KulturniK/KултурниK-Medijski portal posvećen umetnosti,kulturi i kulturim dešavanjima.
Namerno drugačiji kulturni bedeker.
Vaš pouzdani kulturni orjentir. Ne lutajte, izaberite!
Mi ne menjamo vesti, vesti menjaju nas!
Nastavlja se serijal low-noise bluz koncerata na Platou Milana Mladenovića ispred Doma omladine Beograda, nastupom dvojca koji stoji iza projekta „The Untouchablues“ i rok sastava „Nesalomivi“: Aleksandar Đukić, bas & glas i Bojan Vulin,
gitara & glas.
Projekat oficijelno postoji tek od maja 2017. mada
je ovaj dvojac izvodio bluz prvi put još ranih devedesetih.
Ponedeljak, 2. jul u 21:00
- DOB//Plato Milana Mladenovića
U intimnoj izvođačkoj formi, sa sopstvenim čitanjem najrafiniranijih bluz autorskih opusa, ovaj Monday Blues
dvojac nastupa u okviru ciklus bluz programa u 2018. godini, kojima Dom
omladine Beograda afirmiše ponedeljak kao programski dan. Njihovi
heroji su legendarni Robert Johnson, Elmore James, Big Bill Broonzy, Otis Rush, Sonny Boy Williamson…
Aleksandar Đukić kaže:
“Od svih bluz autora verovatno nam najviše znači Peter Green,
čiju muziku najbolje osećamo. On je umeo da crni blues izvodi na
samosvojan način i doda mu jednu emotivnu komponentu koje verovatno ni
sami originalni bluz autori nisu bili svesni, a to je izvesna
spiritualnost te muzike i neobična toplina, u jednom relaksiranom maniru
koji je Greena odvajao od glasnih hard-bluz rokera njegovog vremena. Verovatno se zato malo ljudi usuđuje da svira Greenovekompozicije,
jer nije nimalo lako, a za nas je upravo to veliko uživanje i pravi
izazov! Mi inače naglasak stavljamo na jedno vrlo intimno izvođenje
bluza u verzijama koje nisu puke reprodukcije poznatih standarda. Od
početka smo se trudili da se prema izabranom bluz repertoaru odnosimo
kao prema pesmama koje smo sami napisali. Dakle upijamo ih –
poistovećujemo se sa njima, svesno ili nesvesno ih personalizujemo i tek
onda one izlaze iz nas na način kako to radimo.”
Pozivamo sve ljubitelje na ugodno druženje i putovanje kroz jednu
ličnu istoriju bluza, ponedeljkom uveče na popularnoj letnjoj sceni Doma
omladine Beograda!
Nema ničeg tako neprirodnog kao
svakodnevica. Život je kudikamo neobičniji od bilo čega što bi mogao da zamisli
ljudski um.
Artur Konan Dojl,
Priča o identitetu
Dokle će film da krade od
pozorišta. Može i obrnuto, bila je deviza ljudi iz ZKM-a kada su na daske ovog
pozorišta postavili komad o jednom od najslavnijih ako ne i najslavnijem
detektivu, Šerloku Holmsu, kapom i lulom lično.
Nastao u glavi škotskog okulista,
pisca i lekara Artura Konana Dojla (1859. —1930.), a po liku njegovog profesoru
s edinburškog medicinskog fakulteta Džozefa Bela, ovo privatno njuškalo je
oličenje pronicljivosti i intuicije, dedukcije i oštorumnosti na granici ludila
što je težnja svih iole ambicioznijih.
Prvi niz priča o Šerloku objavljen je
između 1887. i 1893. godine. Međutim, Artur Konan Dojl tu odlučuje da ubije
Šerloka. Šerlok se po popularnosti i čitanosti nalazi na zavidnom drugom mestu,
iza krvoločnog rumunskig grofa Drakule. Njegov na trenutke cinične, a na
trenutke prepun ljudskih slabosti lik tumačilo je više od 75 glumaca u više od
250 filmova i serija. Holms se nije libio ni teatra, te je u njemu ostvario 260
inscenacija. Završio je i u računarskim igricama.
Držeći pažnju ovaj komad bez
dubljih pretenzija vodi nas kroz zamršene lavirinte prevara i zločina, odanosti
i hrabrosti, nagađanja i napetosti koje proizvode neverovatni obrti,
ostavljajući gledaoci zapitane i zadubljenje u rešavanju ove enigme:
Ko je kriv?
Ništa ne vredi Borisu Novkoviću da lamentira tvrdeći nije
važno ko je kriv, ovo je jedna tečna priča o sukobu dobra i zla, prijemčljiva
na prvo gledanje.
„Svako odrastanje ima svoje junake. Ono moje, kao i mnoga druga pre,
bila su više obeležena književnim i
stripovskim uzorima nego neka današnja, digitalna detinjstva. Većina tih junaka
ispratila me je u svet odraslih, ali nisu preživeli vremena koja su usledila.
Ipak, jedan me junak uporno prati ne pitajući za godine, uvek pronalazeći svoje
mesto u mojim dokolicama.“, priznaje Ana
Tonković Dolenčić, dramaturg..
Zavera u komadu se plete oko bankara, bivšeg robijaša, ludog
naučnika i nestalih dragulja. Deo radnje događa se prijemu u Bakingemskoj palati.
Holms živi na londonskoj adresi ulica Bejker 221b.
Iznajmljuje stan ortački sa svojim jedinim prijateljem Dr Džonom Votsonom od
gospođe Hadson. Ako pomislite da između njih ima nešto više od poslovnog,
setite se Holmsovog čuvenog „Elementarno, dragi Votsone!“, ali i podatka da
se1890. godine Votson ženi i odlazi,
ostavljajući Holmsa kao solistu.
No, u stvarnom životu ulica Bejker nije do 1930-ih imala
kućne brojeve, pa ni 221B. No, ako za nečim postoji potražnja pojaviće se. Tako
dokoni turisti i ostali dokoni znatižećnici mogu posetiti stan u ulici Bejker
221b opremljen kao u viktorijansko doba. Stan je služio i za snimanje filmova o
Holmsu.
Posetioci ovog svojevrsnog muzeja mogu da sede u Holmsovoj stolici
pored kamina i da poziraju za slikanje, ili u njegovoj spavaćoj sobi. Šerlokove
stvari nalaze se na uobičajenom mestu: njegova lupa, violina, lula, hemijska
oprema, blok s beleškama i persijske papuče. Spavaća soba doktora Votsona
nalazi se na drugom spratu i gleda na malo dvorište iza kuće, dok je soba
gospođe Hadson s prednje strane. Ove sobe sadrže lične stvari i privatne papire
velikog detektiva, kao i veliki broj eksponata iz romana o njemu. Dnevnik
doktora Votsona sadrži rukom pisane beleške i delove čuvenih avantura iz
Baskervilskog psa. Izložbena soba na trećem spratu sadrži nov prikaz voštanih
figura iz romana. Soba na tavanu, gde su stanari imali običaj da odlažu svoje
stvari i kofere, može se takođe posetiti.
Rakan Rušadat tumači
glavni lik, diskretno ga izmestivši iz sfere „normalnosti“, bojeći ga humorom i
čineći toplijim, te tako i bližim publici. Filip
Nola mu je asistriao u roli dr. Votsona, a Dora Polić Vitez njihovu stanodavku, gospođu Hadson u trenucima
ludila. Ima ovde i pantonime, pevanja i rušenja, mađioničarskih trikova,
usporenih efekata, Dajana Čuljak,uverljiva koa zavodnica Irena, dopadljivo je otpevala“People
Are Strange" Dorsa.
Tanja Lacko potpisuje minimalističku scenografiju, kojom odlično
oživjava priča. Igrom osvetljenjem, momente mističnosti i tajanstveno sjajno
gradi Aleksandar Čavlek (“Kristofor Kolumbo”,„Hinkeman“).
Za kostime primereni epohi postarala se Tea
Bašić (koja je već sarađivala s rediteljom Krešimirom Dolenčićem na „Samsonu i Dalili“ i“ Uobraženom
bolesniku“). Muzičku pratnju osmislio je Stanko Juzbašić.
Ana Tonković Dolenčić
napisala je nekoliko tekstova za decu, među njima i hvaljene 'Zagrebačke
vremeplovce' o zagrebačkoj istoriji, koji igraju u Zagrebačkom kazalištu lutaka. Takođe je objavila zbirku drama 'Prepričavanje'
u izdanju VBZ-a u kojoj je
prepričala odnosno dramatizirala pet klasičnih priča za decu. Sa suprugom Krešimirom Dolenčićem često sarađuje na
zajedničkim projektima kao dramaturginja ('Uobraženi
bolesnik' u Gaveli).
Krešimir Dolenčić (1962.) je hrvatski pozorišni reditelj. Pohađao
je klasičnu gimnaziju i srednju muzičku školu. Potom upisuje pozorišnu režiju
na Akademiji za kazalište, film i televiziju Sveučilišta u Zagrebu. Tokom
studija osniva sopstvenu pozorišnu grupu za koju piše tekstove i režira. Oženih
se vešticom" (1983.) bila mu je prva predstava. U svojoj rediteljskoj
karijeri od 1983.godine postavio je preko 50 dramskih i operskih predstava u
Hrvatskoj, Sloveniji, SAD-u, Velikoj Britaniji, Njemačkoj i Kini. Od 1993.
deset godina vodio je i Dramsko kazalište Gavella.Predavao je glumu kao
asistent profesora na Akademiji dramskih umetnosti u Hjustonu i Londonu. Godine
1994. dobio je nagradu Europske udruge festivala za mlade umetnike Denis de
Rougement. Oženios se Anom Tonković Dolenčić 1999. godine Imaju troje dece.
Izdavačka kuća Booka objavila je
nekoliko izuzetnih naslova savremene regionalne i svetske književnosti pred
početak leta. U pitanju su dve regionalne autorke, mlada Ivana Đilas čiji je
debitantski roman „Kuća“ u Sloveniji veliki književni hit, i najveća jugoslovenska
autorka Dubravka Ugrešić sa reizdanjem legendarnog, NIN-ovom nagradom ovenčanog
dela „Forsiranje romana-reke“. Boje svetske književnosti brane Amerikanac Ben
Lerner, po mnogima najtalentovaniji tamošnji mladi pisac i njegov roman
„Polazak sa stanice Atoča“ i najveća zvezda savremene književnosti na nemačkom
jeziku Robert Zetaler i njegov kratki ali izuzetni roman „Čitav život“.
Ivana Đilas- Kuća
Pred nama je lepa kuća s belim žaluzinama, keramičkim petlom
na krovu i trešnjom u bašti. Ali porodica ne može sebi više da priušti tu kuću,
zbog kredita i neredovnih prihoda. Moraće da je proda i da se evakuiše, dok ne
bude prekasno. Junakinja, koja uzima stvar u svoje ruke, vrlo brzo uvidi da to
neće ići tako lako, jer se naš prosperitetni svet zaglavio. Možemo li uopšte da
izađemo iz začaranog kruga u kome smo se našli?
Prodaja svog doma otvara šira pitanja o društvenoj krizi,
koja vrlo lako može da preraste i u porodičnu krizu. U ovom sočnom romanu,
punom pomalo gorkog humora, mnogi čitaoci i čitateljke prepoznaće sebe.
Ivana Đilas
(1976) odrastala je u Beogradu osamdesetih i devedesetih godina. Diplomirala je
pozorišnu režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Godine 1999, usred
NATO bombardovanja Srbije, seli se u Sloveniju i tamo završava postdiplomske
studije kod Dušana Jovanovića.
Dosad je režirala preko pedeset predstava za decu i odrasle
u svim slovenačkim pozorištima, i za njih dobila važne nagrade. U Beogradu je
režirala samo jednu predstavu, Bračna igra u Ateljeu 212, koju su Svetlana
Bojković i Petar Kralj igrali jedanaest godina.
U pauzama između proba piše
kolumnu za poznati slovenački nedeljnik Mladina, o jednakim mogućnostima i
prihvatanju drugačijeg. Teme nalazi u stereotipima današnjeg društva kada su u
pitanju iseljeništvo, izbeglištvo, nacionalizam, jednakost polova, materinstvo
posle četrdesete, koncepti roditeljstva, stigmatizacija starih, debelih i
drugačijih. Povod za pisanje prvenca Kuća bio je članak Priča o neuspehu, koji
se viralno raširio internetom. Prvo izdanje romana Kuća rasprodato je za mesec
i po dana. Piše britko, uz pravu dozu gorko-slatkog humora.
Dubravka Ugrešić - Forsiranje romana-reke
Prvi put objavljen 1988. godine, ovaj roman svojim ponovnim
pojavljivanjem vraća čitaoce u osamdesete godine prošlog veka, u završnu
epizodu komunizma, na čije dotrajale temelje autorka smešta radnju - zagrebačke
„Književne razgovore“, održane u nekad prestižnom hotelu „Interkontinental“.
Taj će se susret pisaca na visokom međunarodnom nivou pokazati
kao vrlo zahvalna pozornica na kojoj će „padati maske“ književnog
establišmenta, samodopadljivih kritičara, „državotvornih“ pisaca,
nerealizovanih talenata i mnogih drugih smešno-tužnih pojava s tadašnje
društvene scene.
Izvodeći na romanesknu pozornicu celu galeriju likova i
priča, naoružana bespoštednom ironijom, ovaj bogat siže autorka procesira u
najreprezentativnijem postmodernističkom maniru – od autotematizacije
književnosti i pisanja, mešanja žanrova, preko parodirajućeg suočavanja tzv. visokih
i trivijalnih oblika, do ukidanja granica između fiktivnog i stvarnog.
Za ovaj roman Dubravka Ugrešić nagrađena je NIN-ovom
nagradom i postala prva žena dobitnica tog prestižnog priznanja.
Dubravka Ugrešić,
književnica, naučnica, publicistkinja. Autorka je knjiga Poza za prozu, Štefica
Cvek u raljama života, Život je bajka, Forsiranje romana-reke, Američki
fikcionar, Kultura laži, Muzej bezuvjetne predaje, Zabranjeno čitanje,
Ministarstvo boli, Nikog nema doma, Baba Jaga je snijela jaje i Lisica, prevedenih
na više od dvadeset jezika. Živi i radi u Amsterdamu.
Ben Lerner - Polazak sa stanice Atoča
Adam Gordon je briljantan, mada krajnje nepouzdan mladi
američki pesnik koji tokom studijskog boravka u Madridu pokušava da shvati sebe
i svoj odnos prema umetnosti. Šta je stvarno, ako na našu percepciju utiču
jezik, tehnologija, lekovi i umetnost? Da li je poezija jedan od osnovnih
vidova umetnosti, ili samo platno za čitaočeve projekcije? Umesto da prati
predviđeni plan, Adamovo „istraživanje“ pretvara se u preispitivanje postojanja
istinskog doživljaja ne samo umetničkog dela nego i svega ostalog. Jesu li
odnosi s ljudima koje upoznaje u Španiji lažni kao i, kako veruje, njegove
pesme? Da li ga to što se zatekao u Madridu u vreme bombaških napada 2004. i potonjih
dešavanja čini učesnikom u istorijskim događajima, ili samo pukim posmatračem?
Pripovedanjem koje se kreće od komičnog do tragičnog, od
samoprezira do nadahnuća, Polazak sa stanice Atoča zapravo je portret umetnika
u mladosti u doba guglovanja, lekova za svaki problem i opsednutosti
spektaklom.
Ben Lerner je
rođen 1979. godine u Topeki u Kanzasu. Dobitnik je stipendija fondacija
Fulbrajt, Gugenhajn i Makartur i autor dva međunarodno priznata romana –
Polazak sa stanice Atoča i 10.04. Objavio je tri zbirke pesama: Lihtenbergove
šare, Ugao zanosa (finalista za Nacionalnu književnu nagradu) i Srednja
slobodna putanja. Prvi je Amerikanac koji je dobio Nagradu grada Minstera za
međunarodnu poeziju (2011). Živi i predaje u Bruklinu.
Robert Zetaler - Čitav život
Stigavši u jedno alpsko selo kao siroče, na konjskoj zaprezi
i s vrećicom novca oko vrata da bi ga jedna seljačka porodica nevoljno uzela
zauzvrat, Andreas Eger provešće u njemu čitav svoj život. Uprkos mučnom
detinjstvu, izrašće u snažnog, trezvenog čoveka od malo reči, otelovljenje
čovečnosti i onoga kako bi čovek za svoga trajanja na zemlji trebalo da gleda
na svoj život: da gura dan po dan, uvek se prilagodi prilikama, da voli ako se
to može, trpi kad druge nema i razume koliko može ono što je izvan njega, te
svemu uprkos sačuva čulo za lepotu sveta i vedrinu u srcu.
Svoju udolinu Eger će napustiti samo jednom, da bi otišao u
Drugi svetski rat. Kada se vrati, uvideće da je svet već odmakao dalje bez
njega. Modernizacija je dospela i u njegov netaknut planinski raj, pretvorivši
ga u mesto u kome se sve manje naslućuju konture sveta u kome je Eger imao sebi
razumljivo i jasno mesto.
Robert Zetaler,
pisac i glumac, rođen je u Beču, 1966. godine. Autor je četiri romana i
dobitnik nekoliko nagrada kao pisac i scenarista. Njegovi romani Trafikant
(2012) i Čitav život postigli su veliki uspeh među čitaocima. Nedavno je igrao
u Sorentinovom filmu „Mladost“.
Глумац Народног позоришта у Београду Милош Ђорђевић добитник
је бијеналне глумачкe награде Удружења драмских уметника Србије - „Љубинка
Бобић“ за 2017. годину.
Признање му је припало за улоге Алексе Жуњића у представи
"Сумњиво лице", по тексту Бранислава Нушића, у режији Андраша Урбана
и продукцији Народног позоришта у Београду и Рубеоле у представи „Удај се
мушки", по тексту Дуње Петровић, у режији Марије Липовски и продукцији
Центра за интерактивну уметност Београд.
Петочлани жири, у саставу: Олга Одановић (председник), Рада
Ђуричин, Душанка Глид Стојановић, Горан Јевтић и Ирфан Менсур, разматрао је 13
номинованих глумачких остварења, а одлуку је донео већином гласова.
У конкуренцији за награду била су глумачка остварења у
области комедије, премијерно изведена у Србији, у периоду од 1. септембра 2015.
до 31. августа 2017.године.
Награда “Љубинка Бобић” установљена је 2005. године, у знак
сећања на знамениту глумицу – знамениту по способностима да улогу оплемени
узбудљивим детаљима, да игри обезбеди елементе новог на плану покрета, мимике и
дикције, на пољу комичког и комедије уопште.
Додељује се сваке друге године (за период 1.7.2005. -
31.8.2007. – Награда није додељена) глумици или глумцу за улогу која мора бити
трагалачка, иновативна и која се може означити као сасвим нова смерница
глумачког израза на пољу комедије.
Награда се састоји од плакете у бронзи са ликом Љубинке
Бобић (рад Марине Нићифоровић), уникатне дипломе на пергаменту (рад академског
сликара и сценографа Герослава Зарића) и новчаног износа.
Досадашњи добитници су Јелисавета Сека Саблић, Анита Манчић,
Даниел Сич, Горан Јевтић и Олга Одановић.
Народно позориште у Београду се придружило
својим простором у прославу свечаног отварања Народног музеја у Београду, те
тог дана није имало представа. Идуће сезони планирају да попуне 40 упражњених
радних места, да среде фасаду и седишта на Великој сцени.
Сезона за нама је донела 11 премијера, више од 450 представа на матичној сцени и гостовањима и
довела преко 150 хиљада гледалаца, практично читав један Крагујевац.
У2020. нас чека прослава стогодишњице Опере. И наредна
сезона биће окренута домаћим ауторима, биће за сваки укус понешто, а у плану је
Коњовићева „Отаџбина“, о којој не постоји ни аудио ни видео запис, те је
утолико значајнија њена појава.
Музеј позоришта изборио се да уђе у места
која се морају посетити у Београду приликом посете. И Велика и Мала сцена
опремљена су титлом, те се планира да комади буду преведени на енглески како би
их странци моги да погледају. Све је
више фирми који закупљују целу једну представу и што је најважније добро то плаћају.
Из приступних фондова ЕУ биће обезбеђено 2 милиона€ за
грејање и хлађење.
Као најзначајнији подухват, а за који
постоје позитивни сигнали из извршне власти Дејан Савић је истакао градњу Нове
дворане Народног позоришта у Београду, а која би се налазила на месту где се
сада налази ТЦ Стакленац. Ова културна институција би уделу имала гараже, те би и посетиоци напокон
требали да реше питање паркинга.