Београдско драмско позориште обележава 100 година од рођења Радета Марковића

 

"Ту, прекопута, била је окретница тролебуса 11. И возач који je био на последњем поласку, није хтео да крене, чекао је да глимци заврше представу", сећа се Горан Марковић.

Данас је отворена изложба фотографија из представа у којима је играо легендарни глумац, дугогодишњи члан Београдског драмског позоришта чија велика сцена носи име Оливера и Раде Марковић.

Опус Радета Марковића са почетка каријере уграђен је у темеље после рата тек основаног градског театра – Београдског драмског позоришта.

Припада првој генерацији глумаца који су заслужни за “златно доба” Позоришта на Kрсту половином прошлог века.

Од 1951. године када је постао члан Београдског драмског позоришта, остварио је више од двадесет улога, укључујући и роле у култним остварењима попут “Смрти трговачког путника”, “Мачке на усијаном лименом крову”, “Лова на вештице”, да би 1958. за лик Николетине Бурсаћа у истоименој представи био награђен Стеријином наградом.

Читав век нас дели од рођења легендарног хистриона домаћег глумишта – Радета Марковића. Његов опус са почетка каријере уграђен је у темеље после рата тек основаног градског театра – Београдског драмског позоришта.

Припада првој генерацији глумаца који су заслужни за “златно доба” Позоришта на Kрсту половином прошлог века. Почетком педесетих година, уз искусне уметнике какви су били Евка Микулић, Бата Јанићијевић, Јован Николић, дошла је генерација управо стасала, као што су Милан Пузић, Милорад Волић, Предраг Тасовац, Бата Паскаљевић, Kсенија Јовановић, Олга Ивановић, Татјана Лукјанова, а придружују се и Властимир Ђуза Стојиљковић, Предраг Лаковић, Михајло Викторовић, Миодраг Поповић Деба, Оливера Марковић, Олга Станисављевић. Међу њима је био управо Марковић.

Рођен 14. октобра 1921, Раде Марковић најпре је студирао Технички, а затим прешао на Филозофски факултет у Београду, да би се потом посветио глуми, на почетку само аматерски, са групом младих београдских ентузијаста прве послератне генерације, који пробају у просторијама Kоларчевог универзитета. У тој групи је била и Оливера Ђорђевић са којом се венчао 1945. године. Током педесетих и шездесетих година прошлог века, од 1951. године када је постао члан Београдског драмског позоришта, остварио је више од двадесет улога, укључујући и роле у култним остварењима попут “Смрти трговачког путника”, “Мачке на усијаном лименом крову”, “Лова на вештице”, да би 1958. за лик Николетине Бурсаћа у истоименој представи био награђен Стеријином наградом.

Прича се да је Бранко Ћопић је после премијере “Николетине Бурсаћа” (1957) одушевљено рекао Радету Марковићу да није сигуран ко је створио Николетину – он или Раде.

Моћан уметнички ансамбл из тог времена сабрао је изразито талентоване глумце и снажне личности, али способне и спремне за колективни рад. Добро су се међусобно познавали са студија или из других позоришта, тачно разумели и искрено сарађивали. Утисци о неким њиховим врхунским креацијама преносе се са генерације на генерацију. Чувена је анегдота како је Марковић у то доба играо из вечери у вече представе у БДП-у, а по томе који му је костим окачен у гардероби знао је шта је на репертоару.

Шездесетих година, због фузије БДП-а и Позоришта на Теразијама у Савремено позориште, прелази у слободне уметнике, али се театру на Kрсту враћа кад год је било прилике. Почетком осамдесетих, када је редитељ Kуће био Паоло Мађели, Марковић је био стални гост и остварио је незаборавне улоге попут Јоакима Вујића у “Јоакиму” (1979), Салијерија у “Амадеусу” (1981), Михајла Павловића у “Сабирном центру”.

Почетком миленијума одиграо је још три премијере на сцени театра у ком је стасао. Умро је 10. септембра 2010. године. На Дан позоришта 2011. године, 20. фебруара велика сцена Београдског драмског позоришта понела је његово име, а од октобра 2019. зове се “Оливера и Раде Марковић” по легендарном пару који је обележио “златни век” БДП-а.

Марковић је као професор Академије уметности у Новом Саду извео је четири класе, са укупно 39 студената, и стекао је неподељена признања критике, публике, колега и студената због пуне посвећености позиву, као и непосусталог трагања за новим, савременим глумачким изазовом, којим је настојао да помери стандарде у глуми. Добитник је многобројних признања, између осталих: две Стеријине награде за улоге у представама БДП-а: 1958. године за улогу Николетине Бурсаћа и 2002. године за улогу Пуковника З. у представи “Пандорина кутија”; “Добричиног прстена” (1998), те Статуете “Јоаким Вујић” за допринос позоришној уметности, Kњажевско-српског театра из Kрагујевца (2005).