Hrabri novi svet briše granice!

 

Nekad se godinama čekalo da film dođe na FEST, pa onda još par dok se ne pojavi na redovnom bioskopskom repertoaru i na kraju deceniju kasnije na TV-u. 

Sećam se nekih osamdesetih, kada sam, da bih došao do karata za FEST, pobegao iz škole i stao u kilometarski dug red. Taj dan nisam došao do toliko željenih karata. Zato sam, sledećeg, a beše subota, prevario petle i sa sendvičima i termosom kafe zauzeo busiju ispred zabravljenih vrata Sava centar odsabajle. Beše težak minus. No, došao sam do karata. Sreći mojoj nigde kraja! U holu se između filmova strasno diskutovalo o odgledanim filmovima. U pres centar se išlo po biltene. Nema ljubavi bez patnje, kažu neki, smatrajući da je danas sve izgubilio čar jer je na „izvol’te“. 

"Ako ne idete ukorak sa vremenom, ono može da vas pregazi!"  naglasio je Jugoslav Pantelić.

No, bilo kako bilo, čini se da se FEST vraća svojim korenima. Sa zadovoljstvom konstatujem da mi se svi odgledani filmovi sviđaju. Malo me to i nervira. Tu nešto nije u redu! Kulturnik ima ambiciozni plan da odgleda četvrtinu festivalskih filmova i o tome vas informiše. 

Festival koji je počeo poletnim sloganom „Hrabar novi svet“ nanovo je takmičarski i društveno angažovan. Mali Berlinale. Četiri puta manji po opusu, ali nama tako dragocen.

Selektori su podigli jaku i dopadljivu konstrukciju, postavili moćne temelje i ostalo je samo da se šminka i unose detalji. 

FEST prati trendove, nije hermentičan, kao delom devedesetih, aktuelan je sa temama migracija, provokativan i revolucionaran. Prati sudbinu pojedinca koji se pobunio protiv ustaljenih normi, koji se probudio iz dremeža. Briše svakolike granice, sva ograničenja, šeta se, nonšalatno, po prostorima i vremenima. Prosto fascinira kako tu svoju temu vodilju FEST provlači kroz sve selektovane filmove, na ovaj ili onaj način, sugestivno svakako. I poučno, otrežnjujuće, zaceljujuće. Za sve one željne da prodiskutuju o odgledanom filmu, posle nekih projekcija, organizuju se razgovori u VIP salonu. U koji, što prećutatu, može da uđe ko god hoće. Još jedno brisanje granica! Bravo!
 

Jedna moja prijateljica reče mi: „Malo su teški filmovi! Nisam sačekala kraj filma“. Pa takav je i život, ali u svemu ima i trunke humora, trunke nade, podsticaja na činjenje. Dosta smo se zavaravali! Dosta smo spavali! I u tom smislu razumem i glamur i večernje toalete i crveni tepih i ulazak FEST-a u šoping molove. 

Ako FEST pridobije samo deset posto te nove publike za kvalitetne filmove obavio je sjajan posao!. 

Ako FEST nekog od onih, čiji su, možda, razlozi dolaska na festival čisto egzibicionističke prirode, s nekim od ovih filmova podstaknu na promišljanje dobro je!

Napomena: Ne pravite grešku i ne ograničavajte se samo na Sava centar. Sjajni filmovi i ista takva atmosfera je i u Kinoteci, DKC-u, Domu omladini, Fontani... Kada vidite toliko posvećene publike koja netremice prati filmove i u njima uživa, normalno je da se pitate: što propadoše svi ti divni bioskopi!

Samo napred, dobro je krenulo!

"FEST-ova publika će morati da se lagano privikavva na to da među prvima u svetu otkriva ono što će obeležiti kinematografsku godinu",  poručio nam je Jugoslav Pantelić.

Kulturnik na visokim potpeticama sa Viktorijom Abril

Da li ste svesni koliko mnogo obožavalaca imate u Srbiji? 

Da, znam. Ovo je moj drugi put u Beogradu, 2000. sam bila ovde, pevala sam i promovisala svoj album. Juče sam dala mnogo intervjua i oduševljena sam što su svi bili na španskom, svi novinari su znali španski! Obično kad radim neku promociju u Evropi, govori se na engleskom, a ovo je jedina zemlja gde svi govore španski. Shvatila sam da je razlog za to što se ovde u Srbiji i generalno na Balkanu uči španski kroz filmove i serije. Istovremeno, uvidela sam da na Balkanu postoji nešto meni vrlo blisko. Bila sam u Makedoniji kad sam snimala film sestara Mitevski koji se prikazuje sutra u Kinoteci, i tamo sam primetila veliku sličnost sa mojom Andaluzijom iz šezdesetih, gde sam provela detinjstvo. Ovaj fantastični kišni dan u Beogradu me podseća na Madrid iz osamdesetih.

 

Koji moment je bio ključan u vašoj karijeri?

Ključni momenat u kome sam ja odlučila da budem glumica a ne plesačica je bio film Promena Pola, moj prvi film sa Arandom sa kojim sam sarađivala celog života, 14 filmova za 30 godina. Almodovar je internacionalno najpoznatiji reditelj sa kojim sam sarađivala, snimili smo 3 filma u 5 godina, ali moja profesionalna karijera na filmu traje skoro 40 godina. Kad biste me pitali da se odlučim za samo jednu osobu koja je uticala na moju karijeru, to je kao da me pitate da izvučem jednu prečku iz merdevina, sve bi se raspalo. Meni su svi filmovi važni, čak i oni koji su bili neuspešni jer se na njima uči.

Počeli ste kao plesačica i smatrate da je dobro da ste počeli da se bavite glumom, jer je bar taj fizički bol nminuo. Zar zaista nema bola u glumi?

Oduvek sam želela da plešem ali sam sa 14 godina morala da pronađem neko drugo zanimanje jer sam shvatila da ne mogu da se bavim klasičnim baletom celog života. Trebalo je da postanem sekretarica, ali sam u tom periodu počela da se glumim i snimila pet filmova. Kad sam snimila peti film, Promena pola sa Visente Arandom, odložila sam baletske cipele i odlučila da budem glumica. Razlika između plesa i filma je upravo u tome što u filmu ne mora da se pati, krvari i vraća kući u suzama, mnogo mi je bilo lakše. Film Promena pola je priča o mladiću koji želi da postane devojka, i u tom trenutku sam shvatila da film ima terapeutsku vrednost, ne samo za nas koji se njime bavimo već i za one koji ga gledaju.

Sve se sećamo vaših vrućih scena sa Antonijom Banderasom u „Veži me“?

Tada smo već snimali zajedno desetak puta i smatrala sam ga gotovo rođakom. Almodvar je insistirao da se scenario striktno prati, ali mi bismo posle odigrane scene nastavili da improvizujemo, a on nije zaustavio kameru i posle je nešto od toga ušlo u film.

Da li je kinematografija sada drugačiji nego osamdesetih i ako da šta se promenilo?

Razlika između osamdesetih i sadašnjeg trenutka je što tad nije postojala politička korektnost. Sada film Veži me ne bi mogao da pronađe producenta koji bi pristao da radi na njemu. Tada smo bili mnogo slobodniji.

  

Imali ste veliku ulogu u pokretu Movida tokom osamdesetih.  Šta vas veže za taj period?

Preselila sam se u Pariz zbog ljubavi na samom početku pokreta, ali sam često odlazila u Španiju da radim. Tih osamdesetih je počela moja ljubavna priča sa Almodovarom, i iako sam živela u Francuskoj u tom periodu sarađivala sam sa skoro svim važnim rediteljima u Španiji.

Neke koleginice se žale da za žene u određenim godinama nema dobrih uloga, šta vi mislite o tome?

Tačno je. Prokleta decenija za glumice su četrdesete, reditelji ne pišu uloge za nas u tim godinama. To su samo uloge loših ili ogorčenih žena, reditelji ne žele više da budeš žena, senzualna, da se skidaš, da vodiš ljubav. Zato sam ja u četrdesetim odlučila da se upustim u jednu muzičku avanturu. Zahvaljujući muzici i publici četrdesete su bile moje najsrećnije godine. Mislim da je razlog što nema uloga za žene u tim godinama je što su suviše mlade da bi glumile starice i suviše stare da bi glumile devojke. Ali bez panike, sve se sredi kad se stigne u pedesete! Tad mogu da se glume bake, majke, ćerke i tetke.

Šta trenutno radite u Španiji? 

Ja sam snimila preko 100 filmova u Španiji, bila sam nominova za nagradu Goja puno puta. Od kad sam počela da pevam radila sam na mnogo manje filmova. Sad radim na seriji Klem u francuskoj i posvećena sam tome. 

Uskoro vas u Španiji očekuje premijeru filma “Rođena da pobedi”?

Da, u maju ove godine biće prikazan film Nacida para ganar reditelja Visente Viljanueve koji je neverovatno talentovan. Treba praviti razliku između autorskog filma i holivudske produkcije, koja dovodi do toga da se čini kao da se svaki put gleda jedan isti film.  Ovaj naš film je crna komedija, tip humora koji smo imali mnogo ranije, kad smo bili pod cenzurom. Vrlo sam ponosna na taj film.

Viktorija Abril, primila je u subotu u Jugoslovenskoj kinoteci i nagradu ove ugledne kuće "Zlatni pečat". Na rastanuku nam je obećala da će se svakako vratiti u Beograd, u Srbiju. Očekujemo je širom raširenih ruku. Dobrodošla, Viktorija! 

Serija "Poslednji panteri" na FEST-u, a potom na RTS-u

Serije poslednjih nekoliko godina doživljavaju pravu renesansu, a mnogi kritičari ovaj period zovu „zlatnim dobom televizije“. Poznati glumci sada se praktično otimaju za uloge na malim ekranima, što je ranije smatrano poslednjim trzajem u karijeri zaboravljenih glumaca. S obzirom da su neke serije i serijali smatrani pravim remek delima koja itekako mogu da pariraju i najboljim filmovima, mnogi svetski festivali počeli su da ih uvode u svoje programe. Tako je i FEST rešio da ove godine prikaže prve dve epizode serije Poslednji panteri.

Ova serija snimana je delom i u Beogradu, a legendarni glumac Džon Hart posetio je jednu projekciju prošlogodišnjeg FEST-a u pauzi snimanja. Glavnu ulogu tumači Samanta Morton, dva puta nominovana za Oskara za uloge u filmovima Sweet and LowdownVudija Alena i In America.

Serija je zasnovana na istinitim događajima iozloglašenoj balkanskoj bandi pljačkaša zlatara- Pink Panterima. Priča otpočinje uzbudljivom pljačkom dijamanata, a zatim prelazi u srce Evrope- Naomi (Morton), stručnjak za rešavanje potraživanja i policajac Halil (Tahar Rahim) se upuštaju u potragu za ukradenim dijamantima i upadaju u svet nastanjen gangsterima, ali i novom vrstom kriminalaca- „banksterima“.Poslednji panteri su savremena, slojevita i hrabra saga velikih razmera.

Jednu od glavnih uloga, Milana, vođu "pantera", tumači hrvatski glumac Goran Bogdan. On takođe igra jednu od uloga u filmu Svinjari koji će biti prikazan u takmičarskom programu Granice.

Džon Hart tumači Naominog šefa, a poznat je po ulogama u filmovima The elephant man i Midnight express koji su mu doneli nominacije za Oskara. Tahara Rahima imaćemo prilike da gledamo u glavnoj ulozi filma Anarhisti koji se prikazuje u Glavnom takmičarskom programu FEST-a. Osim njih, u seriji se pojavljuje i veliki broj domaćih glumaca kao što su Nikola Đuričko, Nikola Rakočević, Boris Isaković, Gordan Kičić, Ljubomir Bandović, Igor Benčina, Bojan Dimitrijević, Miloš Samolov, Bojan Žirović i Marko Janketić.          

             

Muziku za špicu je specijalno za seriju komponovao ni manje ni više - Dejvid Bouvi. Ovo je prvi put posle dvadeset godina da je legendarna zvezda komponovala muziku specijalno za neku seriju, i nažalost, jedna od poslednjih numera koje je objavio pre iznenadne smrti u 69. godini. Reditelj serije, Johan Renk, takođe je režirao Bouvijeva poslednja dva spota- Blackstar i Lazarus. Inače je poznat kao jedan od najuspešnijih reditelja muzičkih i reklamnih spotova, a umešao je prste i u nekoliko epizoda serijaBreaking Bad, The Walking Dead i Vikings. Kreator serije je Džek Torn, pisac poznatih serija kao što su Skins i Shameless.

Prve dve epizode (od šest koje čine serijal) biće prikazane sutra u utorak 1. marta u 16.30h u Sali 1 bioskopa Cineplexx Ušće Shopping Center.

Srpske diplomate u vrtlogu istorije

Knjiga Duška Lopandića Vreme sjaja, vreme tame, objavljena u izdanju Arhipelaga, predstavlja istoriju srpske diplomatije u 30 autentičnih istorijskih priča. Govoreći o „diplomatama u vrtlogu istorije“, kako i glasi podnaslov ove uzbudljive i odlično naopisane knjige, Lopandić u svojoj knjizi obuhvata ogromno istorijsko vreme, dramatične promene u njemu, uključujući i promene u diplomatskom poslu, kao i portrete najvažnijih srpskih diplomata koji su svojim radom obeležili neke od ključnih događaja u srpskoj istoriji.

Knjiga Duška Lopandića Vreme sjaja, vreme tame je diplomatska istorija Srbije od XIII veka do početka Drugog svetskog rata napisana kroz uzbudljive i iznijansirane portrete najvažnijih srpskih diplomata u tom periodu: od kralja Milutina, preko dubrovačkih poklisara i Save Vladislavića, Dositeja Obradovića i Petra I Cetinjskog, prote Mateje Nenadovića i Ilije Garašanina, Jovana Ristića i Stojana Novakovića, do Branislava Nušića i Milana Rakića, Nikole Pašića i Milovana Milovanovića, Jovana Dučića i Jovana Jovanovića Pižona, Miloša Crnjanskog i Stanislava Vinavera, kralja Aleksandra Karađorđevića i kneza Pavla, Milana Stojadinovića i Iva Andrića.

Junaci ove knjige su i vizantijski poslanici na dvoru kralja Milutina u XIII i XIV veku, lutajući vitezovi i diplomate u doba renesanse, srpske kapućehaje i deputati u Istanbulu, poslanici i diplomate ustaničke Srbije, srpski predstavnici u Beču 1814. i 1815. godine, učesnici devet deputacija kneza Miloša u Carigradu, ali i neki od jugoslovenskih konzula i diplomata koje su nacisti uhapsili i deportovali u logore u Nemačku i Italiju.

Među najuzbudljivije stranice ove jedinstvene knjige spadaju poglavlje o jednom mesecu u životu Jovana Jovanovića Pižona, srpskog poslanika u Beču, od Sarajevskog atentata do objave rata 28. jula 2014. godine, ili pak poglavlje o konačnom odbrojavanju u toku deset dana između 27. marta i bombardovanja Beograda 6. aprila 1941. godine, pri čemu se uporedo prate diplomatski događaji na nekoliko pozornica: Beograd, Berlin, Rim, Vašington, Moskva. Izuzetno snažnu sliku daje i poglavlje o „kraju jednog sveta“ koje opisuje sliku diplomata izbeglica na rubu Evrope u Lisabonu 1941. godine, posle početka Drugog svetskog rata, kapitulacije zemlje i sloma jednog sveta.

Predstavljajući istoirju srpske diplomatije preko portreta i sudbina velikih diplomata ili pak diplomata koji su se našli usred velikih istorijskih događaja, Lopandić predstavlja kako njihovu diplomatsku ulogu tako i njihovu ljudsku sudbinu. To je pogotovu očigledno kada piše o proti Mateji, Milovanu Milovanoviću, Milanu Rakiću, Jovanu Dučiću ili Ivu Andriću.

Ova knjiga posvećena je onim ljudima i njihovima sudbinama, poreklom iz Srbije i naših krajeva, koji su se u različitim epohama i pod različitim uslovima bavili poslom, zanimanjem i veštinom koji se ukratko naziva diplomatija, a koji se definiše kao delatnost predstavljanja jednog suverena ili jedne zemlje u inostranstvu, odnosno veština pregovaranja sa strancima i stranim državama, kao i delatnost vođenja međunarodnih poslova jedne zemlje. Ovo su priče o ljudima koji su, u većoj ili manjoj meri, uticali ili pokušali da utiču na društvena zbivanja oko sebe, odnosno na ono što se naziva tokom istorije. Sa sudbinama pojedinih ličnosti prikazane su i prilike u kojima su živeli i okolnosti u kojima su radili. Pojedinac i istorija. Sjaj i beda ljudske sudbine i njegovih dela viđenih u svetlu prolaznog vremena. Vreme diplomatskog uzdizanja i pobeda i vreme neminovnih, neizbežnih nedaća i poraza. Vreme sjaja i vreme tame – kaže Duško Lopandić povodom svoje knjige Vreme sjaja, vreme tame.

Napisana kao knjiga o diplomatskom umeću, o velikim usponima i porazima, o istorijskim dramama i izazovima, knjiga Duška Lopandića pokazuje kako diplomatska istorija izgleda kao uzbudljiva priča.

Poznat kao profesionalni diplomata i stručnjak za evropsko pravo i međunarodne odnose, Duško Lopandić je napisao čitav niz knjiga iz oblasti popularne istorije, od kojih su najpoznatije: Letopis velikih župana, Purpur imperije, Likovi i priče iz srpskog srednjeg veka, Dinastije koje su vladale Evropom i Bitke za Balkan.

Knjiga će biti predstavljena u petak, 8. aprila u 19 časova u sali Amerikana Doma omladine Beograda.
 O knjizi Vreme sjaja, vreme tame govoriće dr Ljubodrag Dimić, dr David Dašić, dr Pavle Jevremović, glavni urednik Arhipelaga Gojko Božović i autor.
Autor će razgovarati sa publikom i potpisivati primerke svoje knjige.