ПРЕМИЈЕРНА ОБНОВА ОПЕРЕ “ПЕПЕЉУГА“ У НАРОДНОМ ПОЗОРИШТУ У БЕОГРАДУ

„Пепељуга“  комична опера Ђ. Росинија  која је изазвала праву медијску сензацију, 17. октобра 1998. године у оквиру јубиларног 30. БЕМУС-а, биће након непуних 20 година касније премијерно обновљена на Великој сцени (19:30)  у среду, 25. априла у режији Јагоша Марковића, а под диригентском палицом Ане Зоране Брајовић. 

После двадесет година Пепељуга се враћа на сцену Народног позоришта у Београду! Изгледа да је нешто изгубила па се присетила. Данашљи управник Народног позоришта у Београду, Дејан Савић тада је дириговао комадом. Присећа се тога са чудном мешавином сете и туге. Наиме бејаше то време пре и за време бомбардовања наше земље. И то је додатни разлог захвалности за Рената Балестру који је и тада био из нас. Разлог за постављање ове опере баш сада је и 150 година од смрти њеног ствараоца Ђоакина Росинија.

Док чекамо да редитељ Јагош Марковић оконча део пробе обраћа нам се ћерка Рената Балесте, Фредерика каже да је поласкана пажном, изражава жалост свог 95-годишњег оца што није с нама, због тешког грипа. Нада се да ће стићи на премијеру, за два дана. Ако не:

"биће с вама срцем, јер Београд доживљава као свој други дом."

Јанко Синадиновић, в.д. директора Опере разлику између "Пепрељуге" онда и сада види у томе:

"тада смо бежали од сурове стварности, а данас се склањамо од неких других бајки које нам се сервијрају!"

Пристиже и Јагош, који каже да има представа које само дарују, изражава задовољство односом и поверењем које је добио од позоришта. Из комада издваја делић тајне тог света без мржње, без смрти, без зла, освета је кроз опрост, тамо има правде, то је свет какав овај наш треба да буде и какав носимо у срцу.

"Он нас храбри, даје утеху, јер добро побеђује, то је мсто да огрејемо душу."

Онда с нама дели једну анегдоту из времена бомбародвања:

"Подне, бомбардовање, ред се отегао, жена моли за карту, каже па макар стајала. ''Спасите ме!" И добија је. С места на којем стоји она и не види сцену, тек чује музику. Јер, театар је храм, то је уточиште од недаћа света!" 

Завршава речима Достојевског:

 "Лепота ће спасити свет!"

Следе костимирани отац Дон Мањифико, гост из Српског народног позориштњ Небојша Бабић и гроф Рамеро Марко Живковић. Небојша нема алтернацију, и после израза задовољства због ове опере, коју описују као забавну, обојица одлазе на пробе.

Како и доликује на крају се појављује и примадона Јадранка Јовановић, која је и онда и сада у насловној улози. Она каже да је свој уметнички живот започела са Росинијем, живот пун живота и страсти, њеним највећем учитељу пуних 25 година, који није упропастио ни један глас. Осамдесетих година Слободан Турлаков уочио ју је и одвео на прави одсек дајући јој Пепељугину арију.  Жали за све доброте које није стигла да узврати.


Конференцију закључује Иванка Раковић (тумачи злу сестру)  каже да јој је у то време и отац умро и да је поред тога певала. Да су је једном приликом звали три сата пред почетка с речида да у седам буде у костиму. Завршава:

"Позориште лечи. Кад сам могла тада, моћи ћу увек!"

 

Премијерно извођење ове опере, остаће запамћено по гламурозним костимима чувеног креатора високе моде Рената Балестре, фантастичној режији драмског редитеља Јагоша Марковића, спектакуларној сценографији Миодрага Табачког и импресивној Јадранки Јовановић у насловној улози, уз одличан хор, солисте и оркестар Опере под управом маестра Дејана Савића.

У премијерној подели наступили су и Дејан Максимовић (Дон Рамиро), Миодраг Миша Јовановић (Дон Мањифико), Сања Керкез (Клоринда), Наташа Јовић Тривић (Тизбе), Ненад Јаковљевић (Алдоро). 

 "Пепељуга“ је имала 57 извођења, увек се тражила карта више, а прве три сезоне после премијере, важила је за најгледанију представу Народног позоришта. У сезони 1998/99 прогалшена је за најбољу представу Народног позоришта. Током бомбардовања изведена је четири пута, од којих је једна представа била јубиларна – двадесета. Последњи пут одиграна  је 22. децембра 2005. године.

Бајка о Пепељуги позната је свим људима широм света. Обично се сматра да је француски писац Шарл Перо први објавио ову популарну причу о својој збирци „Приче из старих времена” 1697. године. 

Прича је у ствари много старија. 

Први пут се јавља код старогрчког географа Страбона, у првом веку пре наше ере. Росинијева Пепељуга премијерно је изведена у римском театру Вале, 25 јануара 1817 године. 

 

Угледни композитор Жил Масне, такође, је написао оперу на популарну бајку 1899. а Волф-Ферари 1900. године. Било је још опера о сиротој злостављеној девојци, а у новије доба треба споменути знаменити балет Пепељуга, Сергеја Проковјева. Росини је у својој двадесет четвртој години, као цењен, успешан и већ популаран композитор примио поруџбину од Пјетра Картонија, закупца римског позоришта Вале, да за карневалску сезону 1816-1817 напише једну оперу. 

 

После извесних неспоразума са цензуром око избора либрета, прихваћено је да се још једном на оперску сцену изнесе прича о Пепељуги. Либретиста Ферети је имао 22 дана да напише лирски либрето у стиховима, а композитору је остало 24 дана до заказане прмијере. Росини је могао да прихвати ове немогуће услове, јер је био навикао на брзи, хитри али ни мало површни рад. Он је у то време писао годишње по две опере. 

 

Радња опере Пепељуга померена је на другу половину 18. века, и много што-шта је измењено. Добра вила из бајке, која својим чаробним штапићем, Пепељуги ствара најраскошније хаљине, чудесне ципелице од стакла, кочије од бундеве, од пацова кочијаша, а од 6 гуштера 6 лакеја сасвим се изоставља, и њену улогу испуњава принчев васпитач филозоф Алидоро. Главни реквизит бајке, стаклену ципелицу заменила је у опери наруквица. 

 

Нема ни бала ни изгубљене ципеле. Уместо зле маћехе наступа отац. У опери по традицији комедије дел арте има много прерушавања, непрепознавања, све по мери комичне опере. Да би се публика боље забављала, опера садржи праве буфо сцене, које се баш не уклапају глатко у бајку. Росини је већ био написао своје и данас познате опере Свилене лествице, Италијанку у Алжиру, Сињор Брускино, Турчин у Италији, Севиљског берберина, Отела и још неке друге, тако да је имао сасвим изграђен стил, одмах препознатљив љубитељима опере.

Многа места из Пепељуге би могла да се нађу и у другим операма истог аутора, јер ова партитура садржи све одлике али и мане аутора. Психологија готово сасвим изостаје, многе битне сцене су музички неизрађене, све по тда владајућим обичајима. Инструментација је пробранија и брижљивија но иначе код Росинија, мелодијска инвенција није увек на висини, али зато партитура садржи и правих бисера, јединствених у лирској лепоти.

 

Певачке деонице су писане за праве виртуозе, са акробатским певачким захтевима. Све је ефектније, бриљантније и виртуозније но у ранијим мајстровим  операма, тако да многи сматрају да је главни разлог тежем приступању извођењу Пепељуге немогућност да се пронађу певачи који би уверљиво, са лакоћом и елеганцијом савладали ове претешке задатке.

На премијери 1817. године бриљирала је у насловној улози Гелтруда Ригети-Ђорђи, која је годину дана раније имала великог успеха са улогом Розине. Премијера је била више промашај но успех, и то углавном због недовољне увежбаности извођача.

Росини се није много узбуђивао, јер је знао да ће већ реприза имати успеха. Тако је и било, и Пепељуга је брзо освојила оперски свет. 1818. је прво  извођење у Шпанији (Барселона), Немачкој (Минхен), 1820. Енглеској (Лондон), и Аустрији (Беч), 1821. у Лисабону и Будимпешти, 1822. у Француској (Париз), 1825. у Берлину и у Москви, 1826. у Буенос Ајресу и Њујорку, 1828. у Мексику и слободно се може утврдити да је то била једна од најпопуларнијих опера уопште. У  Сиднеју је изведена 1844. и то је било прво извођење једне опере у Аустралији.

После успеха Пепељуга полако нестаје са репертоара. Праву ренесансу Пепељуга има тек тридесетих година нашег века; 1930. опера има великог успеха у Бечу и Прагу, а 1937. и 1946. у миланској Скали. Федора Барбијери, Ђулијета Симионато, Тереза Берганца и Мерилин Хорн плене публику и публика се навикава на дело, које више не сматра површним  радом већ успелим остварењем једног мајстора. Увертиру за оперу Пепељуга, узео је Росини из једне своје старије опере, јер је временски теснац био изузетан. После наступа сестара, Анђелина-Пепељуга пева своју сетну песму о краљу који је између три могуће невесте одабрао кротку и невину.

РЕЧ УРЕДНИКА КУЛТУРНИКА-  ОПЕРА ОПТИМИЗМА

Прошло је преко двеста година од када су браћа Грим осмислили Пепељугу. Само неколико година касније настала је Росинијева опера на основу бајке Ђанбатиста Базила. То је прича о вечној борби добра и зла, која би, када би правда била увек будна, односила победу доброг. Живимо у временима која то  свакодневно демантују. То је први разлог зашто нам је Пепељуга неоходна.  Као и љубав и доброта. Да живимо и да се боримо, али и да будемо надахнути. 

Ово је  опера о љубави која не зна за препреке о љубави која је слепа на материјална богатсва и друштвене положаје  као таква тријумфује над малограђанштином, накинђуреношћу, лажима и лицемерјима, злобом и подметањима. Конкуренција никада није дочекивана с одушевљењем, поготову ако је противник у свему бољи од вас.  Новост коју доноси ова опера, тако  је невероватна и  гласи да квалитет на крају ипак побеђује.  Да избори нису унапред познати и да могу бити ненамештени.

У односу на свима познату бајку нестала је ципелица и замењена је нејасно наруквицом, као залогом љубави. Нема чуда у виду  виле, сата који откуцава у поноћ, кочија насталих од бундева, белих мишева који се транформишу и коње. Росини је избрисао сва чудеса, сматрајући да је једино чудо које је овде допуштено музика и оперске бравуре, и у то смо се уверили од увертире до задње сцене.  У доба просвећености, чуда и магије заменила је жеђ за науком, изучавањем и мудрошћу. 

Зато је у оперу унео, тада врло популарне, елементе комичног, у којима се чак и бескорпулозном Дон Мањифику отме мудрост  попут оне при пијанству „да се вино не сме мешати с водом“. Неки, пак, одсуство чудеса оправдавају немогућношћу тадашњих театра да прибегну „специјалним ефектима.“

И не иде Пепељуга на поклоњење принцу него јој он долази на ноге. Кад смо већ код ногу, наводно је ципелица у премијерној опери изведеној 25. јануара 1817. нестала, јер је примадона Гертруда Ђорђи имала непривлачна стопала! Она је такве шпекулације одлучно побила. У опери је убачено  замена идентитета, данас  тако популарна на друштвеним мрежама, где се већина представља лажно и боље. Али, за разлику од њух, племенити принц  Рамира се унижава и мења улоге са својим дворјаном. Уместо маћехе овде је зли очух, пијаница и распикућа, који малтертира Пепељуга, док их она све служи безпоговорно.  

Но оно што је у опери нејасно је откуд Пепељузи прелепа хаљина и пар наруквица. Одлучно одбијајући да би могла да их „позајми“ од својих мрских укућана, делује да је узела неки брзи кредит. И то се, испоставља као  највећа нелогичносто ове опере, која није отклоњена. Росини, као типични Латин, није могао да се окане разметања. 

И када је љубав обострано изречена, они се растају, да би опет кренули у потрагу једно за другим. Тако идилично, те ова опера делује као зашећера лимунада са хепиендом.  До којег не долази када би то публика хтела,  већ делује као да актери додатно стављају ту љубав на пробу, попут  сулудих коцкара. Јавља ми се и суманута мисао да то оправдава увођење наруквице уместо ципелице. 

Да је овај комад, смештен у епоху и с раскошним костимима којим случајем режирао Кокан, Урбан или Фрљић, принц би био председник, његов дворјан министар војни, Дон Мањифико пропали политичар илити тајкун, његове зле ћерке спонзоруше, једино би Пепељуга штрчала добротом од тог пакосног окружења. А можда би и у духу родне равноправности  и полне толеранција Пепељуга постала мушко! 

Асамбл је остварио одличне бравуре, почев од принца и његовог слуге, преко суровог очуха и његове две напирлитане ћерке, гротескне као код Фелинија, а Пепењуга Јадранке Јовановић, као да не губи на убедљивости, попут  црвеног вина. На крају је уследио дуг, заслужен аплауз и поклон свих који су заслужни за ову успешну обнову опере. Оркестром је маестрално дириговала Ана Зорана Брајовић, која се у тој улози калила и пре двадесет година. Сценографија у почетку скромна и сабијена,  али с развојем дешавања на сцени добија на грандиозности. 

И сасвим је јасно зашто се модна ревија Рената Балесте с почетка завршила популарним хитом Битлса: „Све што нам је потребно је љубав“.

Росини је свим личностима опере (сем Тизби) написао лепе и захвалне арије. У овој опери има сразмерно највише ансамбала, у којима разнородни гласови треба да се сложе по боји, динамици и вокалној фрази. Појаву Алидора, Росини одмах користи за стварање квартета девојака са Алидором. Солистима се придружује полетни мушки хор. Дон Мањифико наступа са управо пенушавом полетном аријом, и време је да се прикаже и млади пар. Чудесни дует у којем свако привидно пева за себе и публику плени лепотом мелодија и занатском вештином аутора. Слуга Дандини са хором наступа хвалисаво, што одговара његовом прерушавању. Полетни квинтет је „послован”, течан и живахан. Арија Алидоро захтева савршени легато у широким  фразама.

Друга арија дон Мањифика са хором је не само весела по карактеру, већ чак и гротескна. Финале првог чина је без премца, тако да већина коментатора сматра да је овај дуги и врло тешки ансамбл уједно и врхунац младог Росинија. Свако има и своје колоратуре као и брзе скупове поновљених нота, и право је чудо како се толико различитих музичких идеја спојило у потпуну  целину. У својој арији Дон Мањифико има узастопно 134 пута да отпева слог на истом тону! Арија Дон Рамира је писана за тенора „da grazia”, који су данас сасвим ретки. Дандини и Дон Мањифико имају комични дует дубоких мушких гласова. Пепељуга још једном  пева своју уводну песму а затим следи духовити „темпорале”, музика за олујну кишу.

Секстет певан у кратким (стакато) нотама запањује, јер само велики мајстори потпуно усклађени могу да отпевају овај чудесни ансамбл. Завршна арија Пепељуге је врхунац целе опере, и с правом се каже да онај ко може да отпева ову арију може да отпева све! Росини се показао као ненадмашни велемајстор, коју у двадесет четвртој години смело осваја и побеђује целокупни свет опере у Италији и средњој Европи.

 

      
Посетиоци премијерне обнове  „Пепељуге“ имаће то задовољство да осим ове оперске бајке, виде на сцени Народног позоришта и најновију Балестринуколекцију (Принцеза), на почетку у трајању од петнаестак минута с 22 модела. Намењена је свакој жени коју ова модна кућа увек и свугде види као принцезу. Претежно ће бити црне боје, с помало црвене, жуте и златне, уз карактеристичан вез.

 

Трећи део биће представљене скице оргиналних костима из инсценације од пре 20 година.

Насловну ролу Пепељуге (Ангелине) у алтернацији тумачиће Јадранка Јовановић/ Љубица Вранеш/Драгана Поповић / Јелена Кончар, а у улози принца Дон Рамириа који тражи своју љубав из бајке биће Марко Живковић/ Стеван Каранац, његовог собара Дандинија тумачиће Владимир Андрић који је и једини поред Јадранке Јовановић из премијерне солистичке поделе из 1998. године у алтернацији са Марком Пантелићем и Гаврилом Рабрановићем. Небојша Бабић биће у улози Дон Мањифика,  а његове ћерке Клоринду (Иванка Раковић Крстоношић/Невена Матић/ Јана Јовановић / Јована Чуровић) и Тизбе тумаче Татјана Митић/ Ивана Живадиновић/ Наташа Рашић. Алдора учитеља принца тумачиће Свето Кастратовић/Страхиња Ђокић.

Прва реприза је на програму 28. априла. 

Већ је направљен договор да ће овај велики мајстор израдити костиме и за нову кореографску поставку „Лабудовог језера“ Петра Иљича Чајковског, чија се премијера очекује током 2019. године.

Ђоакино Росини (Gioachino Rossini) је италијански композитор. Рођен је 29. фебруара 1792. године, а преминуо је 13. новембра 1868. године.

Рођен је у музичкој породици, отац му је свирао хорну, а мајка је била певачица. Са њима је и стекао прво музичко образовање. Чак је у музичкој групи свог оца, већ са 6 година свирао триангл.

Прво је учио свирање чембала, а затим је прешао на клавир. јако лепо је певао, па је већ са 10 година редовно певао на црквеним службама. Певао је и у позоришту, а успешно је свирао и хорну. Прву оперу је написао са 13-14 година, али она није објављена све до његове двадесете године. Затим је учио и виолончело и компоновање. Стварао је брзо и с лакоћом, а његова дела одликовала су се живахношћу, што му је донело популарност.

Најпознатији је по својим операма од којих је најчувенија „Севиљски берберин”, а ту су и „Виљем тел”, „Пепељуга”, „Италијанка у Алжиру”, „Отело”… Компоновао је и кантате, камерну музику, духовну музику…

После кратке болести преминуо је у својој вилиу Пасију. Сахрањен је, првобитно на париском горбљу Пер Лашез, одакле су га 1887. пренели на фирентинско гробље Санта кроче.  

Ана Зорана Брајовић је рођена 1975. године у Београду. Као дете хтела је да буде лекар. Започела је каријеру као пијаниста, 1991. године мноштвом концерата по Србији и иностранству.

Дипломирала је клавирски одсек у класи Мирјане Шуице Бабић, одсек за теорију и магистрирала диригентски одсек у класи маестра Јована Шајновића.

Од 1. октобра 1994. године ангажована је у Опери Народног позоришта у Београду на место асистента диригента.

У Задужбини "Илије М. Коларца" одржала је 1995. променадни концерт у пратњи Симфонијског оркестра РТС, на коме је, између осталог захтевног репертоара, свирала и дириговала Моцартов концерт C-moll.

Исте године, у Народном позоришту, почела је каријеру као диригент и први пут дириговала Моцартову "Чаробну фрулу", као најмлађи диригент који је стао за пулт Опере у Београду.

Добила је Октобарску награду за достигнућа у музичкој уметности, 1995. године, као најмлађи кандидат.

У сезони 2000/01 постаје стални диригент Оперe и Балета Народног позоришта.

На такмичењу „Борис Христов“ 2000. године у Софији, осваја прву награду за најбоље извођење и корепетицију.

Школске 2003/04, добила је Фулбрајтову стипендију у оквиру које се усавршавала на Peabody конзерваторијуму у Балтимору, у класи проф. Gustava Meiera.

У сарадњи са Симфонијским радио хором и оркестром, 2003. године снимила је компакт диск са свитом Александра Костића "Deus Absconditus".

Учествовала је на концерту „Millenium Stage” у Кенеди центру у Вашингтону.

Дириговала је светску премијеру (2006. год.) опере о Николи Тесли "Љубичаста ватра" Џона Гибсона, у Народном позоришту у Београду, а исте године, у сарадњи са музичарима Metropolitan teatra", учествовала је на Бруклинском фестивалу музике у New Yorku.

Радила је у Опери у Балтимору и Вашингтону.

Редовни је гост Симфонијског оркестра Радио телевизије Србије.

У сарадњи са Сарајевском филхармонијом, 2011. године дириговала је "Giselle" у Сарајевском театру.

У сезонама 2007-2012 године, поред дириговања у оквиру текућег репертоара Опере и Балета Народног позоришта у Београду, вратила је на сцену, као премијере, опере "Севиљски берберин" (2010) и "Бал под маскама" (2011).

Са Росинијевом представом "Севиљски берберин", 24. новембра 2011. године обележила је 20. година уметничког рада.

Од септембра 2014, до септембра 2016. године обављала је функцију в.д. директора Опере.