Saksofonista Uglješa Novaković uoči nastupa na 34. BDŽF: “Prošlo je vreme džez policije”

Alt saksofonista i kompozitor Uglješa Novaković školovao se u Gracu, da bi se kao svež diplomac već našao u orkestru Soul Connection Duška Gojkovića. Karijeru je nastavio između Zagreba i Beograda, džeza i pop muzike, aranžiranja za big bendove i snova o sopstvenom sastavu. 

Debi album “Tales from the Past” (Metropolis Jazz) sadrži autorske numere u maniru postbapa i sa inspiracijom u muzici Kenija Gereta, Majkla Brekera i Krisa Potera. Njujork na Balkanu je nesumnjiva asocijacija na muziku koju je izložio, potvrđujući veliku snagu novog srpskog džez talasa.

U okviru 34. Beogradskog džez festivala Uglješa Novaković nastupiće sa svojim kvintetom, 29. oktobra u sali Amerikana Doma omladine Beograda. 

Ulaznice su u prodaji preko EVENTIM mreže.

Školovali ste se u Gracu, ali ste odlučili da karijeru gradite živeći i radeći na relaciji Beograd-Zagreb. Da li ste zažalili što niste ostali negde na Zapadu?

Nije mi žao. Živimo u vremenu globalizacije i svet nikada nije bio manje mesto. Bukvalno svaki kutak na svetu nam je vrlo lako i brzo dostupan. Informacije kolaju uokolo brže nego misli i ako to želite možete u svakom trenutku biti povezani sa bilo kim i bilo gde. Mislim da je to jedna vrlo pozitivna stvar u modernom svetu, u moru negativnih. Ono za čim žalim je to što je Balkan ostao Balkan i što se i dalje ne ulaže dovoljno u kulturu, ali se i dalje uporno nadam da će se i to promeniti. Nada valjda, zaista, umire poslednja.

Pripadate generaciji mladih džez muzičara koji su doneli novu snežinu i nadu domaćoj džez sceni. Kako Vi ocenjujete trenutno stanje na našoj sceni? Ima li bitnijih razlika na džez sceni u Srbiji i Hrvatskoj?

Na srpskoj džez sceni se trenutno zaista događa mnogo stvari, koliko se, čini mi se, nije nikada dešavalo. Naravno da je to predivno i insipiriše u svakom pogledu, kako kreativno, tako i u smislu da vas tera da se i vi pokrećete i radite dalje. Nešto sto se do pre nekoliko godina poprilično osećalo na sceni je učmalost i nekakva letargija i lenjost. Sa dolaskom mlađih snaga je prirodno došao i taj polet i energija. Nadam se da će se to i nastaviti, jer se trenutno pokazuje da jedna stvar rađa drugu, kao nekakav domino efekat. Što se više snima i stvara to više ljudi skuplja hrabrost da se i sami odvaže i puste svoj sopstveni glas koji će onda opet nekog inspirisati i ohrabriti, i tako u krug. Začarani krug stvaranja. Situacija na sceni u Hrvatskoj je vrlo slična, samo u proporcionalno manjoj meri: manje ljudi, manja scena, ali suština je ista.
 
Recite nam nešto više o debi albumu “Tales from the Past” koji ste nedavno objavili za Metropolis Jazz etiketu.

 Album “Tales from the Past” je, kao što mu i sam naziv govori, skup kompozicija koje su nastale u različitim fazama prošlosti, a iz mnogo razloga nikada nisu stigle da ugledaju svetlost dana, već su strpljivo čekale po nekim mračnim fijokama i zabačenim fajlovima. S obzirom da su nastajale u različitim vremenima i bile inspirisane različitim temama i stvarima, svaka kompozicija nosi i neku različitu atmosferu i karakter. Imao sam stvarno jaku želju da barem neke od tih pesama napokon dobiju svoj život, ali sam u isto vreme bio poprilično zabrinut oko globalnog koncepta albuma. Zaista nisam želeo da sve to zajedno zvuci kao gomila nabacanih stvari, kao jedan od onih “jazz sax mix” klipova sa YouTube-a, gde su skupljene kruške sa jabukama i nabacane preko paradajza i krastavaca, pa će se u svakom slucaju naći neko kome će se nesto od toga svideti. Trudio sam se da tu karakternu različitost prevaziđem načinom na koji smo odsvirali album i mislim da smo uspeli. Smatram da album zvuči kao celina i da ništa ne štrči previše, pa da je na kraju ta različitost čak i doprinela da ne postane dosadan nego da iz pesme u pesmu iznenađuje.

Album ćete predstaviti na 34. Beogradskom džez festivalu, u kojoj postavi ćete nastupiti, da li publika može da očekuje i neke nove kompozicije?

Nastupićemo u istoj postavi u kojoj smo i snimali, sa malom izmenom na kontrabasu i to samo jer je naš mladi basista Miloš Čolović otišao na Akademiju u Grac. Svima nam je žao što više ne muziciramo zajedno, ali smo u isto vreme uzbuđeni zbog njegov trenutnih, ali i svih budućih uspeha u belom svetu, koji su za tako mladog i talentovanog muzičara zagarantovani. Imali smo sreću da smo našli više nego dobru zamenu, takođe mladog i pretalentovanog Borisa Šainovića. Na ostalim instrumentima su Miloš Grbatinić, bubanj, Andreja Hristić, klavir i Andreja Stanković, gitara. Osim starih, biće i novih kompozicija. Nisam jos siguran kojih i koliko, ali nešto novo će sigurno biti. Imam utisak da nismo dovoljno svirali stari materijal, pa mi je žao da već krenemo dalje.

Šta za Vas predstavlja prilika da nastupite na ovogodišnjem Beogradskom džez festivalu?

Nastup na Beogradskom džez festivalu je zaista velika stvar. Lagao bih kada bih rekao da kada sam video program za 29. oktobar i uočio svoje ime posle Kurta Ellinga, Enrika Rave i Džoa Lovana nisam bio veoma uzbuđen. Videti svoje ime na programu među tim ljudima je skoro kao naći se sa njima zajedno na bini. Osim toga, Beogradski džez festival je zaista institucija za sebe i velika je stvar biti deo svega toga. Nadam se i u godinama koje dolaze.

Čiji nastup na ovogodišnjem Beogradskom džez festivalu nećete propustiti?

Najviše bih voleo da poslušam sve koncerte. Neka od imena ne prepoznajem i vrlo sam znatiželjan da otkrijem o kome i o čemu se radi. Znam da to, na žalost, najverovatnije neće biti moguće, ali ću se potruditi da bar većinu stvari ispratim. Ono što sasvim sigurno neću propustiti su nastupi Enrika Rave, Džoa Lovana i Kurta Elinga.

Slogan ovogodišnjeg BDŽF-a je „Bez granica“. Kako vidite džez muziku u 21. veku? Da li ima još granica koje treba pomeriti?

Granice više ne postoje. Prošlo je vreme “džez policije” koja je odlučivala o tome šta jeste a šta nije džez i time diskretitovala umetnike, bacajuci ih u nekakve underground pokrete, ali im time nenamerno davala u isto vreme i na značaju i snazi. Takve granice više ne postoje, ali neistražene teritorije će uvek postojati i definitivno 21. vek vidim kao eru otkrivanja tih terotitorija. Mislim da kao čovečanstvo tek počinjemo da učimo da koristimo tehnologiju, koju smo i izmislili, na pravi način. 

Početak 21. veka bio je rezervisan za usavršavanje te tehnologije, što je izrodilo mnoštvo tehnički savršenih izvođača. To je fascinantno i uzbudljivo, ali samo na kratko. 

Dugoročno postaje dosadno i neinventivno. Onog trenutka kad se zasitimo te fasciniranosti brzinama i čistoćom zvuka, krenućemo da idemo u istinsko istraživanje i eksperimentisanje. Slično onome što se dešavalo četrdesetih, pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka, kada su na prvom mestu bili  različitost i autentičnost, a muzika pogađala u svakom mogućem smislu. To će biti zaista uzbudljivo vreme za život i nadam se da ću ga dočekati.