Izložba “KUĆA” Katarine Drenjanin

 

Od 4. do 16. marta 2025. - DOB//Galerija

 

Umetnički projekat „Kuća“ koji se u Galeriji Doma omladine Beograda realizuje od 4. do 16. marta, predstavlja prvu samostalnu izložbu Katarine Drenjanin. Iako mlada umetnica, lični senzibilitet i način na koji ga pretače u likovni jezik, takođe doslednost i raznovrsnost pristupa temi kojom se bavi, dali su joj priliku da galerijski prostor pretvori u „kuću“, preispitujući i pozivajući na dijalog o tome koje sve značenje za nas danas ima pojam doma.

 

Katarina Drenjanin koristeći različite medije: video, instalacija, nađeni objekti, i raznovrsni materijali, govori o osećanjima, osećajima i sećanjima odrastanja i života u jednoj porodici – jednoj kući.

 

Odabirom svog likovnog izraza, u koji spada i izbor boja, materijala, formata, formi, odnosa i slično, umetnica u prvi plan stavlja skup pojmova koji nas, povezani na taj način, navode na razmišljanja o prolaznosti, ograničenjima, zatvorenosti naspram otvorenosti, kraju naspram novog početka.

 

Na izložbi „Kuća“ predstavljeni su interaktivni objekti velikog formata i tri video-performansa koji pored univerzalnih motiva nose i duboko lična svedočenja. Izložba kroz povezivanje i razmenu ličnih iskustava na temu kuće za širi cilj ima stvaranje prostora dijaloga, boljeg razumevanja i saosećanja.

Izložba pod nazivom ,,Kuća’’ pokazuje umetničke radove nastale od decembra 2023. do maja 2024. godine, umetnice Katarine Drenjanin, i predstavlja deo istoimenog izložbenog projekta ,,Kuća’’. Ovde pokazani umetnički radovi predstavljaju lična svedočenja o osećajima, osećanjima i sećanjima odrastanja i života u jednoj porodici, jednoj kući. Izložba ne pokazuje u detalj život jedne porodice, već poneke od sećanja ili osećaja koje umetnica nosi sa sobom, mentalno, fizički, i koje potom izražava putem svojih umetničkih radova.

 

Ona koristi različite medije: nađene objekte – prozore, stolice, cipele, odela…; i različite materijale: vuneni, akrilni i konac od jute, filc, metal, silikon, karton, drvo, papir, i druge. Karakter ovih materijala je potrošnost, upotrebljivost, a korišćenje njih ekonomična ponovna upotreba stare odeće, starih stolica, starih prozora. Ovakvi motivi asociraju na prošlost, starost, prolaznost i propadljivost. Umetnica se uglavnom služi probranom paletom boja: različitim tonovima crvene, bele, crne, ili drugačije, bojama kreča, maltera, drveta, metala.

Pomenutim materijalima, i u pomenutom koloru, umetnica rekreira prostore sećanja, zatvorene ili otvorene prostorije, a motiv kuće transformiše u četvrtaste objekte velikog ili malog formata, nalik na kutije, asocirajući ih sa osećajem stešnjenosti, zatvorenosti u prostoru kuće. Objekti velikog formata kao što su ,,Crna kuća’’ i ,,Drvena kuća’’, interaktivni su i nadovezuju se na univerzalne karakteristike kuća ili domova: crna kuća – sa stolicom, u senci, u mraku, kao prostor za odmor i prijatno izolovanje od sveta i buke, ili neprijatan i strašan prostor, samoće i tišine u mraku? Dok sam naziv crna kuća podseća na opšte izreke, sujeverja i kunjenja, tipa ,,crna ti!’’, crna mačka, u kojima pridev crn znači nešto sa lošom sudbinom, nesrećom, nešto strašno. S druge strane, ,,Drvena kuća’’ nosi sa sobom asocijaciju na nestabilne, stare, ili sklepane domove, koji su nedovoljno sigurni, otporni i čvrsti, podignuti od potrošnih materijala. Ovaj objekat možemo da razumemo dvojako, kao metaforu za osećaj nesigurnog doma, ili doslovno, kao prikaz fizički nestabilne i time nebezbedne kuće.

 

Predmetnim radovima pridružuju se tri video-performansa, kojima umetnica ponavlja osećaj zatvorenosti, izolovanosti ili stegnutosti u telu kroz različite akcije: obmotavanja svojih ruku u crveni konac, stvarajući pritisak, bol i trnjenje, dok se konac useca u kožu, dovodeći ruke u položaj u kom su zarobljene, i iz kog moraju tako zarobljene i stegnute da se oslobađaju; zatim akcija obmotavanja glave, kojim umetnica pojačava osećaj skrivenosti ili skrivanje, opet pod emotivnom ili mentalnim pritiskom, koji je fizički ponovljen u akciji obmotavanja; i na kraju, performans odmotavanja stolice, koji predstavlja čin oslobađanja. U svom radu, umetnica na simbolički način doživljava performativne akcije, konstruisane objekte, kao i same predmete od kojih se umetnički radovi sastoje. Stolice nose asocijaciju stegnutosti u čovekovom telu, krutosti, nepomičnosti, kao što su i one same krute, čvrste. U pomenutom performansu odmotavanja stolice simbolički oslobađanje stolice od konca, kao dodatnog pritiska, za nju predstavlja oslobađanje nje same od pritiska, iako i dalje ona sama ostaje sa zaostavštinom krutosti u telu.

Prvi rad koji vidimo sačinjen složenom upotrebom više predmeta, objekata, a opet sa upotrebom i akcije obmotavanja, ili uopšte korišćenja konca, jeste rad ,,Portret mog oca’’. Ovaj rad nam takođe prvi jasno i direktno pokazuje vezu izložbenog projekta, predstavljenih umetničkih radova i naziva izložbe ,,Kuća’’, sa ličnim životom umetnice, i otkriva nam autobiografsku konotaciju izložbe, i pored univerzalnih motiva i prikaza.

 

Dalje od predočavanja osećaja koje umetnica prepoznaje u sopstvenom telu ili uopšte u kontaktu čoveka sa objektima, prostorima i prostorijama za život, ovde vidimo njen lični doživljaj svog oca, predočen kroz predmete i akcije sa istim tim predmetima. Osetljivi prikaz odsutnosti, težine, i privrženosti umetnice prema svom ocu. Stara odeća, pantalone, odelo, njegova su odeća, i nose memoriju toga da ih je on nosio pre dvadesetak godina, za neku porodičnu svečnost. Starog kroja, kvalitetnog materijala, elegantna, divna odela. Crne cipele su takođe njegove. Njihova obmotanost u crni konac takođe je otisak pritiska i težine, ali ovaj put možda one koju on oseća svakodnevno. Isprepleten konac, svezan u čvorove, tako da se naprave šake, kvrgave ruke, jedna slobodna, a druga koja drži čvrsto novac, takođe asociraju na njegovu ličnost, i možda svakodnevnu poteškoću i zadovoljstvo, vezano za novac. Dva prozorska krila na koja su okačene stvari asociraju na kuću, ili na odsustvo kuće, i svakako, njegovu povezanost sa njom.

Radovi prikazani u okviru izložbe ,,Kuća’’ ostavljaju prostora za lična tumačenja, budući da sadrže poznate, univerzalne, predmete i motive, sa kojima možda svako od nas ima neku ličnu vezu i istoriju: očevi, kuće, prozori, stare stolice, odela, mali ramovi za porodične slike, i tako dalje. Izložbeni projekat ,,Kuća’’ ima za širi cilj povezivanje ljudi i naših ličnih iskustava, vezanih za kuću.

Izložbeni prostor tako ima za cilj da postane prostor sećanja, dijaloga, saosećanja, deljenja iskustava, saznavanja o našim ličnim i tuđim istorijama. Ova izložba bi bila početak ostvarivanja predloženih ciljeva, komunikacije i upoznavanja sa time šta kuća predstavlja za nas, kako se u njoj osećamo ili kako smo se u njoj osećali, kakva sećanja nosimo sa sobom u našim telima i glavama. Projekat počinje pokazivanjem jednog dela umetnicine lične istorije, a zatim ostaje želja za daljom komunikacijom projekta sa publikom.

Katarina Drenjanin, rođena je 2001. godine u Beogradu. Po završetku Filološke gimnazije, smer za francuski jezik, upisuje osnovne studije slikarstva na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu 2020. godine. Diplomira je 2024. godine, pod mentorstvom profesorke Biljane Đurđević i asistentkinje Živane Mijailović. Trenutno je studentkinja master studija slikarstva na istom fakultetu, takođe u klasi profesorke Biljane Đurđević. U svom dosadašnjem radu izražavala se kroz različite medije: video, performans, crtež, slika, instalacija, skulptura, nađeni objekti i drugo. Tematski okvir njenih radova nadovezuje se na pojmove kao što su kuća, dom, sećanje, prošlost, propadljivost, osećajnost i čovek.

 

 

Nedelja irskog filma

 

Nil Džordan, zvezda irske kinematografije i najuspešniji međunarodno priznati scenarista i reditelj iz Irske, počasni je gost XIII Beogradskog irskog festivala (6 – 17. mart, 2025) i prvi put će u martu posetiti Beograd. On će 7. marta u Jugoslovenskoj kinoteci otvoriti Nedelju irskog filma i tom prilikom će mu biti dodeljen Zlatni pečat za doprinos filmskoj umetnosti, naše najprestižnije priznanje namenjeno filmskim stvaraocima. Iza sebe ima 19 igranih filmova, Oskara za scenario za film “Igra plakanja”, dve nagrade BAFTA, nagrade Zlatni lav i Srebrni Medved kao i francuski Orden umetnosti i književnosti. On je uspešan pisac fikcije: poslednji roman „Pokrov Svetog Nikoga“ objavio je 2023. godine a već naredne su objavljeni njegovi memoari koje je, ironično, nazvao „Amnezija“.

Osim Džordana, u Beograd dolaze irski reditelj i glumac Teri MekMahon kao i glumci Mark O`Haloran i Hejzel Dup. Teri MekMahon razgovaraće sa publikom nakon svog filma “Patrikov dan“ o mladiću koji pati od šizofrenije i kome se život menja u času kada se zaljubi. 

Hejzel Dup, mlada irska glumica, prisustvovaće projekciji filma „Ketlin je ovde“ u kom igra glavnu ulogu a koji govori o devojci koja napušta hraniteljsku porodicu i vraća se u rodni grad da pokuša da stvori novi život.

Nedelju irskog filma otvara istorijsko-biografska drama „Majkl Kolins“ o legendarnom irskom revolucionaru Majku Kolinsu proslavljenom tokom borbe Iraca za nezavisnost od Velike Britanije početkom XX veka. Lijam Nison, koji igra Majkla Kolinsa, dobio je nagradu za najboljeg glumca na 53. Venecijanskom filmskom festivalu. Džulija Roberts igra Kolinsovu verenicu Kiti Kiernan.

“Dobri lopov” je Džordanov film koji će domaćoj publici biti zanimljiv i zbog toga što se u njemu pojavljuje Emir Kusturica, koji glumi Rusa, vlasnika kazina u Nici. Od snimanja ovog filma, 2002. godine traje i uzajaman prijateljski odnos dvojice slvanih reditelja. U filmu igraju Nik Nolti I Ralf Fajns.

Crna komedija “Mali kasapin” je priča o dvanaestogodišnjaku koji se, u begu od disfunkcionalne porodice, seli u svet svojih fantazija, ispostaviće se, takođe vrlo nasilnih. Ovaj Džordanov film je osvojio Srebrog medveda za najbolju režiju na festival u Berlinu 1998. godine.

Četvrti Džordanov film koji gledamo je “Čopor vukova” (1984) i to je adaptacija feminstičke obrade bajke o Crvenakapi u čijem fokusu je motiv o seksualnom buđenju devojčice. Film je snimljen pre pojave digitalnih efekata i prepun je specijalnih efekata stare škole.

Film „Adam i Pol“ je mračna komedija o dvojici prijatelja iz Dablina, zavisnika od heroina, a jednu od vodećih rola igra glumac Mark O`Haloran, koji će prisustvovati projekciji i razgovarati sa novinarima i publikom. Istog dana, u ranijem terminu, biće prikazan i kratki film “Irski rastanak” u kom on, takođe, igra.

Na Nedelji irskog filma gledamo i “Kneecap” dokumentarnu dramu o istoimenom rep bendu iz Belfasta koji će sticajem okolnosti postati lideri pokreta za očuvanje irskog jezika, koji je pre samo nekoliko dana dobio BAFTA nagradu za najbolji britanski filmski debi.

„Domaćica godine“, dokumentarac o nekadašnjem popularnom TV takmičenju u Irskoj koji je na svoj način uticao na emancipaciju žena

„Domaćica godine“ je dokumentarac o jedinstvenom kulturnom događaju u Irskoj – izboru za naj domaćicu godine koji se prikazivao u udarnom terminu na televiziji. To je priča o položaju žene u Irskoj, „gorka ali i urnebesno komična priča o generaciji snažnih žena koje su na svoj način promenile Irsku“.

Premijera predstave „X + Y = 0“ 28 februara u Madlenianumu

 

Jedno od najpronicljivijih dela Borislava Pekića, komedija Čarobni kofer gospođe X ili X + Y = 0, dobija novo scensko ruho u režiji Katarine Žutić. Pod skraćenim naslovom X + Y = 0, ova duhovita, ali i duboko promišljena priča o večito intrigantnoj temi preljube dolazi na scenu Opere i teatra Madlenianum u saradnji sa agencijom Allegretto. 

Premijera je zakazana za 28. februar.

 

Katarina Žutić, osim što preuzima rediteljski zadatak, tumači i glavnu ulogu Gospođe X, pružajući još jednom priliku publici da uživa u njenim izraženim glumačkim nijansama i sposobnosti da donese složene karaktere sa uverljivošću i emocijom. Njen partner na sceni je Dejan Lutkić u ulozi Gospodina Y, glumac prepoznatljiv po jedinstvenom izrazu i sposobnosti da likovima udahne neponovljivu harizmu. Njih dvoje, kao uigrani tandem koji je kroz godine uspešne saradnje dokazao svoju scensku moć, vodiće publiku kroz priču u kojoj će se prepoznati mnogi parovi srednjih godina.

 

Posebnu dimenziju predstavi daje muzika Aleksandre Kovač i Romana Goršeka, koja u određenom smislu postaje treći lik na sceni. Njihova kompozicija ne samo da prati dramsku radnju, već i oblikuje atmosferu, produbljuje emocije likova i naglašava ključne trenutke priče.

 

Scenski ambijent kreira Mladen Hrvanović, dok kostimografska rešenja Jelene Petrović dodatno oslikavaju karaktere i duh komada.

 

Napisana 1985. godine, ova komedija je tada imala futuristički prizvuk, dok danas odražava suštinske dileme savremenog čoveka. Kroz komičnu i lucidnu prizmu, predstava nas suočava s pitanjem kako nas savremeno potrošačko društvo udaljava od suštine – ljudskosti i ljubavi. Publika može očekivati predstavu koja će je nasmejati, ganuti, ali i podstaći na promišljanje o sopstvenom životu, braku i društvu u kojem živimo.

Nakon premijere u Madlenianumu, planirana su i gostovanja širom zemlje, čime će Pekićevo delo dobiti zasluženu pažnju i novo čitanje na savremenoj pozorišnoj sceni.

Beogradsko dramsko pozorište dodelilo godišnje nagrade povodom 78. rođendana

 

Na svečanosti povodom 78. rođendana Beogradskog dramskog pozorišta, dodeljene su tradicionalne godišnje nagrade, koje svake godine prepoznaju izuzetna umetnička dostignuća i doprinos pozorišnoj umetnosti.

Glavna nagrada, “Tatjana Lukjanova”, koja se dodeljuje za višegodišnji doprinos Beogradskom dramskom pozorištu i pozorišnom životu Srbije, pripala je istaknutom glumcu Miodragu Krstoviću. Slobodni umetnik po opredeljenju, prepoznatljivo lice filmskih i TV produkcija već 45 godina, upečatljivi karakter beogradske pozorišne scene, Miodrag Miki Krstović je glumu diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu u klasi profesora Milenka Maričića. Njegova elegantna, vanvremenska scenska pojava u preko 40 produkcija u beogradskim teatrima, dobila je upravo u BDP-u najviša priznanja – pripale su mu najznačajnije nagrade branše - UDUS-a “Miloš Žutić” i “Raša Plaović” Narodnog pozorišta za ulogu u predstavi Cement reditelja Sebastijana Horvata.

Na filmu je sarađivao sa najznačajnijim autorima kao što su Puriša Đorđević, Živko Nikolić, Dušan Kovačević, Zdravko Velimirović, Goran Paskaljević, Goran Marković, Miloš Miša Radivojević, Zdravko Šotra. Tokom decenija pozorišnog iskustva, njegov svedeni način suzdržanog iskazivanja burnih emocija izražitih karaktera bio je prepoznat, pogotovu poslednjih godina, od autora avangardnih stremljenja poput Olivera Frljića i Sebastijana Horvata.

„Nisam očekivao ovu nagradu i osećam se srećno, zbunjeno, zahvalno I počastvovano. Svoju karijeru započeo sam u Beogradskom dramskom pozorištu u vreme kada je ono bilo svetionik pozorišnog života. Usledile su godine uspona i padova…  Danas je BDP ponovo svetionik, na vrhu brda. Dok sam bio mlad, učio sam od starijih, a sada je došlo vreme da učim od mladih glumaca. Beogradsko dramsko pozorište je bogata kuća jer okuplja najdarovitije mlade umetnike – I to je njegovo najveće bogatstvo.” , izjavio je Miki Krstović.

 

 

Nagrade za umetničko ostvarenje dodeljene su u više kategorija.

Za partnersko glumačku igru:

 

• Nadi Janić i Andriji Kuzmanoviću za uloge Džoane i Teda i Mariji Pikić za više uloga (komšinica, ljubavnica, koleginica sa posla, advokatkinja i bebisiterka) u predstavi „Kramer protiv Kramera“ Ejvorija Kormana, u režiji Slobodana Skerlića.
  
  
• Mirjana Karanović i Jana Milosavljević  dobile su priznanje za uloge Korin Fel i Heder Klark u predstavi „Gidionov čvor“ Džone Adams, u režiji Jane Maričić, koja donosi snažan duodramski sukob dve žene pogođene tragedijom.
• Paulina Manov i Vladan Milić nagrađeni su za emotivno snažan prikaz likova, Nadežde – Nađe i Onog čoveka u predstavi „Pozicija deteta“, po motivima filma Razvana Raduleskua i Kalina Petera Nezera, u režiji Ane Đorđević

 

Specijalna nagrada za kolektivnu igru pripala je ansamblu predstave “Čarli Čaplin – svetla velegrada” u režiji Amalije Benet i Nikite Milivojevića, po muzici Teodorosa Oikonomoua i stihovima Stavrosa Stavroa.

Predvođeni gostom Prokopisom Agatokleusom - Stefan Radonjić, Mina Nenadović, Milorad Damjanović, Vesna Čipčić, Vukašin Jovanović, Staša Nikolić, Ivan Zablaćanski, Miloš Lazarov, Dejan Karlečik, Tamara Šustić, Stefan Starčević, Amar Ćorović i Arsenije Arsić – izvode svojevrsnu pohvalu susretu pozorišne i filmske umetnosti, prevazilazeći energijom, trudom, posvećenošću sva ograničenja ovakvog spoja, te iskazujući sve vreme bravuroznu spremnost za scenske izazove od koreografskih, preko akrobatskih do dramskih.

Pored umetničkih priznanja, dodeljena je i nagrada “Mihajlo Fejzulovski” za poseban doprinos radu pozorišta, koju su dobili Snežana Zubić, sekretar pozorišta, Dejan Stojanović, rukovodilac finansijsko-računovodstvenih poslova i Ida Đorđević, biletarka.

Nagrada za doprinos saradnika van radnog odnosa pripala je Željki Bošković Medić, grafičkom dizajneru publikacija i propagandnog materijala.

Posenu zahvalnicu za višedecenijsko izveštavanje koje ostavlja neizbrisiv trag u medijima, čuvajući teatar od zaborava dobile su Borka Trebješanin Golubović (Politika), Vukica Strugar (Večernje Novosti) i Tatjana Nježić (Blic/NIN).

Treću godinu za redom fondacija “Marko Živić” Beogradskog dramskog pozorišta predstavilo je nove stipendiste: Anju Jovanović, Arsenija Arsića, Bratislava Zdravkovića, Ristu Milutinovića i Unu Rakić.

Beogradsko dramsko pozorište još jednom je potvrdilo svoj status jednog od najznačajnijih teatara u Srbiji, a laureati ovogodišnjih nagrada doprinose bogatoj tradiciji izuzetnih umetničkih ostvarenja koja obeležavaju njegov repertoar.