VII Getefest - Minut ćutanja

Godina je 1956. Dvojica maturanata Teo i Kurt, koji žive u Staljingradu, odlaze u zapadni deo Berlina da bi išli u bioskop. Kada su u jednom trenutku na vestima videli izveštaj o krvavom gušenju mađarskog Narodnog ustanka, toliko su šokirani, da su zajedno sa svojim drugovima iz odeljenja Lenom, Paulom i Erikom organizovali solidarni minut ćutanja za žrtve.

Ovaj film me je prosveletio. Izgleda da je gvozdena zavesa s godinama postojala rigidnija, nepropustljivija, čim su oni mogli tako lako da odu, pa i privremeno, na zapad, a jedan od njih i da poseti grob dede SS-ovca! Da se na zapadu i radi u noćnoj smeni jednog hotela.

Nisam siguran niti da je postojao iole značajnija pobuna u zemlji pod nadzorom Velikog brata. Da su đaci slobodno iznosili svoje stavove. Pogotovu  kada se zna koliki je procenat Štazi agenata (drukara) bio.

Ovom protesnom akcijom dospevaju u vidokrug vlasti NDR-a i njenih tajnih službi.

Uzalud direktor škole pokušava da marginalizuje ovaj incident, da ka prikaže kao bezopasnu mladalačku ludoriju. To ne zadovoljava Štazi. Studenti se ispituju, preti im se i izlažu se pritisku, kako bi odali imena kolovođa pobune.

Međutim, studentska solidarnost je mnogo jača od očekivanog.

Nemci na ovogodišnjem Getefestu fokus između ostalog stavljaju i na posleratnunametnutu raspolućenost svoje nacije i njene posledice.  Na jedno zlo odgovorilo se drugim. Kao što se već i nama dešavalo u skorijoj prošlosti.  A šta to dobro može da donese. Društvo mimikrije, potkazivanja, odmana i samoobmana. Neprihvatlji, pogotovo za mlade ljude, nesklone trulim kompromisima.

Jedina zamerka u filmu je upotreba zastave SR Nemačke. Kvari i dovodi u pitanje verodostojnost cele priče. Zar je bilo teško da  svare DDR zastavu bar za potrebe filma?