Plamene zore bude me iz sna-Ruska avangarda u Beogradu

Da li ste pili čaj iz  čajnika Kazimira Maljeviča? 

Da li ste, ikada, uživali što ste deo kolektiva, gledajući ozarena lica važih drugarica i drugova? 

Da li ste sanjali bolje sutra?

Pa probudite se, vreme je da krenete na posao!

U Muzeju istorije Jugoslavije, tom najpopmpeznijem poklonu koju je pokojni predsednik JB Tito primio za sedamdeseti rođendan 1962. godine od grada Beograda opet su osvanuli Rusi! I to još avangarda! Uselili su se u prostor Starog muzeja, izgrađen 1965, kao depo za predsednikove mnogobrojne poklone od sopstvenog, zadovoljnog naroda i stranih državnika, koji je 1986. godine adaptiran je u izložbeni prostor. 

Povodom obeležavanja stogodišnjice nastanka Crnog kvadrata, remek dela vodećeg umetnika ruske avangarde, Kazimira Maljeviča, koje predstavlja svojevrsnu revoluciju u umetnosti, u Muzeju istorije Jugoslavije (objekat Stari muzej) od 24. decembra 2015.  otvorena je izložba Ruska avangarda u Beogradu. Autorke izložbe su kustoskinje, Ana Pahomova i Faina Balahovska. 

 

Na izložbi su predstavljena umetnička dela čuvenih autora iz pet ustanova: Ruskog državnog arhiva književnosti i umetnosti, Rostovsko-jaroslavskog državnog muzeja arhitekture i umetnosti, Regionalnog muzeja umetnosti oblasti Ivanovo, Muzeja umetnosti Jaroslavske oblasti i Državnog istorijsko-arhitektonskog, umetničkog  i pejzažnog muzeja Caricino.

 

Postavku je upotpunilo i jedanaest dela iz kolekcije Narodnog muzeja u Beogradu, a izložba će trajati do 28. februara 2016. godine.

Izložba obuhvata 117 radova poznatih umetnika: slike, crteže, ilustracije za knjige, skice kostima za pozorište i film, porcelan sa propagandnim porukama i idejne nacrte arhitektonskih zdanja. Među najznačajnijim delima su grafike i slike Vasilija Kandinskog, Aleksandra Rodčenka, Ivana Kljuna, Aleksandra Arhipenka, Aleksandra Vesnina i Ljubov Popove, kao i dela primenjene umetnosti Kazimira Maljeviča.

 

Izbor dela čini pregled ruske avangarde koja ne predstavlja jedinstveni umetnički pravac, već široki okvir za umetničke, literarne i pozorišne eksperimente, tokom prve trećine XX veka. Taj radikalni umetnički pokret širih razmera, koji je u jednom trenutku slavljen, u drugom potpuno osporen i zabranjen, danas je ponovo prihvaćen. Ruska avangarda u Beogradu odslikava jedinstveni fenomen, nastao kada se oformila grupa umetnika koja je u umetnosti videla zamenu za religiju i put ka promeni društva. Uvođenje geometrizacije u likovni izraz umesto figuralnosti, predstavljalo je odraz modernizacije pretežno agrarnog ruskog društva i snažnu veru u radničku revoluciju, progres i industrijalizaciju. Na izložbi će biti predstavljeni radovi oko pedeset umetnika koji obuhvataju skoro sve pravce ruske avangarde:futurizam,suprematizam, konstruktivizam i funkcionalizam.

 

 

Vrhunac uspona avangarde se poklapa sa razvojem bioskopa, pa će izložba obuhvatiti i skice kostima i scenografije za film Aelita: kraljica Marsa, Aleksandre Ekster i prikazati grafičke ilustracije kostima i scenografije za predstave slavnog režisera, Sergeja Ejzenštajna, koji je najviše doprineo razvoju filmske montaže u svetskoj kinematografiji.

 

 

Jedan od pravaca koji je proistekao iz avangarde u poeziji je i futurizam. Deo postavke sa grafičkim radovima će uključiti ilustracije za knjige „oca ruskog futurizma“, umetnika Davida Burljuka, kao i radove Natalije Gončarove, Olge Rozanove, Velimira Hlebnikova i Alekseja Kručena.

 

Neizostavno ime ruske avangarde svakako je i El Lisicki koji će na beogradskoj izložbi biti predstavljen ne samo radovima iz oblasti arhitekture, od kojih je najpoznatija utopijska ideja horizontalnih solitera, već i sa četiri grafike iz Narodnog muzeja u Beogradu.

 

Pokret koji je podstakao revoluciju i nove vidove interpretacije u umetnosti, po prvi put pred publikom u Srbiji.  Revolucionari su imali i svoju jednačinu; socijalizam =industrijalizacija +elektrifikacija.

 

 

Postavka izložbe Ruska avangarda je upotpunjena sa jedanaest dela iz kolekcija Narodnog muzeja u Beogradu. Radovi Arhipenka, Kandinskog, Lisickog i Kozinceve-Erenburg su deo umetničke ostavštine Ljubomira Micića, koja se čuva u Narodnom muzeju u Beogradu. Dela su bila sastavni deo Prve Zenitove međunarodne izložbe nove umetnosti koju je osnivač tog časopisa i osobenog avangardnog pokreta, Ljubomir Micić organizovao 1924. godine u Beogradu. Uključivanje radova ruskih umetnika iz Narodnog muzeja, predstavnika avangardnih pokreta, u aktuelnu izložbu Ruska avangarda u Beogradu biće podsećanje na istorijske trenutke kada su se u Beogradu odvijali događaji značajni za evropsku istoriju avangarde. Pored pomenute izložbe iz 1924, upravo zahvaljujući Zenitu i dvobroju časopisa iz 1922, poznatom i kao Ruska sveska, a koji su uredili upravo Ilja Erenburg i El Lisicki, prvi put su na ovim prostorima predstavljeni akteri i ideje ruske avangarde.

 

I na kraju podsećanje na ruskiumetniki eksperiment iz 1982. godine Borisa Miljkovića i Branimira Dimitrijevića. Svesno ili podsvesno pripadnici tadašnjeg „novog talasa“ identifikovali su svoja umetnička stajališta sa pozicijama ruskih eksperimentatora i avangardista dvadesetih godina XX veka, naslanjajući se na ikone ruske avangardne umetnosti poput, već pomenutog, Kazimira Maljeviča, Vladimira Tatlina i druge, uz humoristički otklon, trasirajući paralelu sa situacijom u tadašnjoj Jugoslaviji.  Kanjec! No, harašo, Sergej davaj vodku!

 

56. Oktobarski salon.

Konferencijom za medije održanoj 28. januara u Velikoj Skupštini grada Beograda najavljen je 56. Oktobarski salon. 

Na konferenciji su predstavljeni umetnički direktor 56. Oktobarskog salona, gospodin Dejvid Eliot i autor vizuelnog identiteta manifestacije Džonatan Barnbruk, kao i koncept predstojeće meanifestacije, koji ove godine nosi naziv "Ljubavni zanos", a održaće se najesen i trajaće 6 nedelja. Posle prošlogodišnjeg izostanka, salon funkcioniše kao bijenale. Naziv solana pozajmljen je od kompozitora Žan Pol Egil Martinija koji je istoimenu ljubavnu pesmu ispevao davne 1784. godine. Na 56. Oktobarskom salonu nastupiće oko pedesetak umetnika, a konkurs traje do Dana zaljubljenih/St. Trifuna.

Dejvid Eliot je kustos, pisac, profesor moderne i savremene umetnosti, stručnjak za sovjetsku i rusku avangardu, moderne i savremene azijske umetnosti, o čemu je napisao i nekoliko knjiga. Džonatan Barnbruk je grafički dizajner, filmski stvaralac i tipograf iz Velike Britanije, koji je sarađivao sa poznatim umetnicima (Demijan Herst, Dejvid Bouvi, ...)

Dejvid Eliot je predstavio svoj koncept ovogodišnjeg salona koji nosi naziv LJUBAVNI ZANOS, kao i načine odabira umetnika koji će učestvovati na izložbi.

Na konferenciji za štampu bili su prisutni i članovi Odbora 56. Oktobarskog salona - Dejan Đorić, predsednik, Nikola Božović, Đorđe Stanojević, Božidar Plazinić i Ivona Jevtić

.

Kazimir i Karolina - Okreće se kolo sreće

Da li ste bili u Minhenu za vreme Oktoberfesta?

Da li ste sanjarili uljuljkani na vrhu pivske kragne?

Volite li vožnje ringišpilom?

Da li ste (pre)živeli vremena hiperinflacije?

Da li ste skoro ostali bez posla ili ste se razveli?

Kako ste?

Pitam vas ovo, a nimalo me ne zanima vaš odgovor. Sve ovo i još mnogo više pronaći ćete u pozorištu, u predstavi o kojoj vam upravo govorim. Zato slušalicu i ruke i nazovite blagajnu! Karte još nisu podeljene! Scena kojom dominira strma ravan i veliki točak, koji se neprekidno i bešumno okretaće. Koji se vrti i pre početka predstave. Ali, taj neveseli ringišpil je pust. Zamislite zabavu u vreme hiperinflacije i duboke socijalne krize. Zamislite da ste u Nemačkoj, tačnije Bavarskoj, još preciznije da ste u Minhenu. Da ste u tridesetim godinama prošlog veka. Sunčan je i divan dan, još jedan takav na Oktoberfestu. Nešto je lepršavo u vazduhu. Sve trešti od lude zabave, a u pozadini, ljudske sudbine i ljudski životi devalviraju i davastiraju u beznađu. Život je maskenbal! Ravno do dna! Oktoberfest (kao uzorak raznoraznih vašara) je veliko igralište za odrasle i lakmus papir ljudskih sudbina.

U noći Oktoberfesta, u kojoj alkohol  leči dušu, a nada se pridiže iz blata, scenom plešu oslobođene inhibicije i podivljale strasti. U senci vašarskih svetala metastazira nakazno društveno tkivo. Na pomolu je kataklizma, ali niko to neće da prizna. Beži se u razuzdano veselje i lekovito pijanstvo. Nada je samo slaba udica utehe za sve očajne i odbačene, za sve prezrene i obespravljene, za one od kojih drugi ljudi beže kao od kuge. Kao od đavola. Izgubljene duše, vrte se na ringišpilu, toj metafori samog života, padaju i lome se, pa opet podižu i uspinju niz tobogan, koja oličava naše (ne)snalaženje u životu.

Danas si zaposlen, sutra nisi i lutaš ulicom šupljih džepova, danas imaš verenicu, sutra je vidiš sa drugim, uglednijim i moćnijim. Ljudski snovi umiru u kaljuzi i pijanstvu. Eden Fon Horvat, uspešno pripoveda istinite i bolne pozorišne priče, kroz višeslojne i angažovane aluzije, plastično dočaravaći stvarnost, prepunu gneva, patnje, nade i bole, neke perverzne razuzdanosti, koja predstavlja mentalnu branu surovoj svakodnevnici.

Pas liže svoju guzicu radi higijene, a čovek tuđu radi koristi! 

Prisustvujemo drami koja nas bez milosti suočava sa životom bez fotošopa i suvišnog botoksa, životom punim radosti i patnje, surovim i istovremeno brutalno lepim. Blud i nemoral postali se društveno prihvatljivi, a humanost i empatija su potpuno nepoželjni. Na pijedestalu društvenih vrednosti je novac i moć,  u okruženju u kojem je čovek čoveku vuk. I dok iz mraka sijaju čeljusti iskežene pobede, pod nogama pobednika vuku se i prenemažu u samrtnom grču večni gubitnici, osuđeni na propast bez sažaljenja. Uspeh, oličena u personama sudije i bankarskog lihvara, bezočno manipuliše sa osećanjima, željama, ali pre svega, sa telesnošću privlačne sekretarice, koja je dovedena u pat-poziciju da bira između ljubavi bez budućnosti i budućnosti bez strasti. Devojčice prinuđene da budu žene i šljam kojem novac daje lažni integritet.

Duboki i mutni su virovi u kojima pliva lumpen proletarijat. Ispod maske uspešnih ljudi, odevenih u glamurozna odela, kriju se osvedočene zveri i kriminalci najnižeg soja. Poniženje sužnih  predstavlja snažnu stimulaciju za one „kojima ide u životu“. Opijeni, uživaju u svojoj sreći i tuđoj nesreći, u svojoj nadmoći i ne sluteći i ne pribojavajući se da već sutra mogu biti na tom istom dnu. Nizbrdica (uzbrdica-zavisno odakle se gleda) najbrže guta one ambiciozne, one bez strpljenja. Guta i one strašljive, kao i puke posmatrače. One, za koje je život statistički podatak. Euforija bez opreza žrtvu čini ranjivom. Neman lako nasluti slabost u protivnika. I odmah krene u bespoštedni napad. Impotetni starci grle tek stasale devojke, prinuđene zbog bede da se odaju nemoralu. Sirotinja (i bogu je teška!) puna je besa, a moćnici obesti. Zbunjeni i  razoružani, obeščaćeni tumaraju, a uspešni pobedonosno marširaju. Dok sve, na kraju, ne ekspolodira i ode dođavola. Dok cepeline i radost vatrometa ne zameni pravo ratište i eksplozije koje donose stvarnu smrt.

Odlična i motivisana ekipa glumaca, samo na trenutke odluta u patetiku samoironije, u nepotreban otklon od autentičnih likova, čime predstava gubi na ritmu. Scenom suvereno vlada izvrsna Jelena Đokić u ulozi Karoline, koja na trenutke zavodi, da bi u sledećem trenutku kod publike probudila sažaljenje i razumevanje. Njeno duhovno posrnuće pogađa publiku pravo u mozak i ujeda za srce. Budi u  čoveku ono najplemenitije, osim ljubavi naravno, budi osećaj i potrebu za pravdom. Osećaj koji sve više zamire, odumire, gasi se u i umire u najgorim mukama i morama. Postajemo nehajni za tuđi jad i tuđi očaj, neosetljivi na tuđu bol. Ili, još gore, on izaziva kod nas neprikriveno zadovoljsto i samozadovoljstvo, što mi nismo u njihovoj koži, što smo izbegli, što smo pobegli. Ali dokad i do gde? Sakriven u sigurnoj senci razigrane Karoline, pojavljuje se tako bespomoćni Kazimir (Bojan Dimitrijević) koji luta i traži se, bez ikakvog plana i bez ikakvog cilja. Bez ideje i bez životne energije. Zombirano i teledirigovano. Vozač, koji je ostao bez posla i bez ljubavi, usamljen i nesposoban da upravlja sopstvenim životom.

Perverzni, pohotni starci i provereni hoštapleri su toliko uveljivi, da nisam gadljiv, možda bi mi bili i simpatični, odlična su izdanja Nenada Ćirića i Tihomira Stanića. Iznijansirani i sa moćnim glumačkim oružjem, ne libeći da ga bez oklevanja i osećaja krivice iskoriste bukvalno su preplavili scenu. Pored romantično-tragičnog para, Kazimira i Karoline, kao njihov nesagledan pandan, pojavljuje se SM par, Erna i Merkl Franc. Katarina Žutić, u ulozi prostodušne, metiljave Erne, osobe bez stava, devojke bahatog lopova, u početku je bleda i popustiljiva, da bi se pri kraju predstave probudila, otrgla i pokušala da se izbori za svoje parče sreće.

Merkl Franc je priglup i svirep, prepun nekanalisane mržnje, koja eskalira u besu i nasilju, u preziranju svega što je čovečno. On je samo neuspela verzija, uspešnog sudije i bankara. Čovek koji nije iskoristio priliku. Bivši robijaš obeleo od tuberkuloze. Merkl je navodni Kazimirov prijatelj i njegov savetnik na putu u pakao, preko kojeg želi da realizuje sve svoje frustracije. Ovo potvrđuje čuvenu izjavu Umberta Eka da je kolevka fašizma socijalna i individualna frustracija. Merkela ćete lako zamisliti u SS uniformi u Aušvicu. I biće vam jasno da su njegovu uniformu naručili i platili upravo Rauh und Šper.

Dve mlade studenjkinje lakog morala (što bi prost narod rekao kurave - dragi prijatelji, nekad su se ovako nazivale turbo-starlete i folk-sponzoruše) Eli i Marija (Milica Gojković i Jovana Stojiljković), igraju poletno i razigrano, kao da su na splavu, sa snagom svojstvenoj mladosti, ali istovremeno u grču konfrontiranih želja.

Lešinar ljubavi, malograđanin u duši i poltron u najavi, prepametan, ali odveć bojažljivi krojač Eugen Šircinger, uselio se u upečatljivog Nebojšu Ilića. Krojač koji ne kroji svoju sudbinu. Odmereno i suzdržano, ali duhovito, kako ne priliči situaciji, ovaj glumac superiorno brani svoj lik. No to se ispostavlja kao mač sa dve oštrice, u kojoj strada trapavost, stidljivost i skrušenost zadatog lika. Njegov lik u ovoj drami brani boje srednjeg sloja. I ne uspeva da ga odbrani. Kada društvo propada, ta klasa prva strada. A  kada društvom ovlada zlo, neće se mešati i praviće se da ne vidi. Da ga se ne tiče, da nije njegov problem.

Društvo se raspada, rašiva na svoje krajnosti. Puca po šavovima. Kao šlag, na ovu neveselu istorijsku tortu, dolaze cirkusanti, koji svaku muku zaslade. Na prvi pogled, da bi svaki sledeći zalog, bio još gorči, još kiseliji, još ljući. Orkestar svira diskretno, dominiraju bubnjevi, tek oluju da najave, za one neobaveštene i nesnalažljive.

Sjajna scenografija, koja pri kraju predstave biva dopunjena ogradom, fizičkom barijerom, koja oslikava ljudsko otuđenje, granice među ljudima, ali i unutrašnja ljudska ograničenja. Ograda, koja u današnjici, poput pečuraka posle kiše, niče širom Evrope, dobija sasvim novo i zlokobno značenje. Koja ponižava i frustrira. Koja ne bira i ne prepoznaje klase i sudbine, koja melje ljudsko meso, njihove ambicije, snove i strasti. Koja izjednačava u poništenju bivstvovanja.

Režija ovog proleterskog bluza je diskretna, hirurški istančana i matematički proračunata, pa gađa pravo u glavu. Podrazumeva da tamo ima nečega, ičega... Sagledanje današnjice, ali suptilnije i tek u naznakama, pravi je i jedini prihvatljiv put kojim teatar treba da se kreće. Kostimi Maje Mirković su verodostojna slika epohe, izražene kroz boje i krojeve. Ako ste tokom i nakon predstave osetili izvesnu mučninu, opustite se, to je samo dokaz da ste relativno normalni.

Ova, pohvala vredna predstava, lošije je prošla kod publike nego kod kritike. To možda više govori o publici nego o samoj predstavi. Publika se formira i obrazuje kvalitetnom ponudom, a ne komercijalnim podilaženjem. Pitanje za razmišljanje i delovanje. Ostali smo bez kultnih kafana, sada ako ostanemo i bez autentičnog i beskomromisnog pozorišta, ako ono postane slika i prilika (u ogledalu) šoping molova, čini mi se da nas čeka sudbina likova iz drame. Trgnite se ljudi!

Kazimir i Karolina (Kasimir und Karoline) - Eden fon Horvat (Ödön von Horváth)

Prevod s nemačkog: Boško Milin

Režija: Snežana Trišić

Scenograf: Darko Nedeljković

Kostimograf: Maja Mirković

Kompozitor: Irena Popović

Dramaturg: Gordana Goncić

Lektor: dr Ljiljana Mrkić Popović

Asistent reditelja: Isidora Goncić

Asistenti kompozitora: Jovan Marić i Dragan Stevanović-Bagzi

Organizator: Nevena Vučković

Organizator na praksi: Jelena Tvrtković

Inspicijent i sufler: Marina Vujević

Dizajn zvuka: Dragan Stevanović-Bagzi

Dizajn svetla: Radomir Stamenković

Igraju:

Kazimir: BOJAN DIMITRIJEVIĆ

Karolina: JELENA ĐOKIĆ

Merkl Franc: BOJAN ŽIROVIĆ

Erna, njegova devojka: KATARINA ŽUTIĆ

Rauh: TIHOMIR STANIĆ

Šper: NENAD ĆIRIĆ

Šircinger: NEBOJŠA ILIĆ

Eli: MILICA GOJKOVIĆ

Maria: JOVANA STOJILJKOVIĆ

Konferansje: RADOMIR NIKOLIĆ

Direktor cirkusa: VLADAN MATOVIĆ

Orkestar: IRENA POPOVIĆ (klavir), VLADIMIR GURBAJ (klarinet), DANILO TIRNANIĆ (bubnjevi)