KulturniK: „Rakova obratnica“ - Govor u prvom licu bez cenzure

среда, 11. април 2018.

„Rakova obratnica“ - Govor u prvom licu bez cenzure

"Bez novca, bez imovine, bez nade. Najsrećniji čovek na svetu. Pre samo jedne godine, pre šest meseci, mislio sam da sam umetnik. Više ne mislim, sada jesam."

„Rakova obratnica“ Henri Miler

Trideset osmo okupljanje Laguninog književnog kluba nije tradicionalno održano prvog petka u mesecu, već u četvrtak 5. aprila, zbog Uskrsa. Bez obzira na praznike koji su predstojali i uprkos lošem vremenu, u Delfi Caféu u SKC-u tražila se stolica viška.

Tema razgovora bila je jedna od najkontroverznijih i najuticajnijih knjiga XX veka – „Rakova obratnica“ velikog američkog pisca Henrija Milera, u novom prevodu Đorđa Tomića.

O knjizi su govorili književna prevoditeljka Drinka Gojković, književni kritičar Zoran Janković, umetnik Nenad Džoni Racković i urednica izdanja Janja Stjepanović.

„Rakova obratnica“ je peta knjiga u Biblioteci „Amerikana“, koja obuhvata renomirana književna dela koja iz različitih perspektiva osvetljavaju američki način života, američke vrednosti, njihov uticaj na savremeni svet.

U samoj knjizi reč je o jednom Amerikancu u Parizu – tema kojom se bave i brojna druga književna i filmska ostvarenja. „Prva knjiga koja nam se odmah može nametnuti kao neko poređenje“, napomenula je Janja Stjepanović, „jeste Hemingvejev ’Pokretni praznik’.

Međutim Hemingvej govori o Parizu dvadesetih godina prošlog veka i onda svakako ne čudi što su nakon terorističkog napada na Pariz 2015. godine građani na spomen-obeležjima žrtvama pored cveća ostavljali i ovu Hemingvejevu knjigu, u slavu nekadašnjeg slobodnog i slobodarskog Pariza. Milerova tema je, nasuprot tome, Pariz tridesetih, Pariz Velike depresije. Otuda se ni glavni junak ovog autobiografskog romana ne susreće poput Hemingveja sa velikim piscima i umetnicima, nego sa podzemljem Pariza, sa ljudima koji su na margini društva.“

Zoran Janković je rekao da ga ovo Milerovo strasno bavljenje marginom i ljudima koji pripadaju margini podseća na francuskog pisca Žana Ženea, ali i na Alfreda Deblina i njegovu knjigu „Berlin Aleksanderplac“, jer, kaže Janković, „kroz lutanje glavnog junaka posmatramo grad koji nastaje i nestaje, menja se i biva pozornica jedne silne želje za životom“.

Roman „Rakova obratnica“ je trideset godina bio zabranjen u angloameričkom svetu zbog eksplicitnog pristupa erotici i seksu. Drinka Gojković je napomenula da se ova knjiga zbilja uklapa u jednu od definicija modernog romana kao romana koji pomera granice stida:

„Milerov govor u prvom licu bez cenzure predstavlja zaista jednu ogromnu novinu u književnosti svog vremena. Dugo vremena nije bilo knjige sa takvim književnim postupkom, te je utoliko ova knjiga više naš savremenik nego savremenik doba u kojem se pojavila. Iako se bavi marginom društva i tokom cele knjige govori o tome kako je siromašan i izgladneo, Miler već na samom početku kaže da je istovremeno srećan i slobodan. Očigledno da ova sreća ne dolazi tek iz te oslobođenosti, već iz jedne filozofije života. Živeti punim životom u svakom trenutku – to je poenta ove knjige. Sreća je upravo ta ogromna životna energija koja okreće leđa neminovnoj tragediji ljudskog života i spoljašnjih okolnosti.“

Nenad Džoni Racković je izveo svojevrsni performans pripremljenim izlaganjem, iz kojeg izdvajamo samo delić:

„Knjiga ‘Rakova obratnica’ – pisana stilom književnog impresionizma (čiji je jedini pravi naslednik Vilijam Barouz), kao svojevrsne kontre američkom proznom realizmu i žurnalizmu Hemingveja, G. Stajn, Ficdžeralda i cele ’izgubljene generacije’ – govori pre svega o tome da nema tela bez ideja i da nema ideja bez tela. Od genija umetnosti ostalo je samo ime. Ništa se nije promenilo i neće. Ljubav je bolest koja se leči seksom. Miler penetrira po našoj političkoj korektnosti: za koga je onda umetnost ako ona nije po volji pristojnog građanskog društva? On penetrira po našem samosažaljenju, inferiornosti, zbunjenosti, nezrelosti, iskustvom stranca koji objašnjava umetniku u mladosti kako se postaje čovek od krvi i mesa.“

Henri Valentajn Miler ( Henry Valentine Miller; Njujork, 26. decembar 1891. — Pacifik Palisejds, 7. jun 1980.) bio je američki književnik i, uz Hemingveja, jedan od najznačajnijih američkih pisaca XX veka. Detinjstvo i ranu mladost proveo u Bruklinu. Shvativši da akademski život nije ono što ga privlači, radio je kao taksista i bibliotekar kako bi se prehranio.

Veliki ženskaroš i idealista, 1917. godine ženi se prvom od pet žena koliko je imao, Beatrisom Silvas Vikens. Nalazi posao u „Vestern Junion“ telegrafskoj službi, gde dolazi u dodir sa pisanjem. Milerov šef je jednog dana došao na ideju da bi neko trebalo da napiše knjigu o kuririma. Miler se prihvatio posla i tako je nastala njegova prva knjiga „Sklopljena krila“. Kurirska karijera trajala je četiri godine, kada je sa svojoj drugom ženom, Džun Edit Smit Mensfild, taksi vozačem, 1928. godine otišao na proputovanje kroz Evropu.

Bračne razmirice postale su nepremostive, pa je Miler 1930. godine ostavio ženu i otišao u Pariz. Deceniju pre II svetskog rata, proveo je, uglavnom boemski, u „gradu svetlosti“ gde je radio kao novinar i gde je napisao više od 36 knjiga i drugih dela. Ovde je objavio i svoje najpoznatije knjige. Prva - „Rakova obratnica“ - govori o njegovim iskustvima o doživljajima u Parizu, a objavljena je 1934. godine. Zatim: „Crno proleće“ (1936), „Jarčeva obratnica“ (1939), kao i trilogije „Ružičasto raspeće“ („Seksus“, „Pleksus“, „Neksus“). Takođe je objavio i putopise i drame.

Njegovi radovi ubrzo su postali bestseleri. Posle 1939. godine, napustio je Pariz i preselio se Grčku gde je boravio šest meseci. Vrativši se u Ameriku, počeo je da piše o svojim putovanjima.

Napisao je čuveni putopis iz Grčke „Kolos iz Marusija“ (1941), „Mirni dani na Klišiju“ (1956), kao i nekoliko lirsko-autobiografskih zapisa: „Veliki jug i narandže Hijeronimusa Boša“ (1957), (1962), „Grčka“ sa crtežima Ane Pur (1964).