U svoju 43. sezonu KPGT ulazi u simbiozi sa Pozorištem KPGT, gradskom Ustanovom kulture, po prvi put u svojoj dugoj istoriji, sa institucionalnom podrškom i osloncem na sredstva koja će novoformiranoj Ustanovi kulture, nadamo se, redovno obezbeđivati osnivač, Grad Beograd.
Kako su ta sredstva, bar u početku, ograničena i dovoljna
samo za jedan deo programskih aktivnosti i materijalnih troškova, KPGT će i
dalje morati, kao nezavisna produkcija, da obezbedi uslove za rad na novim
predstavama, širi program i veći broj izvođenja svojih starih i novih
predstava, podjednako.
Pravi razlog za ovaj, po KPGT srećan razvoj dogadjaja, leži
u odluci Grada Beograda da desetak i više hektara kompleksa Stare Šećerane na
Čukarici, pretvori u najveći i neuporedivi kulturni centar u ovom delu sveta,
središte novih i mladih umetnosti i umetničkih pokreta Srbije i Sveta.
KPGT će, tako - posle 25 godina borbe sa svim i svačim da se
sačuva Šećerana, kapitalni, zakonom zaštićeni, spomenik kulture, od
devastacije, rušenja i pretvaranja u komercijalne kvadrate skupih stanova,
kockarnica i kafana - postati jezgro, nukleus, prvi korak u stvaranju i razvoju
budućeg kulturnog središta, prvi „sadržaj“ u nizu sličnih koji će nastajati uz
podršku i po planovima Grada i Republike.
Dogovor je tako napravljen odlično i jednostavno: Ustanova
kulture Pozorište KPGT formirana je bez repertoara,ansambla, bez zaposlenih
glumaca i tehničara, bez opreme, rasvete i ostale tehnike, a KPGT stavlja na
raspolaganje repertoar, umetnike i tehničare, opremu i svoju istoriju pre svega
i iznad svega. Ono što KPGT nema a Grad će generacijama koje dolaze u KPGT
obezbediti – jeste prostor koji je KPGT osmislio i uredio iako ga nikada nije
posedovao, a u budućem kulturnom centru to će biti samo jedno od više pozorišta,
koncertnih dvorana, opere, baletskih sala, galerija, biblioteka, art bioskopa,
fešn i IT habova... To je obaveza, koju osnivači KPGT-a i sadašnja gradska
uprava, na inicijativu zamenika gradonačelnika Gorana Vesića, preuzimaju, da i
kada neki drugi ljudi budu vodili KPGT i Grad, za nove generacije trajno ostane
zaštićeni prostor i obezbeđeni uslovi za nove umetnike i novu umetnost.
STRAH I NADA U
SAVEZNOJ REPUBLICI NEMAĆKOJ (24. i 29. oktobar) je senzacionalno neobična
drama najigranijeg pisca u istoriji nemačkog pozorišta dvadesetog veka - Franca Ksavera Kreca, autora kojeg je,
sedamdesetih i osamdesetih, istovremeno igralo četrdeset do pedeset uglavnom
nemačkih ali i evropskih pozorišta. 1973. godine njegovo SEOSKO DVORIŠTE, sa najvećim nemačkim glumcima Brunom Gancom i
Evom Mates, šokiralo je i zapanjilo već blaziranu beogradsku publiku koju posle
šest Bitefa, tobož, ništa više nije moglo da iznenadi, da bi od nje ipak dobilo
prvu ikad nagradu publike, ali i Gran pri VII Bitefa.
KREC U BEOGRADU
Kod nas su Kreca slavili, ali ga nisu postavljali na scenu, jedino je Ljubiša
Ristić sredinom sedamdesetih, napravio nekoliko predstava po njegovim čudesnim
hiper-realističnim komadima u Ljubljani, Celju i u Ateljeu 212, kod Mire
Trailović. Zato je, verovatno, napuštajući politbiro proskribovane DKP -
Nemačke komunističke partije, samu Partiju, Nemačku i Evropu, odlazeći sa
dvadesetogodišnjom prelepom plavušom „zauvek“ u Indiju, na proputovanju kroz
Beograd, tražio od direktora Gete instituta da organizuje upoznavanje i
oproštajni ručak sa Mirom, Ljubišom i Nadom Kokotović. Ručak je bio bavarski
solidan ali je susret sa razočaranim nemačkim komunistom i najigranijim
svetskim piscem tog vremena bio uzbudljiv i nezaboravan. Kao da ručate sa
Ernestom Tolerom 1939. u Njujorku. Deža-vi...
STRAH I NADA U
SAVEZNOJ REPUBLICI NEMAĆKOJ (24. i 29. oktobar) je komad sastavljen od
devetnaest drama sa jednim, dva ili tri lica koje se igraju istovremeno
(simultano), u devet stanova jedne zgrade koja je Savezna Republika Nemačka iz
1982. godine, ali neobično „liči“ na svaku današnju evropsku, ili okolnu, ili
ovdašnju državu, grad ili televizijsku „realnost“ ili rijaliti. Za sat i
petnaestak minuta svi Krecovi penzioneri, teroristi, pisci, direktorke banke,
policajci, nezaposleni, kasirke iz Lidla, glumice aktivistkinje, mađarski
emigranti iz 1956., fotografi i modeli, turski begunci od smrtne kazne i ostali
- žive svoj evropski život na klasičnoj pozornici aristotelovskog jedinstva
mesta, vremena i radnje. KPGT igra ovu predstavu kao Ristićevu simultanku TAKO,
TAKO iz ljubljanske Pekarne iz 1974, simultano i na jednoj sceni, jer je Krec
napisao, opisujući scenografiju, da mu se, dok je pisao, činilo da svi stoje na
prozorima i da bi hteli da polete...
Нема коментара:
Постави коментар