Moj prvi kontakt sa Brodvejem na
Terazijama seže u daleke, tinejdžerske dane. Šetali smo besciljno gradom, kada
nas je jedna poznata glumica zaustavila
i pozvala: „Momci, hoćete li u pozorište?“. Uvela nas je u glamuroznu salu i
smestila u ložu. Kada smo se sutradan hvalil drugarima, svi su mislili da masno
lažemo. Tek kasnije (kada sam valjda postao mudriji) saznao sam da većina glumaca,
pravih glumaca živi svoju profesiju. I da živi sa misijom da tu svoju strast podeli
sa publikom.
Eto me opet u Pozorištu na
Terazijama, a daju se Producenti. Predstava
u predstavi, o isplaniranoj neuspeloj predstavi koja svojim producentima treba
da obezbedi ekstra-profit. Iako
kamufirana u formu mjuzikla, ispostaviće se jednom od najboljih, najozbiljnijih i najtemeljih
komada koje samo odgledao u ovogodišnjoj pozorišnoj sezoni. Mjuzikl koji vas
lepo zabavlja sadrži i malecki ali značajni paradoks. U tom grmu i leži zec. Ili, pre će
biti, đavo. Ova vesela i razigrana skupina, vas naizgled nonšalatno i nehajno,
poput pauka, uvlači u mrežu, u zaplet, u farsu. I tu je još jedna zabluda. Iako
deluju i nastupaju opušteno, jasno je da iza svega toga stoji dosta rada,
proba, dosta utrošenog vremena i truda.
A savršena i raskošna produkcija (učestvuje
balet, hor i orkestar Pozorišta na Terazijama) zahteva značajna finansijska
ulaganja, a i sami ste svesni kakva su vremena u kojima živimo. Da vam ništa
više ne pričam. Samo vrhunska uvežbanost i savršena koncentracija svih u
asamblu, može rezultirati ovakvim savršenstvom. Ovaj komad se ispostavlja kao
pokazna vežba kako se pravi sjajna predstava. Sa uspehom, naravno!
Producenti su mjuzikl po istoimenom filma Mela Bruksa iz 1968. godine.
Snimljen kao crna komedija, ovenčan je Oskarom za najbolji originalni scenario. Godine 2005.
snimljen je „rimejk“ sa glumcima iz predstave u naslovnim ulogama, kojima se
pridružila i holivudska zavodnica Uma Turman u ulozi Ule.
Mjuzikl je na Brodveju premijerno
izveden 19. aprila 2001. godine. Iste godine, na dodeli Toni nagrada, Producenti
su osvojili čak dvanaest nagrada (od
ukupno 15 nominacija): najbolji mjuzikl, libreto, originalna partitura, glavna
muška uloga, sporedna muška uloga, sporedna ženska uloga, scenografija, kostim,
koreografija, dizajn svetla, orkestracija i režija. Na osnovu glasanja koje tradicionalno
organizuje sajt Broadway.com iste godine Producenti su proglašeni za najbolji mjuzikl u sezoni. Treba li još
nabrajati?
Na sceni su propali producent Maks, ambiciozni ali strašljivi
računovođa Blam i da, da nikako ne zaboravimo Šveđanku, Ulu, zanosnu i podanu, a opet
naivnu (neostvarljiva fantazija svakog muškarca). Oni smišljaju savršen plan
kako namagarčiti sistem. Loša predstava, može se pokazati kao vrlo isplatljiva. Profitabilna! Svi
njihovi napori kreću se u tom pravcu, i deluju da su na dobrom putu, ali...
Tokom poprilično duge (tri sata)
predstave, sa jednim predahom, deluje da se sve razvija očekivano, šablonski,
no ipak budite spremni da budete iznenađeni. Igranje sa ustaljenim klišejima i
zabludama, svakodnevnim strahovima i neprevaziđenim traumama, sa svim tim se
ovi simpatični zafrkanti suptilno i sa neophodnim otklonom i ležernošću sprdaju
i šegače.
Da li se iz pukog beznađa i sa dna očaja rađaju najsmeliji snovi i kuju zvezdani planovi
za uspeh, koji prate i najveće podlosti i podvale? Vekovne izdaje poput Brutove ili Judine su u
takvom svetu neizbežne. Nije li, pokazaće se na kraju, više od šuštećih i
očaravajućih miliona, važniji jedan jedini iskreni prijatelj. Da te izvuče iz nevolje u
koju si volšebno i neplanirano upao.
Fenomenalni i razigrani asambl, sugestivni Sloba Stefanović, koji doživljava metamorfozu od štrebera sa potencijalom, preko strasnog
ljubavnika, do spasioca, virtuozni Nebojša Dugalić, koji u samo par
minuta, pokretima i mimikom, sažima, sumira, ključne tačke i likove predstave.
Na sve to se, sasvim logično, nadovezuje sjajna muzika, prigodna scenografija i
kostimi. Glamur u funkciji ideje vodilje. Koji
i samu unosti onu finu i diskretnu notu ironije i doziranog cinizma.
Predstava puna vrtoglavih obrta,
zahtevna za izvođače, ali koja drži pažnju publike neprekidno. Vreme utrošeno
za njeno gledanje može se podvesti u kvaliteno utrošeno vreme. Svetla Brodveja
će vam se nasmešiti, ali saznaćete i njihovu mračnu stranu.
Da li glumcima poželiti sreću ili
„da slome nogu“? Kada mu želite tako nešto zastrašujuće, vi mu ustvari poručujete
da želite da nešto uradi kako treba. Ali, odakle ovakvak čudnovat pozdrav? Pravo
poreklo ovog izraza je nepoznato. U početku se koristio kako bi se obeshrabila
zla sila i kako ne bi mogla da izazove loše izvođenje na sceni. To je bila neka vrsta mantre koju su
koristili glumci za sreću dok glume. Tako
je nastao izraz koji zvuči poptuno suprotno od plemenitih želja, ali je imao
odgovarajući efekat: da rastera zle sile
i donese sreću onome kojem je ona potrebna. Zabeleženi pomen ove nastranosti
vraća nas u 1. oktobra 1921. godine, na stranice časopis Nju Stejtsmen. U intervjuu koji se
smestio među korice ovog čitanog magazina Robert Vilson Lind tvrdi da su, posle
džokeja, glumci najsujeverniji, te iz tog razloga i njima uvek treba poželeti da “slome nogu” jer nešto ovako uvredljivo
zapravo donosi sreću. Doduše, ova fraza pominje se i u spisu u kojem Edna
Ferber 1039. godine navodi da je ovaj izraz nastao iz sasvim drugačijih motiva:
“…i sve zamene su sedele u
zadnjim reovima učtivo želeći da glavni
glumci slome nogu”.
Na ovaj način, zamene su iščekivale
da „istrče na teren“ i izbore se za svoje trenutke slave. Ne isključujem mogućnost
da ova fraza život duguje nemačkoj frazi “Hans un beinbruch”, koja definiše “srećno sletanje” ali u bukvalnoj impretacija označa
“lomljenje svih kostiju”.
Svima koji izražavaju sumnje u vezi mojih
utisaka vezih za predstavu, poručujem da postoji samo jedan način da me
demantuju - da pogledaju predstavu. A tada će to ići poteško. Jer ovaj komad
nagoveštava i dočarava, a ne tumači, ne klizeći, ni jednog trenutka u površnost i banalnost, tako karakterističnu
za ovdašnju teatarsku scenu. Iako društveno angažovan i sa jasno definisanim
stavom, lako komunicira sa publikom, ne koketirajući sa njom, pa ne čudi što,
na kraju, biva nagrađena dugotrajnim „uspravnim ovacijama“. Bravo!
On govori smelo o tome da su
stvari odmakle podaleko i to u vrlo lošem smeru, no donoseći nam istovremeno duh
prohujalih i romantičnih vremena. Kada se i smejalo i plakalo, ali živelo za
snove. U vremena ekonomske krize, eksploatacije, pohlepe, fašizma, tevtonskih
potresa, LGBT pokreta, prava žena, neplaćenih poreza. Nečeg što smo preživeli i
zanavek se ratosiljali. Koračajući trnovitim putem od iluzija do samospoznaje
sopstvenih mogućnosti i ograničenja. Jer, puni su zatvori onih koji su pokušali
da nasamare sistem i ispadnu najpametniji. Doduše, ima i onih koji su se lepo
uspeli na toj nesigurnoj i varljivoj lestvici društvenih uspeha. Kocka je to,
dragi prijatelji, pravo pitanje je samo da li ste spremni da rizikujete?
Nije li najbolji lek protiv svih zala
ovog sveta učiniti ih smešnim i izvrgnuti ruglu?
THE PRODUCERS-producenti
Izvođenja obezbeđena ugovorom sa
MUSIC THEATRE INTERNATIONAL (MTI)
421 West 54th Street, New York, NY 10019, USA
Tekst: Mel Bruks
i Tomas Mihen
Muzika i songovi:
Mel Bruks
Originalna režija i
koreografija: Suzan Stroman
Reditelj: Jug
Radivojević
Koreograf: Igor
Barberić
Prevod, prepev songova: Slobodan Obradović
Muzički aranžer: Ivan Ilić
Dirigent: Milan Nedeljković
Scenograf : Aleksandar Denić
Kostimograf: Marina Medenica
Lektor: Radovan Knežević
ULOGE:
Maks Bjalistok: Nebojša Dugalić
Leopold Leo Blum: Slobodan Stefanović
Franc Libkind: Milan Antonić
Ula Inga Hansen: Jelena Jovičić
Rodžer De Bris: Rade Marjanović
Karmen Gia: Miroljub Turajlija
Inspicijent: Goran Mladenović
ANSAMBL:
Ljubiša Dinčić, Dušan Šida, Dušan Kaličanin, Nemanja
Naumoski, Igor Naumoski, Igor Grabovica, Milan Gromilić, Nebojša Gromilić,
Miloš Mitić, Kristina Savić, Biljana Peković, Mirjana Stojanović, Barbara
Milovanov, Milica Pavlović/Jelena Arsić, Elena Gromilić, Lidija Novaković, ,
Tamara Martinović, Mirela Božić, Ivana Dubovac, Bojana Račić