Umberto Eko, intelektualac koji se samo dobro zabavlja

„Svaki put kada sam objavio novi roman, prodaja „Imena ruže“ je rasla. Što je reakcija? Ah, nova knjiga Eka. Ali ja nikada nisam pročitao Ime ruže. Koja, usput, košta i manje", kaže smejući se, što  čini često Eko. Čovek čija je velika vrlina  što je intelektualac, koji sam sebe ne uzima previše ozbiljno:

„Život je, kao i fikcija, prekrasna igra.“

Italijanski romanopisac Umberto Eko, autor klasika savremene literature "Ime ruže" i "Fukoovo klatno", objavio je novi roman pod nazivom "Nulti broj" (Numero Zero) u kojemu se bavi „Musolinijem, medijskim obmanama, ogovaranjima i ubistvom". Reč je o sedmom romanu ovog pisca, esejiste, filozofa i lingviste, a čim se pojavio uzburkao je javnost i postao apsolutni hit u Italiji, popevši se na vrhove bestseler lista.

Glavni lik je propali pisac Kolona, izuzetno načitani gubitnik koji prihvati dobro plaćen iako neobičan posao, zbog kojeg mu se život okrene naglavačke. U aprilu 1992. godine Kolona u Milanu prihvata ponudu da kao pisac u senci napiše knjigu o godini dana rada u fiktivnom dnevnom listu "Domani".

Redakcija lista ima zadatak da tokom godine proizvodi na desetke simulacija njegovih "nultih izdanja", kojima, međutim, nije suđeno da ikada izađu iz štampe. Šest novinara i urednika sede i samo izmišljaju senzacionalističke tekstove, u kojima predviđaju političke i socijalne nemire,  razotkrivaju šokantne istine koje bi mogle da unište reputacije bogatih i moćnih. Čitav projekat sponzoriše ekscentrični tajkun koji sebi krči put u klub bogatih. Zvuči tako poznato, zar ne?

Paralelno, sa ovom, odvija se i priča o smaknuću Musolinija i njegove ljubavnice 1945. na jezeru Komo, i to kroz paranoidne teorije jednog od urednika u listu, uverenog da je Musolinijevo smaknuće lažirano u sklopu šire zavere fašista. Na listovima ovog romana mesto su našli i ubistvo pape Jovana Pavla I, kao i delovanju terorističke organizacije „Crvene brigade“.

Eko je "Nulto izdanje" započeo da piše još 1994. godine, posle izlaska iz štampe romana "Ostrvo prethodnog dana". Međutim, neki likovi su ga previše podsećali na one iz ranijeg romana "Fukoovo klatno" (1988), zbog čega je odlučio da ga privremeno odloži. U međuvremenu, napisao je "Baudolino" (2000.) "Tajanstveni plamen kraljice Loane" (2004.), "Praško groblje" (2010.). Objavio je i luksuzne knjige- enciklopedije: „Istorija lepote“, „Istorija ružnoće“, „Istorija mitskih zemalja“, „Beskonačni spiskovi“.

"U našoj mašti žive zemlje i mesta koja nikada nisu postojala, od kolibe sedam patuljaka do ostrva koja je Guliver posetio na svojim putovanjima, od Fejginove jazbine iz Olivera Tvista do stana Šerloka Holmsa u ulici Bejker. Iako znamo da su samo plod imaginacije pripovedača ili pesnika, još od drevnih vremena sanjarimo o mestima koja su možda postojala, kao što su Atlantida, Mu, Lemurija, Eldorado, Dembelija, tajno skrovište Svetog grala ili tajanstveno podzemno kraljevstvo Agarta. Neka od ovih mesta podstakla su očaravajuće legende i inspirisala veličanstvena umetnička dela, druga su opsedala maštu lovaca na misterije ili čak podstakla putovanja i istraživanja toliko da su, sledeći svoju iluziju, ti strastveni putnici pronašli nove, stvarne zemlje i promenili tok istorije.

Od Homerovih epova do naučne fantastike, od drevnih mitova do savremenih stripova, čovek je neprestano izmišljao čudesne zemlje, projektujući u njih želje, snove, utopije, strahove – previše smele ili previše teške za naš svet stvarnosti pun ograničenja." 

(Umberto Eko, Istorija mitskih zemalja") 

 

Italo Kalvino, pisac ukrštenih sudbina

"Tamnica se nalazila na maloj kuli na morskoj obali. Pored nje pružala se borova šumica. Stojeći na jednom boru, Kozimo je gotovo mogao da dohvati prozor ćelije iza čijih je rešetaka video lice Đana sa Pustare.

Razbojnik je sačuvao hladnokrvnost i na saslušanjima i na suđenju. Znao je da će ga u svakom slučaju obesiti. Ubijala ga je dokolica, jer u tamnici nije mogao čitati i bilo mu je žao što ovaj roman nije dočitao. Kozimu pođe za rukom da mu nabavi drugi primerak »Klarise« i ponese ga na bor." 

Italo Kalvino, italijanski književnik rođen je 15. oktobra 1923. godine u mestu Santjagu de Las Vegas, u blizini Havane, na Kubi. Njegovi roditelji, Mario i Evelin Kalvino radili su kao botaničari u labaratoriji, a majka mu je bila i profesor univerziteta, pacifistkinja, iz sekularne porodice koja je verovala u „religiju građanske dužnosti i nauke“. Svog oca Italo Kalvino opisije kao „sledbenika Kropotkina, socijalnog reformistu, u mladosti anarhistu“.

 

U gradu rođenja na Kubi, proveo je samo prve dve godine života jer porodica se 1925. godine vratila u Italiju, u San Remo, grad u kome je rođen njegov otac i gde će Italo Kalvino mirno i bezbrižno provoditi detinjstvo i školovati se. Posle završene gimnazije, upisuje u gradu koji je opisao kao „ozbiljan i tužan“,Torinu, studije agronomije. Istovremeno počinje i Drugi svetski rat, i Italo koji je još u gimnaziji bio naklonjen levoj orijentaciji odbija da se odazove pozivu za mobilizaciju. Krije se, postaje član Komunističke partije, a zatim će nekoliko meseci provesti, zajedno sa mlađim bratom, uz odobrenje majke, u partizanskoj brigadi „Garibaldi“. Nakon završetka rata nije nastavio studije agronomije, već je upisao Filolološki fakultet, i 1947. godine završio je studije istorije književnosti diplomirao je na temu dela Džozefa Konrada. Posle rata Italo Kalvino se angažovao na strani intelektualaca okupljenih oko izdavačke kuće „Einaudi“. Družio se sa Eli Vitorinijem, Čezarom Pavezeom koji ga je na neki način i otkrio. Počeo je prvo kao novinar, pišući za komunistički list„L’ Unita“ , radio kao akviziter, reklamni agent i na kraju zajedno sa Pavezeem i Vitorinijem postao je saradnik , a potom i urednik, pisac u „Eunidi“.  U toj izdavačkoj kući je ostao sve do 1981. godine. U književnost je ušao ratnim romanom Staze do paukovih gnezda (1947). Roman je prodat u 5000 kopija što je bio veliki, iznenadni književni uspeh u posleratnoj Italiji. Posle tog uspeha u svoju novinarsku biografiju Italo Kalvino upisuje još jedan važan događaj, intervju sa jednim od svojih velikih uzora, Ernestom Hemingvejem koga je posetio 1948. godine, zajedno sa Natalijom Ginzberg. Objavio je zatim dve zbirke novela: Poslednji dolazi gavran (1949), Marcovaldo ili godišnja doba u gradu (1949) .U početku je njegova proza, pre svega roman Staze do paukovog gnezda imala neke odlike realističkog pripovedanja, kao i prve dve zbirke novela, ali isto tako se mogla primetiti sklonost ka probijanju čvrstih poetika i škola koje su karakterisale tada italijansku književnost u poslednjih nekoliko decenija . Od 1950. godine pored toga što je prikupio i objavio Italijanske bajke (1956) počinje da piše bajkovito- alegorijski nadahnitu triologiju Naši preci ( 1950- 1960) koju čine: Prepolovljeni vikont, Baron na drvetu, Nepostojeći vitez. Italo Kalvino je bio privržen svemu što je nekonvencionalno, jednostavno, a to se primećuje i u njegovom načinu pripovedanja ; nikada ne insistira na moralističkom kontekstu, niti je didaktičan, deklerativan, već čistim jezikom priče zahvaljujući sačuvanoj dečijoj imaginaciji, slobodnom, neobuzdanom maštom iskazuje simbolički svaku filozofsku i moralnu misao. 

Zanimljivo, Italo Kalvino za junake svojih priča bira decu, i u Stazama do paukovih gnezda, to je dečak Pin, a u Baronu na drvetu je Kozimo. Tom činjenicom da su junaci pripovesti deca prostor realnog i irealnog je pomešan, čak i kada su u pitanju i istorijski podaci koje Kalvino proširuje i oni u njegovoj pripovesti, u njegovom svetu priče, postaju san koji se ne može do kraja istražiti, ni iskazati. Utoliko priča koju pričaju Pin ili Kozimo deluju realno, pa čak i kada je to nemoguće, jer samo deca ne vide svet kao fenomen koji bi valjalo racionalno istražiti, dokazati. Samo deca veruju više u priču, više nego u izlaganje o njenoj stvarnoj potkrepljenosti činjenicama. Za decu je život senzacija, neistražena pustolovina i njihov odnos prema svemu , a naročito prema prirodi je direktan, jednostavan, jasan.

Zbog poznatih događaja u Mađarskoj 1956. godine Italo Kalvino napušta KP, no ne prestaje da pratiti politički život. Tako će objaviti Dan jednog posmatrača (1963), a pod uticajem novih teorijskih saznanja njegovo pripovedanje je sve više usmereno prema eksperimentalnom, pa će uslediti žanrovski hibridna dela: Kozmokomike (1965), T s nulom, Sećanje sveta, Nevidljivi gradovi (1972), Zamak ukrštenih sudbina (1973) .

Na Kubi je Italo Kalvino boravio 1962. godine i tu upoznao argentinsku prevoditeljicu Ester Judit Singer s kojom će se venčati u Havani dve godine kasnije. Sledeće godine će se u tom braku roditi njihova kćerka Đovana. U toku drugog boravka i venčanja u Havani upoznao je i Ernesta Če Gevaru.

Pisac sa ženom njihovom kćerkom iz Torina prelazi da živi u Rim, a 1967. godine sele se u Pariz gde Italo Kalvino ostvaruje bliži kontakt sa francuskom literaturom, upoznaje Rolana Barta, Džordža Pereka, Levi – Strosa . Postaje član grupe Oulipo koja je okupljala pisce sklone eksperimentu. Svoje poimanje književnosti , njene prosvetiteljske, etičke i civilizacijske uloge u tim fazama svog pisanja pokušava pomiriti sa „semiotičkim i strukturalnim promenama“, spoznajama o problematici čitanja i pisanja. 

Ako jedne zimske noći neki putnik (1979) Kalvinov svetski bestseler je uspešna kombinacija naratološke problematike pisanja i čitanja romana napisana  obrascima popularne žanrovske proze. Italo Kalvino je najprevođeniji italijanski pisac XX veka , bio je potencijalni dobitnik Nobelove nagrade za književnost. Pored prve nagrade „ L’ Unite“ za priču „Minsko polje“ koju je dobio 1946. godine, već sledeće godine i njegov roman Staza do paukovih gnezda je nagrađen. Nagrađivane su i njegove knjige Baron na drvetu, pa po okončanju triologije 1960. godine i Naši preci, kao i Nevidljivi gradovi 1972. godine…Pored uglednih italijanskih nagrada za književnost Italo Kalvino je dobio 1976. godine Državnu nagradu Austrije za doprinos evropskoj literaturi, kao i nagradu za životno delo „World fantasy“ 1982. godine…

U Rim će se vratiti 1981. godine, nakon što je posle smrti majke 1978. godine prodao porodično imanje u San Remu, a iste godine je primio i francuski Orden časti, bio predsednik žirija 29. filmskog festivala u Veneciji. Putovao je po svetu i na tim putovanjima vodio dnevnik, zapažajući istančano razlike u kulturama i poimanju života pisca u Kaliforniji, kome ništa drugo ne ostaje nego da se „opija“ uz napomenu „da on tamo ne bi bio ni mrtav“, pa do zapažanja o jednostavnom životu Indijanaca u Novom Meksiku. Držao je predavanja na mnogim prestižnim univerzitetima, pisao eseje, libreta za opere, bio scenarista i koscenarista u filmovima, a i po njegovim pričama i romanima urađene su brojne filmske i televizijske adaptacije poput omnibus filma Bokačo’ 70 -Renco i Lučana reditelja Maria Maričelija koji je nastao prema noveli Itala Kalvina Avanture dvoje mladenaca.

 U leto 1985. godine pripremao se da održi predavanje na univerzitetu Harvard, ali mu je u septembru pozlilo. U bolnici u Sieni umire od moždanog udara u noći između 18. i 19. septembra 1985. godine.

Veliki italijanski književnik Italo Kalvino u Nevidljivim gradovima je napisao:“ Postoji dva načina da se ne pati. Prvi mnogima uspeva: prihvatiti pakao i postati deo njega do te mere da ga ne primećuješ. Drugi je rizičan i zahteva neprekidnu pažnju i učenje: usred pakla prepoznavati ono što nije pakao, i činiti da traje, dati mu prostor“.

On je u književnosti prepoznao „ono što nije pakao“ i to prepoznavanje utkao u neke svoje neobične književne likove, poput barona Kozime Piovasko di Rondoa, u pripovesti Baron na drvetu, ali njegovog prijatelja razbojnika Đana od Pustare koji je osuđen na smrt i pogubljen. Pre nego što je pogubljen Đani od Pustare iz pakla progonjenog razbojnika, uspeo je da se prepozna ono „što nije pakao“, čitanje.  

U sjajnom traktatu „O književnosti“ Umberto Eko kaže da mu se knjiga „Ako jedne noći neki putnik…“ i kaže da mu se knjiga ipak nije dopala za razliku od drugih Kalvinovih dela.Izvini, Eko, ali ni meni svaka tvoja...

Žoze Saramago-integritet pre svega

"Reči nisu date čoveku da bi prikrile misli.
Ja nisam loš čovek. 

Ja samo vređam jezikom." 

Žoze Saramago (1922, Azinjaga – 2010, Kanarska ostrva), portugalski pisac, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1998. godine, rodio se u siromašnoj seljačkoj porodici bezemljaša, mukotrpno se školovao i završio mašinbravarski zanat u srednjotehničkoj školi u Lisabonu, gde se njegova porodica preselila kad je Saramagu bilo dve godine. U toj školi je, „za divno čudo, u nastavnom planu u to vreme, iako orijentisanom na tehničke nauke, bio pored francuskog i predmet portugalski jezik i književnost. 

 

U ponoć 1. januara, u jednoj neimenovanoj zemlji, na misteriozan način smrt prestaje da posećuje njene stanovnike. Od tog trenutka niko više ne umire i odgovor na ovu neverovatnu pojavu nisu u stanju da daju ni naučni, ni državni, ni crkveni autoriteti. Preko noći propadaju osiguravajuća društva, preti bankrot penzijskog sistema, a i hrišćansko učenje o vaskrsenju ozbiljno je dovedeno u pitanje... Kako obični ljudi doživljavaju smrt u ovim okolnostima, na šta su, uprkos prvobitnom ushićenju, spremni da bi je se ponovo domogli – pripoveda se u romanu "Smrt i njeni hirovi", knjizi baroknog stila i raskošne imaginacije, još jednoj Saramagovoj alegoriji koja dotiče večna pitanja čovekovog postojanja i njegove sudbine.

Pošto kod kuće nisam imao knjiga (sopstvene knjige, koje sam sâm kupio, od para koje sam pozajmio od prijatelja, stekao sam tek u svojoj 19. godini), udžbenik portugalskog jezika, sa svojim antologijskim karakterom, otvorio mi je vrata književnog stvaralaštva“ (Autobiografija). Radio je kao automehaničar, referent u Zavodu za socijalno osiguranje, novinar, prevodilac, književni kritičar, kolumnista i urednik u više portugalskih dnevnih listova. 

Kao zamenik direktora jutarnjeg dnevnika „Diário de Nóticias“ smenjen je posle vojnog puča 1975. i otad se potpuno posvetio književnosti.  Posle napada i cenzure portugalskih konzervativnih vlasti na njegov roman Jevanđelje po Isusu Hristu 1991. godine, koje su sprečile njegovu kandidaturu za Evropsku književnu nagradu, preselio se na španska Kanarska ostrva, gde je umro 2010. godine od posledica upale pluća.

 "Njеgоvо је tеlо lеžаlо, nаpеtо, čvrstо, ukrućеnо, а nаd njimе stајаšе оnа, Mаriја Mаgdаlеnа, gоvоrеći, Оpusti sе, bеz brigе, miruј, pusti dа sе ја brinеm о tеbi, i tаdа оsеti dа је јеdаn dео njеgоvоg tеlа prоdrо u njеnо tеlо, kаkо sе оkо njеgа stеžе prstеn оd vаtrе, u nаlеtimа, kаkо mu tеlо trеsе drhtаvicа, kао ribа kоја sе trzа, bоri sе i bеži uz krik, ali nеmоgućе, ribе nе urliču, tо је biо njеgоv krik, dоk је Mаriја, stеnjući, pаlа prеkо njеga žеlеći dа sа njеgоvih usаnа pоpiје krik, pоhlеpnim pоljupcеm kојim је izаzvаlа јоš јеdаn bеskrајni tаlаs drhtаvicе u Isusоvоm tеlu".

(Jevanđelje po Isusu Hristu)

Svoj prvi roman Zemlja greha objavio je 1947. Posle toga, do 1966, nije prisutan na portugalskoj književnoj sceni. Od 1955. do 1981. bavio se novinarstvom i prevođenjem (Per Lagerkvist, Žan Kasu, Mopasan, Andre Bonar, Tolstoj, Bodler, Anri Fosijon, Žak Romen, Hegel, Rejmond Bajer i dr.). Kao urednik u jednoj lisabonskoj izdavačkoj kući, upoznao je i sprijateljio se sa najznačajnijim savremenim portugalskim piscima toga doba, pa je objavljivanje zbirke Moguće pesme 1966. označilo njegov povratak u književnost. 

Otad slede brojne njegove zbirke pesama, romani, zbirke priča, kritike i politički tekstovi koje je objavljivao kod najznačajnijih Verovatno radost (pesme, 1970), Priče s ovog i s onog sveta (1971), Putnička torba (priče, 1973), Godina 1993 (poema, 1973), Beleške (politički članci, 1974), Gledišta iznesena u DL (političke polemike protiv diktature, 1974), Kvaziobjekat (zbirka priča, 1978), Putovanje kroz Portugaliju (putopis, 1981) i romani Priručnik slikarstva i kaligrafije (1977), Samonikli (1980), Sedam Sunaca i sedam Luna (1982), Godina smrti Rikarda Reiša (1984), Kameni splav (1986), Povest o opsadi Lisabona (1989), Jevanđelje po Isusu Hristu (1991), Slepilo (1995), Sva imena (1997), Pećina (2001), Udvojeni čovek (2003), Zapisi o pronicljivosti (2004), Smrt i njeni hirovi (2005) i Kain (2009). Napisao je i drame Noć (1979), Šta da radim sa ovom knjigom? (1980), Drugi život Franje Asiškog (1987) i In Nomine Dei (1991).
izdavača i u poznatim portugalskim književnim i dnevnim novinama:

"Zašto smo oslepeli,
Ne znam, možda ćemo jednog dana to otkriti,
Hoćeš da ti kažem šta ja mislim,
Reci,
Mislim da nismo oslepeli, mislim da smo slepci,
Zar slepci koji vide,
Slepci koji znaju da gledaju, ali ne vide."

Pristupio je Portugalskoj komunističkoj partiji 1969. ali je sebe smatrao pesimistom i ateistom. Saramagov anarhokomunizam i oštra kritika monarhizma i katolicizma, kao i njegov politički angažman, kritika Evropske Unije i Međunarodnog monetarnog fonda podstakli su neke kritičare da ga uporede sa Orvelom: 

„Orvelova odbojnost prema Britanskoj imperiji istovetna je sa Saramagovim krstaškim ratom protiv imperije u vidu globalizma.“ 

 

Pre dodeljivanja Nobelove nagrade 1998, dobio je 1995. Kamoišovu nagradu,  najprestižniju nagradu za pisce portugalskog književnog izraza.

„S gospodom bogom nema šale“ glasi jedna rečenica iz Kaina, Saramagovog završnog obračuna sa judeo-hrišćanskom tradicijom. U ovom zaprepašćujućem književnom apokrifu bog je negativac, anđeli su loši momci, a samo je Kain, božjom voljom ubica svog brata Avelja, istinski preobraćenik i svedok brojnih božjih nedela i osionosti. Zahvaljujući moći da putuje kroz vreme, jer je osuđen na večito lutanje, Kain prelazi „iz proteklih u buduće vidove sadašnjosti“, od Prvog greha do Potopa, preispitujući tako starozavetne priče o postanku sveta, Sodomi i Gomori, rušenju Jerihona, Avramovom žrtvovanju svog sina Isaka, iskušavanju pravednoga Jova, zidanju Vavilonske kule, krvavim ratovima plemena Izrailjevog za Obećanu zemlju... 

Izgleda da se bogu smučila kritika koja je stizala iz britkog pera Žozea Saramaga pa ga je 2010. godine pozvao... Baš me zanima njihov razgovor. Eto i mene jednog dana, nadam se ne skoro, sačekajte me momci!

Sesar Antonio Molina: Beograd je grad priča

"Mnogo sam putovao, ali nisam pisao o svim gradovima u kojima sam bio. Neki gradovi, jednostavno, nemaju priču. Pisao sam samo o gradovima koji su me duboko dodirnuli i koji su me učinili drugačijim. Ja nisam isti čovek posle susreta sa gradovima o kojima sam pisao, između ostalog, i u knjizi Gradovi u kojima umine bol ",

rekao je Sesar Antonio Molina, veliki španski pisac i putnik Sesar Antonio Molina, burno pozdravljen na književnoj večeri u prepunom Klubu Doma omladine Beograda.

Sesar Antonio Molina boravio je u Beogradu kao gost svog srpskog izdavača Arhipelaga koji je objavio dve njegove knjige, roman Fuga o ljubavi i knjigu putopisa Gradovi u kojima umine bol.

Odgovarajući na pitanje kako bira gradove o kojima će pisati i šta sve, osim samog putovanja, prethodi tom književnom susretu sa gradovima, Sesar Antonio Molina je naglasio:

" Postoje četiri vrste gradova. Jedni vam ne govore ništa. Drugi govore vrlo malo i vrlo nejasno. Treći gradovi mnogo brbljaju. Četvrti gradovi vam se obraćaju tišinom, govore izuzetno i mnogo, ali to čine u čudesnoj tišini. Ja najviše volim ovu četvrtu vrstu gradoiva, ove gradove u tišini. Oni su moj najveći književni izazov i uvek im se rado vraćam. Uvek sačekam da me grad osvoji i da se prepoznam s njim. Imam i jedan dodatni kriterijum. To su mostovi, i to sam naučio kod Andrića. Jedva da mogu da zamislim grad bez mostova i nisam pisao ni o jednom gradu koji nema most."

Antonio Sesar Molina rođen je u La Korunji 1952. godine. Molina je pesnik, prozni pisac, esejista i prevodilac, dugogodišnji novinar i književni kritičar. Objavio je pedesetak knjiga. Bio je generalni direktor Instituta Servantes i ministar za kulturu Španije. Molina, koji se pre svega oseća pesnikom jer, kako kaže, „biti pesnik je način da se bude prisutan u svetu“, definiše sebe kao „pisca iz potaje“, budući da „oduzimajući sate snu“ spaja stvaralaštvo sa upravljanjem kulturnim institucijama od izuzetnog nacionalnog značaja O našem gradu kaže: 

" Beograd je nesvakidašnji grad, slojevit, ispunjen, uzbudljiv, dinamičan, u njemu nikada i ništa nije na jednom mestu. Malo bi se gradova oporavilo od tolike istorije i uspelo da živi sa njom i uprkos njoj. Beograd je grad priča i ja ću svakako nastaviti moju priču sa Beogradom."

Gradovi u kojima umine bol-fikcijski memoari velikog španskog pisca u kojima se prepliću činjenice i fikcija, viđeno i imaginirano, dokument i priča. Nesvakidašnja intelektualna avantura pisca koji hrli u susret obližnjim i dalekim, poznatim i sasvim nepoznatim gradovima i kulturama, jezicima i sudbinama. Knjiga pisana kao plod piščevih putovanja, stvarnih i književno-istorijskih, i njegovih vezanosti za gradove iz različitih krajeva sveta i za pisce koji su obeležili i utemeljili simboličke slike tih gradova. Pozilipo i Napulj, Ulica San Nikolo u Trstu, Potsdamer Štrase u Berlinu, kafe Stray dog u Sankt Petersburgu, Šela i Rabat, Drina i Višegrad, Beograd sa košavom, Palata Trinidad u Madridu, Groblje na Monmartru u Parizu, Kule Tišine u Bombaju, mrtvi gradovi u Siriji, samo su neki od gradova koji su u knjizi Gradovi u kojima umine bol privukli pažnju ovog putnika otvorenih očiju.

Pisac o Siriji, u svojoj knjizi  Gradovi u kojima umine bol kaže:


"Sirija krije u svojoj utrobi jedan od najlepših i najčudesnijih kataloga civilizacija koje je vreme progutalo.Nalik na putnika iz davnina posećujem drevne znamenitosti kao što su Apamija, Palmira, Bosra, Krak de Ševalije, tvrđava Alep, Šaba, Dura Europos, Hama, Kfar Ruma, Has, Al-Bara, Kalb Loze, Serđila, Dana, Džerada, Mari, Kika Biza, Kanavat, Rakka i Resafa. Samo izgovaranje njihovih imena ispunjava mi srce beznadežnom melanholijom. "

Fuga o ljubavi, pravi kosmopolitski roman koji čitaoca vodi od jednog do drugog grada, od jedne do druge zemlje, od jedne do druge ljubavi. Barselona i Madrid, Bolivija i Buenos Ajres, Krf i Firenca, Peruđa i Rim, Pariz i Sen Lizije, Budimpešta i Amsterdam – samo su neka od mesta na kojima se odigravaju sudbinski životni, politički ili ljubavni događaji u životu piščevih junaka.

Pripovedanje o ljubavi koja se neprestano preobražava, o ljubavima koje vrlo često ostaju neispunjene i nedorečene, ali se pamte u životnom iskustvu Molininih junaka kao najautentičnije jezgro.

Knjiga Fuga o ljubavi predstavlja putovanje po sećanju, književno traganje po impresijama i emocijama protagoniste, uz takvu književnu autentičnost i uverljivost da se čitaocu čini da je svaka priča stvarni fragment iz života pripovedača.

" Kada pogledam moje knjige, one su uvek jedna vrsta izjave ljubavi. U njima se uvek govori o ljubavi. Možda je tačno da nema srećnih ljubavi, ali nema ni sreće bez ljubavi. To je moj pogled na svet. Uvek govorim da nije tačno da u Romeu i Juliji u središtu stvari problem ljubavi. Tu nema nikakvog problema kada je reč o ljubavi, njih dvoje se vole, ta ljubav je cela i ispunjena. Nije problem ovih ljubavnika to što nemaju dovoljno ljubavi, nego to što nemaju slobodu izbora i slobodu izražavanja. Pišuči Fugu o ljubavi, hteo sam da predstavim junaka koji, usred politike i istorije, cenzure i progona, ostaje na strani ljubavi i traga za njom kao prvom i poslednjom istinom života", rekao je Sesar Antonio Molina i zaključio:

"U pripovedanju se stvarnost i imaginacija prepliću i niko ne može tačno da odredi čega ima više, jer je sve deo celine. Isto se dešava i u mom slučaju; neke priče jasnije su povezane sa određenom geografijom i konkretnim trenutkom, dok je u drugima prisutnija imaginacija, ali zanimljivo je da se na kraju sve ispreplitalo."