„Crno zlato“ u BDP‑u: Drama profita i tišine

 

„Mi smo negde krenuli i nigde nismo stigli.“

 

 

 

Predstava „Crno zlato“, po tekstu Dejana Dukovskog  i u režiji Olivera Frljića, na sceni posle dva odlaganja, bavi se temom koja je istovremeno globalna i duboko lokalna – eksploatacijom resursa, moći kapitala i ljudskom cenom ekonomskog napretka. Bez potrebe za jasnim geografskim imenovanjem, predstava govori o svetu koji lako prepoznajemo: svetu u kome se priroda troši, a moral odlaže za neku neodređenu budućnost.

 

Vreme curi… Dramaturški, „Crno zlato“ se oslanja na fragmentarnu strukturu, u kojoj se lične priče ukrštaju sa širim društvenim kontekstom. Umesto klasičnog zapleta, publika prati niz situacija i odnosa koji postepeno razotkrivaju mehanizme moći – od političkih odluka, preko korporativnih interesa, do malih, privatnih kompromisa koje likovi prave da bi opstali. Taj postupak stvara osećaj nelagode, ali i prepoznatljivosti: gotovo svaki lik stoji na nekoj liniji moralnog popuštanja.

 

Fokus predstave je na porodici izloženoj višestrukim tranzicijama: društvenim, političkim, etičkim, ali i rodnim. Obećani prelaz iz jednog u drugi politički sistem nije se nikada dovršio. Dominantne vrednosti našle su se u vakuumu između onoga što je nestalo i onog što nije nastalo. Umesto tog obećanog sutra, u ovoj drami pojavljuje se neznanka Angela - uspešna poslovna žena, naše gore list - koja sada živi u Španiji. Ispostavlja se da su najbolnije istine nesagledljive za onog ko ne želi da ih vidi.

 

Režija izbegava didaktičnost. Umesto jasnih odgovora, predstava postavlja pitanja i ostavlja prostora za sumnju. Scenski ritam je promišljen, sa oscilacijama između kolektivnih scena i intimnih ispovesti, čime se gradi napetost između „velike slike“ i pojedinca koji u toj slici postaje sporedan. Upravo u tim tišim momentima predstava je najjača.

 

Bauk Frljića kruži Evropom- od Varšave do Berlina njegove predstave o usponu desnice, odnosu prema migrantima ili pedofiliji u crkvi, otkazuju se ili sudski progone, besni građani demonstriraju. Frljić je režiser koji voli da nacionalnim publikama gura prst u oko. Pa tako se u Beogradu u predstavi „Zoran Đinđić“ povraća po srpskoj zastavi, u Sarajevu ukazuje na bošnjačku odgovornost za poslednje ratove, u Hrvatskoj apeluje na savest sa „Aleksandrom Zec“ (koja govori o ubijenoj srpskoj devojčici), u Sloveniji, javnost tzv. srednje struje nije dobro primila Frljićevu predstavu „Izbrisani“, o ljudima koji su dugo živeli u toj bivšoj jugoslovenskoj republici, ali nisu slovenačkog porekla i koji su na početku ratova 1991. godine pedantno bili prebrisani iz slovenačkog državljanstva. No, to je čovek koji ume da se odredi prema porodičnoj problematici-bilo da se radi  o „Ocu na službenom putu“ (Atelje 212), „Hamletu“ (ZKM) ili „Mrzim istinu“ (na Bitefu).

 

Glumački ansambl ove predstave (Milutin Milošević, Nataša Marković, Anja Ćurčić, Jana Milosavljević, Milan Zarić, Amar Ćorović, Bojana Stojković, Ljubomir Bulajić i Ana Janković) funkcioniše kao celina, bez izraženih solističkih egzibicija. Likovi su građeni suzdržano, često potisnuto, što dodatno pojačava utisak sveta u kome se emocije ne ispoljavaju slobodno već se kontrolišu, racionalizuju ili potiskuju. Takav glumački pristup odgovara tematskom okviru predstave – industrija i kapital ne trpe višak osećanja.

 

Scenografija je svedena i simbolična, sa naglašenim industrijskim elementima, usamljenom psećom kućicom, koji prostor čine hladnim i funkcionalnim. Taj ambijent ne služi samo kao pozadina, već aktivno učestvuje u značenju predstave – prostor deluje kao još jedan mehanizam pritiska nad likovima. Svetlo i zvuk dodatno naglašavaju atmosferu, često stvarajući osećaj neprekidnog rada, buke i nemogućnosti predaha.

 

„Crno zlato“ ne nudi lako čitljivu političku poruku, niti se zadovoljava prostom podelom na krivce i žrtve. Umesto toga, predstava upakovana u trash&camp insistira na sivim zonama odgovornosti, na ćutanju koje podržava sistem i na pitanjima koja ostaju bez jasnog odgovora. Na iživljavanju nad manjinski grupama (nacionalnim, ideološkim, verskim, rodnim), i nemoćnim i ubogim. Ona nam razvejava iluzije da postoji velikodušni darodavalac (preminuli dalji rođak, Božić Bata, zlatna ribica…). Upravo zbog toga, ona deluje snažnije od otvoreno angažovanih komada – jer odgovornost prebacuje na gledaoca. Pa gledajte šta ćete i kud ćete!

 

U repertoaru BDP‑a, „Crno zlato“ zauzima važno mesto kao predstava koja se ne boji savremenih tema, ali ih tretira bez populizma i pojednostavljivanja. To je komad koji ne traži saglasnost publike, već njenu pažnju i razmišljanje – i u tome leži njegova glavna vrednost.