U galeriji “Artget” Kulturnog centra Beograda, u gradu s obalom dugom
preko 270 kilometara u četvrtak, 22. aprila u 19 časova gostovao je
poznati evropski i italijanski književnik Klaudio Magris, čija je dela
objavila izdavačka kuća "Arhipelag". Radi se o knjigama "Mikrokosmosi",
"Nagađanje o jednoj sablji" i "Vi ćete, dakle, razumeti". Germanista,
profesor, putnik, pisac i dugogodišnji kolumnista najuticajnijeg
italijanskog dnevnika "Corriere della Sera" rođen je u Trstu,
pograničnom gradu. Teme njegovog dela su jedan grad (Trst), jedna reka
(Dunav) i jedno more (Mediteran), svojevrsni simboli amalgama kultura.
No vratimo se na početak...
Krajem osamdesetih, kada su prvi vetrovi krvave bure već duvali Balkanom, “Grafički zavod Hrvatske” objavio je njegov roman "Dunav". Sjajna knjiga, u kojoj svaka reč teče poput istoimene moćne reke, reke koja spaja različite narode, kulture, reke evropske ideje i njene mukotrpne istorije, jednom rečju, reke života, života koji veliča i slavi. Poslednjih nekoliko stotina hiljada godina od pleistocena, velikog ledenog doba, u kojem se Dunav rodio, eho vekova iščitava istoriju zapisanu na njegovim obalama. Vode ove reke nose mir i spokoj. Spram snage njegovog toka, sve ostalo su samo sitnice. I stoji tu, poput starog mudraca, godspodara vremena i prostora. U tišini pripoveda o rimskim putevima i moćnim vladarima. U suton po Dunavu se razliva Sunce, poput kantarionovog ulja, a onda isto tako iznenada nastaje večernja magija; mračne, dunavske obale i poput indiga plavo nebo, venčanje Dunava i kosmosa. Trenutak kasnije sve dobija boju crnog somota, a zvezde bljesnu poput ukrasa od štrasa. Isto tako, Kaludio Magris u svom romanu “Dunav” s poštovanjem i sjajnim humorom plovi Dunavom od njegovog izvora, malog poput slavine, do delte, gde nestaje u vodama Crnog mora.
“Dunav je zaista bio granica između austrougarskog carstva i kraljevine Srbije. Godine 1903. stric baka Anke, vojnik u gardi kralja Aleksandra Obrenovića, nekoliko sati pre atentata na vladara, kojem je on, do kojeg su doprle glasine, nije usudio ni usprotiviti ni pristupiti, već je odbacio uniformu i bacio se u Dunav. Izvadili su ga, nizvodno, mađarski carinici te je ostatak života proživeo, kao srpski dezerter osuđen na smrt,u Beloj Crkvi, pod zaštitom austrougarskog dvoglavog orla”
Krajem osamdesetih, kada su prvi vetrovi krvave bure već duvali Balkanom, “Grafički zavod Hrvatske” objavio je njegov roman "Dunav". Sjajna knjiga, u kojoj svaka reč teče poput istoimene moćne reke, reke koja spaja različite narode, kulture, reke evropske ideje i njene mukotrpne istorije, jednom rečju, reke života, života koji veliča i slavi. Poslednjih nekoliko stotina hiljada godina od pleistocena, velikog ledenog doba, u kojem se Dunav rodio, eho vekova iščitava istoriju zapisanu na njegovim obalama. Vode ove reke nose mir i spokoj. Spram snage njegovog toka, sve ostalo su samo sitnice. I stoji tu, poput starog mudraca, godspodara vremena i prostora. U tišini pripoveda o rimskim putevima i moćnim vladarima. U suton po Dunavu se razliva Sunce, poput kantarionovog ulja, a onda isto tako iznenada nastaje večernja magija; mračne, dunavske obale i poput indiga plavo nebo, venčanje Dunava i kosmosa. Trenutak kasnije sve dobija boju crnog somota, a zvezde bljesnu poput ukrasa od štrasa. Isto tako, Kaludio Magris u svom romanu “Dunav” s poštovanjem i sjajnim humorom plovi Dunavom od njegovog izvora, malog poput slavine, do delte, gde nestaje u vodama Crnog mora.
“Dunav je zaista bio granica između austrougarskog carstva i kraljevine Srbije. Godine 1903. stric baka Anke, vojnik u gardi kralja Aleksandra Obrenovića, nekoliko sati pre atentata na vladara, kojem je on, do kojeg su doprle glasine, nije usudio ni usprotiviti ni pristupiti, već je odbacio uniformu i bacio se u Dunav. Izvadili su ga, nizvodno, mađarski carinici te je ostatak života proživeo, kao srpski dezerter osuđen na smrt,u Beloj Crkvi, pod zaštitom austrougarskog dvoglavog orla”
(“Dunav”, Klaudio Magris)
Naš se državni brod sve žešće ljuljao i iz potpalublje su istrčali pacovi i zaigrali svoj vampirski ples. Posrali su se na sebe, svoje zemlje, reku Dunav i našu glamuroznu Evropu. Nastupilo je vreme gluposti, koje nas, na različite načine i na različitim nivoima prati do dana današnjeg. Jasno je da se u takvom mraku, nije mogla nabaviti Magrisova knjiga. bila je suviše subverzivna.
A onda, pre optrilike dve godine, na zemuskoj teškoj perifeiji, tamo gde je nikao prvi beogradski buvljak, ugledah je među gomilom drugih knjiga. Uzbuđeno je uzeh i glumeći ravnodušnost, upitah prodavca pošto je.
“Sto dinara”, odgovori on uz šeretski osmeh, otkrivajući zlatni zub. Izvadih novac i dadoh mu bez reči. Otac me pogleda s prekorom, zamerajući mi što se nisam cenjkao. Zadovoljno sam gledao, kako sujeverni trgovac mojim novcem baja preostalu robu, izvodeći drevni jevrejski ritual. Znao sam da me ne bi odbio ni da sam mu ponudio manju sumu. Ipak, bio sam prva mušterija tog prohladnog, maglovitog jutra, a on se ne odbija.
“Dao bih i dvesta”, rekoh odsečno ocu.
E sinoć je autor, te, za mene kultne knjige, modernog epa o ujedinjenoj
Evropi bio sa nama, spreman da sa nama podeli svoje ideje i svoje
radosti.
No ne lezi mraže. Neki su na ovo književno veče s drugačijim ciljem Lična promocija, tako karakteristična za proviciju, kulturnu provinciju u koju su nas bacili probisveti i bitange devedesetih, šireći umobolne ideje krvi i tla, etničkih granice u koje će, poput zatvora, uterati svoje nacionalno stado.
E jedan takav, nazovimo ga nabeđeni intelektualac, obrati se Magrisu i upita ga kako da mu se obraća da li na engleskom ili nemačkom. Nimalo se ne obazirući na to, da možda, neko u publici neći moći da prati njihov razgovor i da time zloupotrebljava vremene svih prisutnih. Spremio se čovek za verbalni obračun. I doneo svoj pismeni rad. O genezi imena Dunav i hemijskom sastavu njegove nekad plave, a danas mutne, neekološke i nepatriotske vode. Napokon je završio, na šta mu je uvaženi gost, s tolerancijom dostojnom razapetog Isusa, objasnio da se nije bavio istorijom, već idejom. Da je roman “Dunav” sentimentalno putovanje ovom rekom. Kao što je Dostojevski dozvolio svom Miškinu, da se iz Švajcarske, u kojoj mnogi vide veličanstvene planine, raskoš i bogatstvo, video običnog magarca koji pase!”
“Neko vidi granicu kao barijeru”, nastavio je Magres, “nešto što odvaja i sprečava komunikaciju među ljudima”. Osetio je to jer je rođen 1939. godine, a i danas živi u Trstu.
No ne lezi mraže. Neki su na ovo književno veče s drugačijim ciljem Lična promocija, tako karakteristična za proviciju, kulturnu provinciju u koju su nas bacili probisveti i bitange devedesetih, šireći umobolne ideje krvi i tla, etničkih granice u koje će, poput zatvora, uterati svoje nacionalno stado.
E jedan takav, nazovimo ga nabeđeni intelektualac, obrati se Magrisu i upita ga kako da mu se obraća da li na engleskom ili nemačkom. Nimalo se ne obazirući na to, da možda, neko u publici neći moći da prati njihov razgovor i da time zloupotrebljava vremene svih prisutnih. Spremio se čovek za verbalni obračun. I doneo svoj pismeni rad. O genezi imena Dunav i hemijskom sastavu njegove nekad plave, a danas mutne, neekološke i nepatriotske vode. Napokon je završio, na šta mu je uvaženi gost, s tolerancijom dostojnom razapetog Isusa, objasnio da se nije bavio istorijom, već idejom. Da je roman “Dunav” sentimentalno putovanje ovom rekom. Kao što je Dostojevski dozvolio svom Miškinu, da se iz Švajcarske, u kojoj mnogi vide veličanstvene planine, raskoš i bogatstvo, video običnog magarca koji pase!”
“Neko vidi granicu kao barijeru”, nastavio je Magres, “nešto što odvaja i sprečava komunikaciju među ljudima”. Osetio je to jer je rođen 1939. godine, a i danas živi u Trstu.
