Balkanski špijun HNK Ivana pl. Zajca iz Rijeke

 

Naši unutrašnji pregovori sa razumom i svešću sve su ređi. I to, posve opravdano. Kako posle toga nastaviti život u današnjici? Ko ѕ tim da se bakćе? Za čije babe zdravlje? I dokle, bre?

Postoje predstave koje nas vraćaju u prošlost i one koje nas nateraju da se zapitamo da li je prošlost ikada zaista otperjala. Ali ne u smislu uspomena, koje su našminkani odraz sećanja, nego kao kopanje po traumama.

 

Upravo takav utisak ostavlja "Balkanski špijun" Dušana Kovačevića u izvođenju HNK Ivana pl. Zajca i režiji Miloša Lolića.

 

Kovačevićev komad odavno je prerastao okvire političke satire nastale u socijalističkoj Jugoslaviji.

 

U vremenu društvenih mreža, teorija zavere, neprekidnog nadzora i rastuće sumnjičavosti prema svemu što dolazi „spolja“, priča o Iliji Čvoroviću zvuči gotovo zastrašujuće savremeno. Zato se stiče utisak da danas ne gledamo klasika već komad koji je napisan juče.

Lolić predstavu postavio u svojevrsni dijalog sa filmom. Njegova režija ne insistira na muzejskoj rekonstrukciji jednog prohujalog vremena.  Naprotiv, ona iz teksta izvlači ono što je univerzalno: mehanizam straha. Strah koji počinje kao briga za zajednicu, a završava se kao opsesija.

Već sama scenografija koja vas, pri ulasku u salu dočeka je impresivna. Na platnu Bata Stojković. Na pozornici dva velika prepuna stola. Pod, stolice, kablovi crveni. Glumci u plavim kostimima. Prva mi je asocijacija Orvelova 1984. Oni se javljaju u ulozi "izvođača radova."

Predstava nam približаva mehanizme kako paranoja ne nastaje samo pod pritiskom sistema, već i iz potrebe pojedinca da svetu oko sebe da smisao, pa makar ga izgradio na sasvim pogrešnim postulatima.

 

Adaptacija i dramatizacija koju potpisuje Ivona Rieger vešto čuva Kovačevićev prepoznatljiv humor, ali istovremeno pojačava njegovu gorčinu. Publika se smeje, ali taj smeh često zapne u grlu. Upravo u tom sudaru komičnog i tragičnog leži najveća snaga predstave.

Scenografija i kostimi Miloša Lolića ne zatrpavaju radnju simbolima. Prostor deluje kao mesto u kojem se svakodnevica polako pretvara u pozornicu sumnje.

 

Kako Ilijina opsednutost buja, tako i svet oko njega postaje sve skučeniji, zatvoreniji i teskobniji. Naizgled običan stan prerasta u svojevrsni bunker svesti.

 

Najveća vrednost ove postavke ipak je u tome što ne nudi jednostavne odgovore. Ne pita samo kako nastaje paranoja, već i koliko smo joj danas svi podložni. U društvu u kojem se neprestano govori o unutrašnjim i spoljnim neprijateljima, izdaji, ugroženosti i zaverama, Ilija Čvorović više nije samo lik iz drame. On postaje upozorenje.

 

Zbog toga riječka predstava "Balkanskog špijuna" nije tek uspešno čitanje poznatog klasika. Ona je ogledalo vremena u kojem živimo. A kada se publika u tom ogledalu prepozna, smeh postaje nelagodan, a satira ponovo dobija svoju najvažniju funkciju – da nas natera da razmišljamo o sebi i svetu kakav gradimo.