„Sloboda
je žena
uzmi je“ Branimir Džoni Štulić (Azra) - Sloboda
„Svi su
zadovoljni“, posle vratolomnog raspleta
konstatuje pokorni sluga Zganarel u poslednjem činu; buntovik je uklonjen a
pravda zadovoljena. Na sceni ostaje samo sušto otelovljenje vrline, on, rob po
staležu i po prirodi, uzbunjivač i bogom dani tužilac. Zganarel, izuzetno
častan, pobožan i vrlo razborit čovek, za razliku od svog gospodara, mudro se kloni
od sukoba, uklapajući se u sveopšte sivilo okruženja. Ne želi da odskače, da se
razlikuje, da rizikuje.
Stoji na mestu činjenica da je on neprekidno
upozoravao svog gospodara na moguć i izvestan ishod, kao posledicu njegovog
bludnog i nedoličnog ponašanja. Na šta se potonji neprekidno oglušavao, kao na
zahteve poverioca. Don Žuan je neizlečivi kockar, koji na kartaški sto nonšalatno
baca svoj život, svoju sudbinu, kao da je puki čip. Jer, ne može crna leptirica
da se odupre privlačnoj zavodljivosti svetlosti ulične svetiljki, čak i da ima svest da je takav čin poguban. Možda
je slugino odustajanje od odbrane gospodara, uslovljeno nemogućnošću spasilačke
misije, svešću da je njegovo iskupljenje nemoguće, da je gospodar duboko
zabrazio, te je zato i zbog toga njegova savest potpuno mirna.
Kada, u V činu, Don Žuan izjavljuje da će se
pomiriti sa svetom, prihvatiti nametnuti moral i postati licemeran, jer to je
pomodan greh, a svi pomodni gresi su prozvedeni u vrline, to izlaganje vređa moralno
prefinjene uši njegovog sluge, te mu ovaj, nakon niza nesuvislih silogizama,
proriče večno prokletstvo.
I dok Zganarel u licemerstvu nalazi vrhunac
bezbožništva, Don Žuan u njemu iznalazi „način na koji se treba koristiti ljudskim
slabostima - na taj način se mudar čovek prilagođava porocima svoga stoleća“.
„Čuvaj se
srdžbe uvređene žene“, opomena je preko koje
Don Žuan u svoj samoljublju i samodovoljnosti lako prelazi. Don Žuan ne
prihvata ustaljne i nametnute norme, društvena ograničenja, ne želi da igra po
pravilima koji su drugi kreirali, već bira svoj put (My Way), želi da bude
poseban i unikatan, pa šta košta da košta, između gudbitka slobode (sebe) i
pakla on se dobrovoljo opredeljuje da
gori bolje negoli da robije. Slobodna duša, naime, ne može da prihvati okove,
ma kako surove reperkusije zbog takvog odbijanja bile. Don Žuan nestaje u
krešendu i svoje strasti kojoj ne može odoleti, odupreti joj se. Niti želi. Pevac koji prvi zakukriče završi u supi! Dostojanstveno pristaje da mu vreme sudi.
Scena je u potpunoj funciji radnje i njen
prirodan i neodvojiv deo. Počev od iskrivljenih, magičnih ogledala, u kojima je
odraz čoveka izobličen, ili je možebiti ipak odraz njihovih unutrašnjih dilema
i proživljavanja. Opalo lišle simbol prolaznosti. "Plejboj" ne kao poligon za onaniju već kao simbol osvajanja slobode. Bezbroj stilski vešto i profinjeno odabranih naznaka, poput
doručka na travi, dalmatinskih songova i
dijalekta (kao omaža nostalgiji mladosti), hamletovske igre sluge s lobanjom i
njegove želje da izigrava doktora baštinići Vasu Pelagića (duše??), slika koja nagoveštava Don Žuanov
neveseo svršetak, svetlost koja ne može da prosvetli, od one koju stvara
šibica, cigareta, do baklje i luster, sve je to u službi nežnog podsmeha životu
i sudbini. Jer vreme (džepni časovnici, peščani, hronometri, metronomi, budilnici,
sat na ulazu u pakao) neumitni je i surovi sudija svima, a ponajviše onima koji
žele da uzlete i odvoje se od krda. Da im dolazi sudnji čas i da se uzalud
batrgaju. Neminovnost konačnosti uprkos ulogama koje su nam dodeljene ili koje
smo izabrali.
No, ko se igra s vatrom od vatre i strada na
kraju. Oduvek je i zauvek će biti. Negde u tom promišljanju, s kojim predstava
započinje ali se i okončava, umetnuta je i crnohumorna šala na račun same
pozorišne kuće u kojoj se komad igra.
„Slobodno,
gosdpođo, pa već je jednom gorelo, neće opet!“, izgovara Sergej kao vid večnog ljudskog hazarderstva i
nepromišljenosti.
Neočekivana uigranost glumačke ekipe, posle
samo tri meseca rada na predstavi. Vojin Ćetković je pronašao sebe u liku
zavodnika koji ne može odoleti izazovu, Sergej je briljantan i otrežnjejući
realan, glas razuma koji niko ne sluša, pa na kraju pokupi dar od neba za svoje
zasluge i bogobojažljivost, Voja Brajević
sugestivan u epizodnoj ulozi Don Žuanovog oca, apsolutno svi su na
visini zadatka, blagi povetarac humora suptilno unosi vispreni Goran Daničić, dok
plemsto na „visokoj nozi“, koketno odustaje od svoje uzvišenosti želeći da
izigrava „egal“ stanje.
Ako dosad niste zaključili, u pitanju je
sjajna, po formi suptilna, a po suštini renesansno-otrežnjujuća predstava koja
se gleda više puta. Da li ste puki kamen, kako to već Sergej u završnici
provokativno izaziva publiku ili je u vama ostala mrvica ljudskosti, tračak
empatije?
Istina je, kao i uvek negde na pola puta. Svako od nas je i Don Žuan i sluga Zganarel. Prepolovljen
Don Žuan, taj legendarni literarni razvratnik, jedna je od najvećih
Molijerovih tragikomedija (
Dom Juan ou le Festin de pierre, 1665.).
Drama iz zlatnog doba evropskog pozorišta, prvi put je na sceni Jugoslovenskog
dramskog pozorišta, a u postavci reditelja eruditske umešnosti,
Gorčina Stojanovića.
„Vreme je da se dotaknemo važnih tema, ovo je temeljni tekst
naše civilizacije“, započinje konferenciju za štampu reditelj ove
predstave i nastavlja: „Ovo je svojevrsna pohvala licemerju, crna
hronika svog vremena- Don Žuan kaže: sudiću drugima, goniću neprijatelje
svim sredstvima, govoriću lepo samo o sebi i meriću svet svojim merilima”. Otkriva
i da se lično identifikuje s dva glavna lika – Don Žuanom ali i Zganarelom, kao sa
dve čovekove mogućnosti, a što mu je umnogome pomoglo u radu na ovom komadu. Dramaturg ove inscenacije je, po Gorčinovim rečima, Šarl Bodler-Don Žuan u paklu. Završava s jednom ličnom impresijom, koja na prvi
pogled može da deluje bizarno: „Na momente sam se osećao kao Tito, a u
nekim drugim kao Liz Tejlor na Brionima!“
Molijerov Don Žuan u sebi sažima eros, bahusovsku razbludnost,
slobodu, čulnost, tako tipične za predele s izobiljem sunca, svetlosti i
nesputanosti. Lik Don Žuana u sebi ljubomorno čuva kontinuitet jednog od
tipično mediteranskih mitova: mita o putovanju, potrazi, nomadizmu.
Don Žuan ima sve ono što je
ljudsko; pragmatičan je ali i drski teoretičar koji ispoveda specifičnan vid
egzistencije kroz zavođenja, tačnije neprestanog započinjanja ispočetka, poput
dana mrmota. On odbacuje vernost kao princip tlaa, kao princip smrti. Možemo
slobodno reći da ponovljivost ljubavnih početaka i zanosa ima za Don Žuana
preventivnu funkciju odbrambenog mehanizma pred strahom od smrti i neumitnog
fizičkog isčezavanja svakog od živih bića. Eros, tvrdio je i stari bečki
profesor, najbolja je brana tanosu.
Kao što se istinska tragičnost
može zaodenuti u formu komedije, tako se i Don Žuanova nesigurnost i duboki
strah mogu sakriti iza smeha, cinizma, samouverenog nastupa i nadasve
neizmernog razvratništva, poput idealnog spoja dve kontradiktornosti. Imajmo
pri tom na umu da je upravo ta pomešanost komičnog i tragičnog ono što život
čini, kako je to smatrao Lope de Vega.
Don Žuan simbolizuje pobedu uma.
On se nikada do kraja ne prepušta čulnom, odnosno emotivnom pijanstvu.
Zavođenje je ipak stvar manifestacija uma, manipulacije i oblik žudnje za moći.
Tako su likovi poput Don Žuana uvek superiorni, samouvereni u svom umeću
vladanja sobom i svojim sentimentalnim sklonostima. Emocije ljude čine
ranjivim, jer pokazuju (dokazuju) njihovu smrtnost.
Možda baš zato Don Žuan daleko
više uživa u sebi samom, u sopstvenoj igri, u neospornom šarmu, u osećanju
trijumfa nad granicama (fizičkim, kao i društvenim, odnosno moralnim), nego u
samim ljubavnim vezama (i drugim ženama). Paun kao princip a ne kao puka poza.
Don Žuan zauzima posebno mesto u
Molijerovom pozorištu. U njoj on promišlja o religiji, ali ne gubeći iz vida ni
život ovozemaljsk i- baca svetlo na žene, lepotu, egzistenciju viđenu „donžuanskim očima“. Molijer pred nas
donosi Don Žuana, francuskog plemić, viteza i cinika, neki bi rekli i bogohulnika.
No, njegove reči i njegovi postupci prevazilaze okvire formalnog realizma i
zadiru u veoma bitna pitanja društvenih odnosa i verovanja. Ova Molijerova
komedija bila je zabranjivana više puta, što jasno govori o njenoj
potencijalnoj razornosti. A to je svakako kvalitet.
Don Žuan je vrhunski obmanjivač,
ali i mnogo više od toga. Nije mu jedini, čak ni najvažniji cilj da obmane. To
je samo sredstvo pomoću kojeg neprestano dokazuje da nema granice pred kojom bi
se morao zaustaviti dok je živ. On se ne plaši da će biti otkriven, naprotiv,
on prosto izaziva. On se igra. Sa ženama kao mačka s mišem. On zna da postoji samo
jedan život, tačnije, da postoji samo jedan trenutak. Trenuci koji su prošli,
kao i oni koji tek treba da dođu, sada ne postoje. To je jedina istina za Don
Žuana. Sada i ovde pod svetlima pozornice, pred publikom.
U ovoj insenaciji lik simpatičnog
gospodina hulje tumači Vojin Ćetković, a njegovog ništa manje zanimljivog vernog
saputnika Zganarela (lik koji je Molijer pisao za sebe i kog je rado igrao), preuzima
Sergej Trifunović. Posle, otprilike 20 godina, susreću se u ovom
komadu kolege s klase.
„Dosada, licemerstvo i
bezidejstvo najveći su poroci našeg vremena. Don Žuan vapi za slobodom u takvom
svetu. Mi nismo osavremenjivali Molijerov tekst, nismo se iživljavali na njemu.
Mi mu nismo sudili već smo ga predstavili kroz više tačaka, a na vama je da
sudite ili osudite“, brzopotezno je skenirao lik koji tumači Ćetković.
„Sebe tretiram kao “dopisnog
člana ovog pozorišta”“, započinje svoje izlaganje Sergej Trifunović i nastavlja: „Imam dve kuće - Atelje 212, u kojem radim
malo više, i JDP, u kojem sam “ostavio srce”. Ovo mi je treća predstava posle “Šina”
i “Bureta baruta”. Mislim da smo napravili dobru predstavu i da će sa igranjem
biti još bolja. Značenje teksta otkriva se upravo igranjem. Osetili smo pravu radost
igre jer zbog nje pozorište i postoji”. Otkriva i da je odbijao neke
značajne uloge, praveći teren za rad na ovom komadu i na kraju se izleće:
„Nismo sudili Don Žuanu, sudila
mu je scenska tehnika!“
Ako vas žarko zanima kako će
izgledati kostimi glumaca na sceni, Gorčin ne odustaje od sebi svojsvene
papazjanije, eklektike, slobodnog mešanja epohe i sadašnjice obrazlažući takvu
odluku izjavom:
„I scenske krinolina
daleko su od onih orginala izloženih u Luvru. Lana Cvijanović kostime kreira
prema likovima, a ne prema epohi i udovoljava, naizgled, nemogućim zahevima.
Komad smo radili po meri svojih darova“.
Milica Janevski u roli Šarlote po prvi put nastupa u Jugoslovenskom
dramskom pozorištu. Zahvalna je što je učestvovala u stvaranju ovog komada koji
su zdušno stvarali tri meseca,uz radost nastajanja, ali i krv, suze i znoj
(dodaje Sergej). Gorčin naglašava da je to sve prolazno, a važan je samo
rezultat-ono što se pojavi pred publikom. Sonja
Vukićević (u dostrukoj ulozi - igra Vreme/Prosjakinju) konstatuje da je Gorčin „pozorišna beba“.
U izvrsnom ansamblu su i Anđelika Simić, Vojislav Brajović, Marko
Baćović, Dubravko Jovanović, Milica Janevski, Goran Daničić, Jovana Gavrilović,
Slobodan Tešić i dve umetnice izrazite individualnosti – Sonja Vukićević, baletska umetnica i
koreograf i sopran Katarina
Jovanović, jedan od najlepših i najekspresivnijih glasova evropske scene
(igra Pakao). Komad je ostao veran autoru, te sadrži pet činova, nez pauze i
trake oko dva sata.
ŽAN-BATIST POKLEN MOLIJER je
rođen je u Parizu 1622. godine. Kao izuzetno plodan pisac, Molijer je tokom
skoro dvadeset godina aktivnog stvaralaštva napisao trideset četiri dramska
komada koji pripadaju raznim komičnim žanrovima: veseli komadi, komadi sa
muzikom i baletom, komedije karaktera, komedije naravi, itd. Najpoznatije su: Mizantrop,
u kojoj se Molijer bavi prikazom aristokratije; Učene žene, u kojoj
izvrgava ruglu tada nov vid pretencioznosti: snobovsko interesovanje žena za
nauku i filozofiju; Tvrdica, čije su osnovne teme pohlepa građanskog sloja i
moralno posrnuće i propast u koje taj greh gura porodicu i društvo; Tartif,
koji istovremeno daje prikaz građanske porodice ali i duboke hipokrizije kao
oblika društvenog ponašanja; Don Žuan (1665), komedija koja se
dotiče starog motiva zavodnika, istovremeno pružajući satirični prikaz religioznih
načela, i mnoge druge.
Budući i sam glumac, Molijer kao
da nije bio u stanju da vizualizuje bilo kakvu situaciju a da pritom ne pokuša
da je oživi i dramatizuje, često prekoračujući granice verovatnoće; iako je
živeo u doba Prosvetiteljstva, osećaj ga nije vodio u smeru prozelitizma već ka
oslikavanju apsurda. Iako su duhovne i svetovne vlasti Francuske XVII veka
često bile udružene protiv njega, Molijerov genij je, na kraju, ipak isplivao i
učinio ga slavnim.
Ophrvan bolešću i siromaštvom,
Molijer je prerano preminuo 1673, u 52. godini.
GORČIN STOJANOVIĆ (1966.) pozorišni redntelj, dugogodišnji umetnički
direktor JDP-a, kolumnista, rođen slučajno u Bosni od majke iz južne
Srbije, iz mesta gde autobusi dolaze namenski, a ne u prolazu i oca Hercegovca.
Na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu bežao s nekih obaveznih predavanja
da bi prisustvovao onima koji su ga zanimali... Završio je u
klasi Dejana Mijača koji vežbama nije prilazio sterilno škloski, već se u njih "uživljavao“. Režirao je četrdesetak pozorišnih predstava, dva
igrana filma, dve igrane serije, i koješta drugo. Objavio je dve knjige, oko
hiljadu kolumni i drugih tekstova. Bio je art direktor i kreativni direktor u
desetak kampanja i događaja. Smatra da se pozorište obraća moralnom bilu čoveka, a ne njegovom političkom biću.
Režije u JDP: Draga
Jelena Sergejevna (1989), Hamlet (1992), Majn Kamf (1993), Poslednji
dani čovečanstva (1994), Lulu (2005), Gospođica (2013).
Režije u drugim pozorištima: Ričard
Treći, Timon Atenjanin, Anđeli u Americi, Buđenje proleća, Hinkeman,
Rodoljupci, Laža i paralaža, Maska (Crnjanski), Pad (Biljana Srbljanović), Sveti Nick (po Niku Kejvu), Gospođa
ministarka, U plamenu strasti (Ivan M. Lalić), Fantomi, Intimus (Jelena
Kajgo), Dom Bernarde Albe.
Izbor iz pozorišnih nagrada: za
režiju – Zlatni lovor vijenac i„Jurislav Korenić“(Mess, Sarajevo); Sv. Kliment
Ohridski (Ohrid); Najbolja predstava, najbolja režija (Vojvođanski susret) i;
Najbolja predstava, najbolja režija (Zenica, festival BiH drame); za
scenografiju – Teatar fest Banja Luka (Drama o Mirjani); deo kolektivnog
Gran-prija Yustatovog Bijenala za ukupnu vizuelnost pozorišta (Mala sirena).
Sa svojim predstavama, filmovima
i drugim radovima gostovao na svim kontinentima i u regionu. Bio je upravnik JDP od 2001. do 2002.
godine.
Najavu predstave možete pogledati
OVDE.
Žan-Batist Poklen Molijer
DON ŽUAN
Prevod: Mladen Leskovac
Reditelj: Gorčin Stojanović
Scenografija: Gorčin Stojanović
Kostimografija: Lana Cvijanović
Muzika: Bella technika
Scenski pokret: Sonja Vukićević
Scenski govor: Ljiljana Mrkić
Popović
Dizajn svetla: Dejan Draganov
LICA
Don
Žuan............... .................................Vojin Ćetković
Zganarel................ ...................................Sergej
Trifunović
Dona Elvira.......................................……Anđelika
Simić
Don
Luj................ ............................……Vojislav Brajović
Don
Karlos................................................Marko Baćović
Don
Alonso...............................................Dubravko Jovanović
Šarlota.......................................................Milica
Janevski
Pjero..........................................................Goran
Daničić
Maturina...................................................Jovana
Gavrilović
Dimanš………………………………… Slobodan
Tešić
Vreme/Prosjakinja.....................................Sonja
Vukićević
Pakao.........................................................Katarina
Jovanović
Organizator: Vladimir Perišić
Inspicijent: Rade Stojiljković
Sufler: Ksenija Ćirica
Asistent scenografa: Ivana Krnjić
Asistent kostimografa: Sonja
Mrkobrada
Majstor svetla: Ivan Lazović
Majstor zvuka: Aleksandar Major
Video tehničar: Igor Bošković
Fotografi s predstave: Nenad Petrović
MOLIJER NA SCENI
JUGOSLOVENSKOG DRAMSKOG POZORIŠTA
12. jun 1953.
GRAĐANIN PLEMIĆ
Le Bourgeois gentilhomme
Režija Bojan Stupica
10. novembar 1964.
TARTIF
Le Tartuffe ou l'Imposteur
Režija Slavko Jan
18. maj 1971.
UČENE ŽENE
Le Femmes savantes
Režija Mata Milošević
12. februar 1997.
MIZANTROP
Le Misanthrope
Režija Dejan Mijač
24. oktobar 2003.
Bulgakov, Molijer,
Jovanović
MOLIJER - JOŠ JEDAN
ŽIVOT
Režija Dušan Jovanović
3. april 2008.
TARTIF
Le Tartuffe ou l'Imposteur
Režija Egon Savin
24. april 2015.
Le malade imaginaire
Režija Jagoš Marković
