Svet, vino i ljubav

Subota veče. Zimsko, praznično sa dosta snega. Slave se Trifundan, dan vinogradara i vina i Dan zaljubljenih, Valentindan. 

Subota veče. Zimsko, praznično sa dosta snega. Slave se Trifundan, dan vinogradara i vina i Dan zaljubljenih, Valentindan. Prvi je pravoslavni, a drugi katolički svetac, koji poslednjih godina ima sjajnu reklamu. Što se mene tiče oba su O.K. ljubav i vino, ja tu ne vidim sukob!

Sve mi se čini da se cela ova frka pravi, ne bi li se izmamio još poneki, preostali dinar od građana, preplašenih dolaskom strašne nemani zvane svetska ekonomska kriza.

Ikonografija je pruzeta od prokuženog, „komunističkog“ Dana žena. Sindrom „krivice“, kako da voljenoj osobi ne dokažete svoju ljubav bar malim, kičerskim poklonom, specijalno izrađenim upravo za ovu priliku. Koliko u svemu tome ima ljubavi prosudite sami. Ali svaka obmana je tako slatka i zavoljiva. No, vratimo se na polje kulture, kojoj je ovaj članak prvenstveno i namenjen.

Veče je otpočelo sa koncertom u „Progresu“ gde je nastupala iranska grupa „Nasout“. Koncert je predstavljao završetak uspešne manifestacije Nedelje iranske kulture u Beograda, koja je imala za cilj da nas upozna sa kulturom ove drevne civilizacije. Za radoznalu, beogradsku publku nije bilo dosta mesta za sedenje. Sa starim iranskim instrumentima, često izrađenim u porodičnoj manifakturi, iranski muzičari su nas upoznali sa svom raskoši svog muzičkog nasleđa. Nešto što, svakako, nema veze sa metastazom srpske turbofolk muzike, kako se to obično tvrdi. Ova svetska muzika, na trenutke nalik ambijentalnoj, izvodi se na žičanom instrumentu tamboru, starom hiljadama godina i udaračkom dafu. Daf se koristi i pri proslavama persijske Nove godine. U dekoru čuvenih, ručno tkanih periskih tepiha, predivnih fotografija istorijskih lokaliteta u Iranu i umetničkih predmeta, publika je uživala u ovom muzičkom događaju. Kome se muzika dopala, mogao je da nabavi kompakt diskove sa ovakvom muzikom. Kao i DVD sa prezentacijom umetnosti Irana i turistički vodič ove zemlje, skrivene pod velom tajne.

Sledio je nastup Nene Belana i grupe „Fiumens“ u Domu omladine. Na ulazu su se delili kondomi. Ljubav sa sobom nosi i odgovornost, a kondomi su tu da u tome potpomognu. Svaka ljubav se, pomislih, ne bez gorčine, plaća; strašću, patnjom, iščekivanjem, suzama, ili nadom. Kao što Markes napisa: “Čovek u seksu nađe utehu, kada mu se ne posreći u ljubavi!”

Sala Doma omladine (u fazi renoviranja) nije se pokazala kao najsrećnije rešenje za ovu proslavu ljubavi. Zadnji stepenasti deo sale publika je odmah iskoristila da bi sela. Međutim, brojna publika je još pristizala i obezbeđenje je, tek pred sam početak koncerta, reagovalo pozivajući publiku da ustane i napravi mesta onima koji nisu uspeli da uđu. Možda i zbog dugih redova, za predaju garderobe. Niko nije opominjao ni pušače u publici, pogotovu s obzirom da je pod sale bio pokriven tapisonom.

No počeo je koncert i sve je zaboravljeno.

Nekadašnji frontmen grupe „Đavoli“ poveo je beogradsku publiku u jednu veoma zanimljivu odu ljubavi. Sve je ličilo na proslavu mature generacije 60-neke.

Sredovečni parovi, često sa decom, nisu se stideli da se otkače i vrate u dane svoje mladosti. Sve je podsećalo na osamdesete, kada su ovde, u istom prostoru, nastupale hrvatske grupe u okviru manifestacije „Pozdrav iz Zagreba“.

„Piletina“ se grupisala uz samu binu. Ona je uživala kako u starim hitovima, tako i u numerama sa najnovijeg albuma,. I sam Neno Belan je bio zatečen njjihovim poznavanjem „novog gradiva“. Ali svet je danas globalno selo, pogotovu kada muzika dolazi preko komšijskog plota. I piraterija koja minjevito reaguje na sva nova muzička izdanja.

Ovakva druženja već su, polako, postala tradicija. Bend je ojačan sjajnim saksofonistom, koji je osvežio nekadašnje hitove grupe „Đavoli“.

Svi pevaju, igraju, parovi se ljube. Idila.

Pojedine pesme publika je sama otpevala, a muzičari se nisu bunili, naprotiv.

Čak i u trenutku kada je, inače izvrsni, bubnjar imao problema sa instrumentima, beogradska publika, nije omanula. Svojim tapšanjem je preuzela ulogu bubnjara, koji se, oporavljen, pridružio baš u pravom trenutku. Dotični gospodin je odlično „odigrao“ ulogu Massima Savića u numeri „Zar više nema nas“. Ovu pesmu, staru tri godine, Neno je, čak, na trenutak zagubio, ali ju je pronašao na uporno Massimovo insistiranje.

Saznali smo i to da mu nedostaje devojka koja je samo zbog njega dolazila iz „hladnog Zagreba“. Zvuci Mediterana sa primesama regea, tvista i latina u snežnom Beogradu, miris mora i čempresa, ukus soli na usnama.

U holu su se mogli nabaviti albumi sa delima novijih dalmatiskih rok grupa, naravno i poslednja dva albuma „dalmatiskog romatičara“, ovenčana nagradom za pop grupu 2008. godine. Cijena, prava sitnica…

Još jedan koncert obeležio je 14. februar. Koncert Enija Morikonea u okviru desetog, jubilarnog „Gitar art festivala“. A sutra Srbija slavi dan državnost, a meda treba da da dugoročnu vremensku prognozu, koliko će još da traje ova zima. Nekad je Srbija, doduše vrlo kratko, imala jedan od najliberalnijih ustava. Danas nam ni meda ne može pomoći.

Trubaduri i džentlmeni, Sting i Karamazov

Sasvim neobičan tandem okupio se u nedelju 8. februara 2009. godine ispod tropske scenografije Velike dvorane Sava Centra. Čuveni Sting (Gordon Samner), bivši frontmen benda „Police” i bosanski virtuouz na lauti, Edin Karamazov, u okviru X jubilarnog “Guitar Art festivala”, poveli su znatiželjnu publiku na jedno zanimljivo muzičko putovanje.

Nešto sasvim drugačije od svega, što je dosad Sting radio, možda je ponekog u publici i razočaralo. Jedino što je bilo isto je neponovljivi Stingov glas, koji se sjajno sjedinio sa zvucima laute u romantičnoj elizabetskoj muzici. Poznanstvo Karamazova i Stinga nije počelo baš najsrećnije. Zenički muzičar, kaljen na Dubrovačkom Stradunu, glatko je odbio čuvenog engleskog muzičara, kada je ovaj pred Karamazova izneo predlog, da ovaj svira na rođendanu njegove supruge Trejsi. Sting navodi i oštar odgovor Karamazova: „da su oni ozbiljni muzičari, a ne svirajući majmuni, koji dolaze na njegov mig“. Nekako u isto vreme, Sting od gitariste Dominika Milera, na poklon, dobio lautu. Lukavi Englez držao se sistema: „Kad ih ne možeš pobediti, pridruži mu se!” Počinje jedno lepo muzičko prijateljstvo, čije smo plodove, svi prisutni u Sava Cenru, sa zadovoljstvom uzbrali.

Lauta je arhaični, žičani instrument koje ima vrat s pragovima i duboki okrugli zadnji deo. Svojevrsna je preteča današnje gitare. Proizvodi nežan i prefinjen zvuk. Svo vreme koncerta nije bilo dileme ko je „prva lauta”. Na pitanje kako je izabrao baš ovaj instrument Edin Karamazov spremno odgovara:

„Zaljubio sam se u izgled tog instrumenta. Pravi razlog je Johan Sebastijan Bah, koji je za mene srž muzike. Želeo sam da sviram njegova dela na lauti. Uvek sam bio putujući muzičar, trubadur. I moj instrument je takav. Gitara i lauta dolaze sa ulice. Ako je Mocart svirao po trgovima i kafanama, a Bah na pogrebima, onda je bitno da studenti muzike izađu na trgove", na kraju razgovora zaljučuje Karamazov.

Karamazov je umeće sviranja barokne laute stekao je u tradicionalnoj švajcarskoj školi „Cantorum Basiliensis“ kod majstora Hopkinson Smita. Muzicirao je u Amsterdamu, Berlinskoj filharmoniji, Karnegi holu i Sidnejskoj operi. Za sebe tvrdi da je putnik, kome je muzika hobi. Dan nakon koncerta sa Stingom, on će na Kolarcu svirati dela Mocarta i Baha na električnoj gitari.

Koncert je otvoren „Pesmama iz lavirinta” („Songs from the Labyrinth") koje su obljavljene 2006. godine i odmah završile na prvom mestu Bilbordove liste za klasičnu muziku. Album sadrži 23 romantične pesme čuvenog kompozitora i lautiste Džona Daulenda (1563-1626). Snimljen je u čuvenoj Stingovoj kući u Toskani, koja datira iz istog istorijskog perioda. Između pesama, Sting nas je upoznao i sa par zanimljivih detalja o životu srednjovekovnih muzičara. Oni su morali pronaći mecenu, pa su najčešće završavali u službama vojvoda. Džon je stupio u službu njenog veličanstva Elizabete I, ali mu je zbog vere „izmaklo” mesto glavnog kraljičinog muzičara. Naime, on je bio katolik u pretežno protestanskom okruženju. Umetnici su u srednojvekovnoj Evropi bili jedine osobe koje su se slobodno kretala po evropskom kontinentu. Ne čudi stoga, što su često vrbovani za špijunske poslove, te se i Džon bavio uhođenjem, zbog čega je proglašen za izdajnika britanske Krune. Sledi još jedna pikantna pričica vezana za pesmu „Can she excuse my wrongs". Tekst ove pesme delo je kraljičog ljubavnika, koji je kasnije ostao bez glave.

Nakon muzike engleske renesanse, muzike za plemstvo, slede akustične verzije Stingovih pesme „Fields of gold" i „Message in the Bottle“. Publika poznate numere pozdravlja sa oduševljenjem. A onda, povratak u prošlost, na englesku muziku XVIII veka.

„Nisam znao u početku, ali sam vremenom naučio da je Sting velika zvezda, njegovo ime privlači publiku kao magnet, većina dođe očekujući Stingove pesme, a odu kući zadoljni i bogatiji za drugačiju muziku", kaže pomalo šeretski Edin Karamazov i dodaje: „Puno ljudi kaže da sam ja Stingov učitelj laute. Kada smo se upoznali naučio sam ga prve note, ali nisam njegov učitelj, jer je on dovoljno veliki muzičar da mu je dovoljno da gleda mene i da svira".
Edin ne zna ni jednu od pesama koje slede”, sa zadovoljstvom u glasu izgovorio je Sting. No, lakoća sa kojom je Edin propratio hitove „Every Breath You Take”, „Roxane”i „Fragile". demantovala je „zlobnog” Stinga.

„Bollje da se držim gitare i njenih šest žica”, bez imalo zavisti u glasu konstatovao je Sting. „Lakše je”, priznaje. Zanimljivo je da je inspiraciju za numeru „Roxane” dobio na Pigalu, ali je za ovu priliku bio spreman da prodavačicu ljubavi „podeli sa još jednim drugom”. Edinom, naravno. Nakon sat i po muziciranja i pored upornog insistiranja publike koncert je okončan. Čarolija se raspršila poput balona od sapunice. Svetla Velike sale su upaljena, a publika je počela polako da se razilazi.