Predstavljanje
romana „Tuđine“ Igora Marojevića, kao i njegovog prvog samostalnog
muzičkog izdanja pod nazivom „Da se ne zameri“, održana je 11. oktobra u
velikoj sali SKC-a.
O knjizi su osim autora govorili dr Dragana V.
Todoreskov, teoretičarka i istoričarka književnosti, Miroljub
Stojanović, književni i filmski kritičar, Dragan Krle Jovanović,
muzičar, i Milan Milosavljević Burda, muzičar i producent. Odlomke je
čitao glumac Daniel Sič.
Novim
romanom Igora Marojevića „Tuđine“, nedavno objavljenim u izdanju
Lagune, završava se i zaokružuje beogradsko petoknjižje, započeto pre 20
godina, 1998, romanom „Dvadeset i četiri zida“, a kako autor kaže, „reč
je o jednom neformalnom ciklusu.
Zajednički okvir tih pet knjiga je
Beograd devedesetih i XXI veka, ispričan iz različitih perspektiva, ali
ne tako da bi imao lika koji koincidira u više različitih proznih dela i
da bi čitanje jedne knjige zavisilo od čitanja druge, ipak, poslednja
knjiga, baca neko naknadno svetlo na ostale četiri. Ono što razlikuje
’Tuđine’ od ostalih dela, ’Dvadeset i četiri zida’, ’Parter’, ’Prave
Beograđanke’ i zbirke priča ’Beograđanke’ jeste to što je glavni junak
došljak, i on daje drugačiji uvid u Beograd toga vremena, od ostalih
junaka ili junakinja, koji su ili insajderi, rođeni Beograđani ili su tu
a već su se na neki način etablirani.“
Dragana
V. Todoreskov dala je svoje viđenje petoknjižja Igora Marojevića. Teme
koje povezuju ovih pet dela, osim savremenog Beograda, ispitivanja su
različitih prepreka do ljubavi, ponekad je to i bolest, seksualna nemoć,
varanje, kao i agresivan uticaj kolektiva.
Kaže da je „stvaralaštvo
Igora Marojevića jedan od najautentičnijig glasova u savremenoj srpskoj
prozi, a Marojević jedan od vodećih domaćih pisaca. Pored svih
nabrojanih tema, trebalo bi dodati i poetičko načelo digitalnog
realizma, do koga Marojević veoma drži i koji kulminira u ’Pravim
Beograđankama’, ali takođe nalazi svoje mesto u ’Tuđinama’.
Kako je reč o
beogradskom petoknjižju, logično je da je srpska prestonica u centru
zbivanja, ali zapitajmo se kakav je to Beograd. To je Beograd splavova,
žestokih momaka, uterivača dugova, lokalnih bandi, bolesnika, dođoša,
sektaša i samoubica. Beograd kojim defiluju dame sumnjivog morala, ali i
žene sa stavom, poput Emilije iz ’Pravih Beograđanki’. Roman ’Tuđine’
je hronološki najudaljeniji od našeg vremena, 1999. godina je ona
najdublja prošlost u koju seže Igor Matrojević, a petoknjižje govori i o
drugoj deceniji 21. veka.
U
svojim knjigama pisac vrlo često gradi jednu kamernu atmosferu. U
sobama, garsonjerama i nekim čudnim stanovima odvijaju se one najvažnije
scene, ili autor poseže za nekim specifičnim prostorom koji je, reklo
bi se otvoreno-zatvorenog tipa. Tu je npr. splav, redakcija novina,
distributerska kuća, kompanija...
Kroz romane cirkuliše veliki broj
junaka, a sa druge strane upravo ta ograničenost, ti zidovi, kako bi se
marojevićevski moglo reći, omogućavaju piscu da smesti likove iza
zatvorenih vrata i da opisuje njihovo ponašanje, poput naših
predstavnika Praške škole koji su voleli na taj način da
eksperimentišu“, istakla je Dragana Todoreskov i dodala da „ovo jeste
beogradsko petoknjižje, pri čemu se akcenat stavlja na Beograd, ali je i
jedna priča o smrti koja je ponekad olako shvaćena, a ’Tuđine’ upravo
zatvaraju taj krug smrti, tretirajući smrt na jedan nov način.
Ovo je
možda i najuspeliji roman Igora Marojevića, jer unosi onu filozofsku
dubinu u njegovu prozu koja je bila potisnuta u ranijim romanima, zbog
Igorove potrebe da u jednoj rečenici kaže mnogo i usled informacione
nabijenosti njegovog teksta. ’Tuđine’ svode priču i vrlo, vrlo efektno
zaokružuju petoknjižje.“
Dragan
Krle Jovanović je rekao da mu je Marojević pri prvom susretu, kada je
došao da snima album, ličio na Bukovskog, „zato što je ušao razbarušen,
kao pravi umetnik. U tom utisku kasnije, dok sam čitao knjigu ’Tuđine’,
naišao sam na raskorak. Koliko god da izgleda destruktivno, on je
okrenut ka životu i taj Eros i Tanatos se kod Marojevića i te kako
oseća.
To se vidi i u knjizi, jer što se eksplicitnije bavi
samoubistvom, dokazuje da traga za ljubavlju i u toj jednoj tački se
nalazi sama suština glavnog junaka, pisca, jer pisac koliko god želi da
napiše nešto prijemčivo za druge, u stvari piše o sebi. Ta linija
Bukovskog u smislu da on pliva kroz knjigu zaleđen, on mora da se zaledi
da bi pretrpeo sve, ali istovremeno mora da se otvori da bi doživeo
ljubav“.
Jovanović kaže da je „Marojević muzičar među piscima i pisac
među muzičarima“, a naglasio je i da čovek kada piše knjigu, mora da ode
u više stanje svesti, ali da su ti trenuci retki. Jovanović je rekao da
bi voleo da Marojević napiše knjigu u kojoj neće biti junaka, već će
biti ispisani događaji ili čak i prazne stranice, „kao Bela Hamvaš kada
se probudio ispod smokve i rekao da više nema šta da piše, sve je
savršeno“.
Miroljub
Stojanović smatra da je ovo Marojevićeva najbolja knjiga do sada.
„Knjiga ima fantastično vođen i moderan narativ, nema ritmičkih padova i
zaista je virtouzna. Moderna srpska proza dobila je svoju ’Norvešku
šumu’. Što se tiče junaka knjige, on biva kontekstualizovan u svakom
smislu. Pri kraju knjige, u Bogdanovom stanu, junak vidi kolekciju
knjiga pisaca koji su izvršili samoubistvo, Džek London, Silvija Plat...
U
uvodnim stranicama knjige Marojević govori o svojim fascinacijama
rediteljima sa kraja osamdesetih i devedesetih godina, kao što su Majk
Figes ili Baz Lorman, a onda i uticaj muzike, kao što su bendovi
Nirvana, Džoj divižn, Dorsi i slično.
Ova knjiga je jedna mala
enciklopedija prilagođavanja urbanim uslovima, jednog čoveka koji je
samo prividno provincijalac. Ova knjiga teži nečemu što se zove ’veće od
života’. ’Tuđine’ se mogu čitati i potpuno unakrst i može u jednoj
vrsti čitalačke optike figurirati i kao porodični roman, sve u svemu
briljantna knjiga“, zaključio je Stojanović.
Milan
Milosavljević Burda, muzičar i producent, kaže da je Marojević vrlo
pedantan umetnik koji vrlo dobro zna šta hoće i šta neće.
Nakon
promocije, glumac Danijel Sič je pročitao odlomke iz knjige, a zatim je
usledio mini-koncert kao predstavljanje prvog samostalnog muzičkog
izdanja Igora Marojevića pod nazivom „Da se ne zameri“, za koji autor
kaže „da je u stvari sažetak 26 godina sporadičnog bavljenja muzikom“.
Нема коментара:
Постави коментар