NA 41. ROĐENDAN SAVA
CENTRA i U GODINI OBELEŽAVANJA 150
GODINA OD OSNIVANJA NARODNOG POZORIŠTA
Italijanski institut za kulturu u Beogradu u saradnji sa Narodnim pozorištem u Beogradu, Sava centrom i Fondacijom Pučinijevog festivala iz mesta Tore del Lago, predstavlja operu
“Toska” u godini u kojoj se proslavlja i 150 godina od osnivanja Narodnog
pozorišta u Beogradu.
Tim povodom na konferenciji za medije govorili su: Davide Skalmani, direktor Italijanskog
instituta za kulturu u Beogradu; i Janko
Sinadinović, direktor Opere Narodnog pozorište u Beogradu i Aleksandar Simić, urednik programa Sava
Centra.
Operu "Toska" Đakoma Pučinija moći ćete da pogledate u Sava centru 14. maja 2018. godine u
produkciji Pučinijevog festivala iz Tore Del Laga. Ovaj festival je
najznačajniji događaj posvećen Pučiniju koji se odvija svake godine u prisustvu
više hiljada gledalaca.
Ovogodišnjoj "Toski " poseban pečat daće reditelj Enriko Vancina, poznat u svetu
italijanske kinematografije koji je i sam muzičar. Scenografija ima fundamentalnu ulogu u
dramskom razvoju opere čija kulminacija se dešava u finalu u kojem se ističu
vizuelnost i utisak koji scena ostavlja na publiku. Muzika, drama i
scenografija stapaju se u veliki spektakl.
Biće to jedinstvena prilika da se
čuju glasovi italijanskih solista Paolete
Maroku (Toska), Darija Di Vjetrija (Kavaradosi)
i Alberta Gazalea (Skarpija) pod
dirigentskim vođstvom Alberta
Veronezija, predsednika Fondacije Pučinijevog Festivala iz Tore Del Laga.
Narodno pozorište u Beogradu
učestvuje sa svojim orkestrom i horom.
Kostimi su originalne kreacije Festivala. Reč je o saradnji koja slavi kulturne
odnose između Italije i Srbije a u znaku velikog muzičara i operskog
kompozitora dvadesetog veka koji je najviše izvođen i cenjen od strane publike širom sveta.
Ulaznice za italijansku postavku opere "Toska" u prodaji na blagajnama Sava centra i Narodnog pozorišta po ceni od 600, 900, 1200 i 1500 dinara.
Đakomo Pučini (Giacomo Puccini; 22. jun 1858 —29. novembar 1924) je
bio italijanski kompozitor. Rođen je u gradu Luka u italijanskoj pokrajini
Toskani. Drugi je Đakomo u porodici, a peti muzičar potekao iz nje. Svoje rano
muzičko obrazovanje duguje lokalnom svešteniku koji mu je davao časove klavira.
Ipak, za poziv muzičara se odlučio kada je u Pizi čuo Verdijevu „Aidu”.
Zahvaljujući posredovanju jedne
dvorske dame, majčine prijateljice, dvadesetogodišnji Pučini dobija kraljičinu
stipendiju. Živeći u Milanu, upoznao se sa životom koji će kasnije prikazati u
operi „Boemi”. Školovao se na konzervatorijumu u Milanu, gde je bio učenik i
Amilkara Ponikijelija (kompozitor nekada vrlo popularne opere „Đokonda”). U
toku studija komponuje dve opere, „Vili” („Le Villi”) 1883. i „Edgar” („Edgar”)
1889, koje su postigle velik, ali kratkotrajan uspeh, što mu je obezbedilo
finansijsku sigurnost i dalo volju da nastavi da se bavi kompozitorskim radom.
Već sledeća njegova opera, „Manon Lesko” („Manon Lescaut”) održala se na
repertoaru operskih scena do današnjih dana. Zahvaljujući ovoj operi, bio je u mogućnosti
da u okolini rodne Luke kupi zemlju i na njoj izgradi najpre skromnu kuću, a
kasnije i velelepnu vilu u kojoj je proveo veći deo svog života. Strastveni
zaljubljenik u lov i prirodu ovde je imao mir potreban za njegov stvaralački
rad.
Svetsku slavu i veliko bogatstvo
je stekao dvema operama koje se ubrajaju među nekoliko najboljih opera ikada
napisanih, a to su „Boemi” („La Bohème”) i „Toska” („Tosca”). Ipak, pošto je
bio perfekcionista koji je želeo da stvara savršena dela, jako teško je podneo
kada je opera „Madam Baterflaj” („Madamme Butterfly”) izviždana na premijeri u
milanskoj Skali 1904. godine. Sam Pučini je ovaj neuspeh pripisao preteranoj
dužini drugog čina i prerađuje operu koja doživljava svoju novu premijeru 1905.
godine. Od tog trenutka opera, kao i „Boemi” i „Toska”, postaje deo tzv.
'stalnog operskog repertoara'. No, možda se neuspeh može i pripisati tome što
je komponovana pod uticajem francuskog kompozitora Debisija, odnosno, njegove
opere „Pelej i Melisanda” i kao takva bila previše 'moderna' za italijanski operski
ukus.
Odlazi na putovanje u SAD kako bi prisustvovao postavljanju „Boema” u
Metropoliten operi u Njujorku. Tamo dolazi na ideju, koja će se pokazati ne baš
sjajnom, da komponuje operu kakva do tada nije postojala. On odabire temu sa
Divljeg Zapada i tako nastaje opera „Kći Zapada” („La Fanciulla del West”)- nekada
se može sresti i kao „Devojka sa zlatnog Zapada” prema naslovu originalne drame.
Praizvedena je 1910. godine u Metropoliten operi pod dirigentskom palicom
Artura Toskaninija (Arturo Toscanini) i sa Enrikom Karuzom (Enrico Caruso) u
glavnoj muškoj ulozi. Opera sjajno prolazi u SAD, najpre u Njujorku, a zatim i
u Bostonu i Čikagu, ali drugde, posebno u Evropi, ona nikada nije postala
popularna.
Godine 1914. dobija primamljivu
ponudu da za bečku scenu piše operetu „Lastavica” („La Rondine”). Ali, izbija
rat i ovo delo doživljava praizvedbu tek 1917. i to, zbog tadašnjeg ratnog
antigermanizma, u Monte Karlu. Iste godine Pučini se seli iz Luke i svoje vile
„Dvorac na jezeru”, jer je u blizini vile podignuta fabrika koja ga ometala u
radu. Seli se u Vijaređo kraj mora, gde piše triptih jednočinki : „Plašt” („Il
Tabarro”), „Sestra Anđelika” („Suor Angelica”) i „Đani Skiki” („Gianni
Schicchi”), od kojih je ova treća njegova jedina komična opera.
Godine 1919. odlučuje se na
komponovanje opere „Turandot” („Turandot”) prema jednom popularnom komadu, a
radnja opere se odvija u Kini. Želi da stvori operu koja će biti vrhunac
operskog stvaralaštva, veličanstveni spektakl. Naporno radi na ovome, dugo
nezadovoljan libretom, ali uspeva da napiše dva čina i deo trećeg uprkos teškoj
bolesti koja ga muči. Svestan da neće završiti delo, pada u tešku depresiju. U
jednom pismu govori:
„Ova opera me prožima, muči dan i noć. Pored
nje, sva moja do sada napisana muzika izgleda mi bleda i smešna. Ipak, bojim se
da neću uspeti da je završim, a ako tako bude, svet će biti uskraćen za
najlepši ljubavni duet svih vremena”.
Tako je i bilo. Posle pet verzija
libreta za duet Kalafa i Turandot, mnogih skica i nacrta melodija, opera ostaje
nedovršena. Pučini umire u Briselu, pošto mu je otkazalo srce nakon operacije
raka grla. Kompozitor koji je svetu podario neke od najlepših operskih arija,
završio je svoj život bez glasa. Želja Pučinija je bila da „Turandot” dovrši
kompozitor Rikardo Zandonai. Njegov zet, jedan od najvećih dirigenata u
istoriji, Arturo Toskanini, daje kompozitoru Franku Alfanu da dovrši operu na
osnovu Pučinijevih nacrta, a kada ovaj to učini, sam Toskanini dorađuje
završetak.
Premijera je održana 1926. godine
u Milanskoj Skali. Toskanini je dirigovao, i nakon smrti robinje Liju u trećem
činu prekida izvedbu, okreće se publici i kaže:
Publika je shvatila i u tišini
otišla iz pozorišta. Sutradan je opera izvedena u celini i od onda je stalni
deo postavke mnogih operskih kuća. Mnogi muzikolozi i kritičari se slažu da je
sa operom „Turandot” završen period klasične opere.
Нема коментара:
Постави коментар