomo Gorini
Konsultanti: Cis Bierinickx, Aleksandar Janković
Produkcija i menadžment turneje: Liesbeth Stas
Režija: Sanja Mitrović u saradnji sa Vladimirom Aleksićem
Dramaturgija: Olga Dimitrijević, Jorge Palinhos
Dizajn scene i kostima: Frédérick Denis
Dizajn svetla: Giacomo Gorini
Konsultanti: Cis Bierinickx, Aleksandar Janković
Produkcija i menadžment turneje: Liesbeth Stas
Producenti: Jelena Knežević, Jovana Janjić, Tamara Pović
Kompozitor / dizajner zvuka: Vladimir Pejković
Tehničar svetla: Dragan Đurković, Igor Milenković
Tehničar svetla: Dragan Đurković, Igor Milenković
Majstori tona: Miroljub Vladić, Jugoslav Hadžić
Video montažer: Nikola Vrzić
Dekorateri: Aleksandar Marinković, Vladan Milošević, Goran Gavrančić
Garderoberka: Marta Narančić
Koprodukcija: Beursschouwburg, Brisel, Belgija.
Partneri: Pianofabriek, Brisel, elgija; Centar Film, Jugoslovenska Kinoteka, Filmski Centar Srbije, Beograd, Srbija, uz podršku: Flemish Community, Flemish Community Commission, Ministarstva kulture Republike Srbije, Grada Beograda.
Нема коментара:
Постави коментар