29. mart – 30. april 2017.
U realnosti!
Ovogodišnji, 39. Salon
arhitekture u Beogradu tematizovan je pitanjem prostornog odnosa između
arhitekte kao stvaraoca i pojave – realnosti shvaćene kao aktuelna nemogućnost
u odnosu na aktuelno stanje stvari u Svetu, ovde i sada.
Pridev „realnost“ ovde se razume
kao oprostoreno Realno, uvek prisutno kao neka vrsta pukotine – prekida unutar
stvaralačkog procesa. Drugim rečima, Realno je neka vrsta osnove za mogućnost
arhitekture koje, ujedno, stoji kao njena nemogućnost. Sledstveno tome, kako je
pitanje Novog – pitanje mogućnosti nemogućeg, to se na ovogodišnjem Salonu za
polaznu tačku uzima Realno, kao sveprisutna aktuelna formalizacija koja stoji
naspram novine (promene) i, kao takvo, tesno povezano sa stvaralaštvom i
budućnošću.
Arhitektura u realnom svetu je
baš to, Realna! Profesija pred kojom se, u realnoj ravni, svakodnevno
postavljaju brojni izazovi. Poslednjih decenija mnogo pažnje bilo je usmereno
na spektakularno u arhitekturi, a mnogo manje na potrebe društva u odnosu na
angažovana i neophodna rešenja. U realnosti nastajanja, arhitektura podrazumeva
proces i saradnju, rešavanje problema, komunikaciju složenih ideja, obradu
podataka i ograničenja, prezentaciju i reprezentaciju, eksperimentisanje i
inovativnost, veštinu i strategiju pregovaranja, kao i mnoštvo drugih zadataka.
Tu je i neprekidno laviranje između imaginarnog i realnog prostora, u vremenu
prošlom i vremenu budućem. Ipak, za arhitektu nema boljeg osećanja nego videti
projekat, posle mnogo posvećenog rada, kako postaje arhitektura u Realnosti!
Pozicija sa koje dejstvuju
arhitekte se još od 1970-ih godina veoma često nalazila pod udarom kritike kao
nesposobna da se izbori ne sa „realnom“, već sa „nestvarnom“, ljudskom dimenzijom
vremena, koja uključuje lična sećanja i očekivanja, zajedničku prošlost, čak
istorijsku budućnost. Rašireno je shvatanje da su arhitekti bili u stanju da
ponude samo autoritarni model potčinjavanja vremena, zloupotrebljavajući medij
materijalnog trajanja u svrhu stvaranja plastične (lažne) slike večnosti.
Paradoks po kome se pravo znanje o svetu stiče kroz konfrontaciju sa pozicijom
vremena je nešto što u stvari ne može biti urađeno, ako mislimo da se nalazimo
u zatvoru današnjice – on će dozvoliti samo iluziju bekstva. Kriza savremenosti
arhitekture na različite načine se može smatrati preovlađujućim stanjem
discipline u odnosu na koje zapravo svaki pojedinačni arhitekta gradi lični
stav prema sopstvenom zanimanju. Ono što bi moglo biti od posebnog interesa su
precizne karakteristike ovog specijalnog trenutka, nešto što bi mogao biti
važeći opis savremene situacije u kojoj se arhitektura pojavljuje kao mešavina
razmišljanja, prakse i obrazovanja.
Prošlo je 38 Salona. U (toj)
prošlosti se svakako može naći mnogo materijala koji bi trebalo da bude zdrava
i inspirišuća komponenta našeg postojanja i delovanja u budućnosti.
A šta je sa sadašnjošću? Da li
nam je stalo (do arhitekture)? I Šta radimo u realnosti?
U realnosti izmenjene političke,
ekonomske i kulturne klime u kojoj dominira komercijalni ukus i nejasna etika
profesionalnog ponašanja, u realnosti super-sistema visokih tehnologija (u
službi potrošnje) u kojoj hiperpodukcija u obrazovanju i uska specijalizacija
uvećavaju materijalna bogatstva, ali i vode ka duhovnoj degradaciji, mi,
arhitekti, ostajemo jedinstvene sveznalice i poslednji humanisti zaduženi za
čuvanje sveukupnih znanja, i iznova prelazeći (epikurejsko-stoički) put od
iracionalnog ka racionalnom (i nazad) u potrazi za često neuhvatljivim izrazom,
strpljivo pravimo arhitekturu i dalje tragajući za njenim istinskim
vrednostima.
I da! Stalo nam je!
Ovogodišnja tematizacija 39.
Salona arhitekture treba da otvori novo preispitivanje arhitekture u konteksu u
kome ona nastaje. Upravo je na delu arhitektura bez arhitekata, dok su
sakupljeni ostaci arhitekture na izložbama bitni samo izlagačima. Čini se
da željena realnost izmiče, a na
horizontu se pojavljuje neka druga arhitektura, neka nova realnost koju još
nismo spremni da „prihvatimo“. Umesto što stvaramo relanost samoizolacije, svi
mi koji se nazivamo arhitektama moramo da se borimo za arhitekturu, jer nema ko
drugi. To je naša realnost.
"Za izložbu 39. Salona
kandidovano je 233 rada u svim kategorijama. Žiri je u zvaničnu selekciju
uvrstio 112 radova, od kojih je u konkurenciji za nagrade razvrstano 77 radova
u šest kategorija (konkursni i studentski radovi izlažu se van kategorije za
nagrade)", navodi se u saopštenju.
Žiri koji čine Duško Filipovski,
Miroljub Stanković, Nenad A. Stjepanović, Irena Videnov i Maruša Zorec dodeliće
Gran Pri Salona, nagrade, priznanja i pohvale po kategorijama.
Kustos Salona i urednik kataloga
je mr Ljiljana Miletić Abramović, kustos Odseka za arhitekturu i v.d. direktor
Muzeja primenjene umetnosti.
Iz pratećeg programa Salona
organizatori ističe blok pratećih izložbi koji se otvara istovremeno sa glavnim
programom Salona posvećen istoriji arhitekture Beograda: "Arhitektura
akademizma – Milutin Borisavljević i Dimitreije M. Leko" kao i
"Građenje grada - daleki pogled iz blizine na Blokove 1 i 2 Novog
Beograda". Tu je i događaj na zatvaranju Salona "Profesoru s
ljubavlju" posvećen obeležavanju 120 godina od rođenja i 50 godina od
smrti Nikole Dobrovića.
Tokom trajanja Salona
organizovaće se panel "Tačka oslonca" o značaju lika i dela Alekseja
Brkića.
