Tramvaj bez voznog
reda
Ako ne blenemo u osvetljene androide
ili se ne njišemo u ritmu muzike za ples, ne daj bože čitamo neku knjigu ili mljackamo pljeskavicu od GMO soje sa svim ponuđenim prilozima, svi smo mi u
vozilima javnog prevoza slucajni voajeri. Ponekad nevoljni slušalac nesuđenih
talenata. Ili dobrotvorna ustanova ili bogati rođak lažnim prosjacima. Blejači
u tranzitu.
Crkva Sv.Marka. Početna stanica
tramvaja br 6. Dolazi vozilo u kvaru. Ulazimo u njega. Tramvaj zvani samoća. Za
publiku ima tridesetak mesta. Predstava počinje kada tramvaj krene na svoj put
Bulevarom. Dvoje ljudi (otac i ćerka) panično jurcaju idu kroz tramvaj i
ljudima guraju pod nos fotografiju starije žene uz pitanje:
"Izvinite, da li ste videli
ovu ženu?"
Prvi je januar i pratimo potragu
za izgubljenom majkom, zatim je tu bračni par i nekadašnja devojka, neki
obešenjak koji svima čestita Novu godinu, dečko i njegova polusestra iz Splita
koji idu na očevu svadbu, njih smenjuje devojka i neka tetka koja joj neprekidno
soli pamet i mi smo vec kod Pravnog fakulteta.
Vozeći se naslušali smo se
kojekavih životnih priča. Kako to već biva kada u vozilo javnog prevoza uđe
neki živopisan lik željan da svoje breme podeli (izruči) na vas. Tramvaj je tako
postao ispovedaonica, scena, poligon..
Scenografija nikad raskosnija,
dinamička, ceo Bulevar i natrag. Prelazimo teritorije par beogradskih opština.
A onda su se oglasile moćne policijske
sirene i sumrak narušile rotaciona svetla, a našem tramvaju put preprečio policiski motorcikl. Zaustavljeni smo da bismo
propustili povorku demonstranata.
Deža vi od pre deset godina (za nas), Da
Bulevar bar malo opravda nekadašnje ime. U zemlji gde deca sazreju na ulici.
„Neću slanu plazmu!“, piše na jednom od transparenata. Odlučno ne
korporacijskim perverzijama.
Život ne samo da piše romane nego
je počeo i da režira pozorišne predstave. Sjajno i zahvalno u pozorišnom
smislu. Bitef da poželi. Umetnički proces ustupa mesto realnom.
Jasmina Avramović bravurozno
improvizuje i scene s ulice vešto ubacuje u tekst. Njena smelost je utoliko
veća, što niko nije siguran u kom pravcu će se događaji na ulici nadalje odvijati,
u kom momentu se mogu otrgnuti kontroli. Glasovi glumaca se gube u sveopštoj kakofoniji parola i zvižduka pištaljki.
Predstava se prekida dok život
režira ulicni performans. Priče u tramvaju poređane su od najmanjeg do najvećeg
osećanja usamljenosti. Mnoštvo ljudi na ulicama moglo je samo da pojača takav
utisak. Kada je povorka minula, glumci se vraćaju. A omnibus nastavlja pričom
za laku noć. Starica tražena na početku predstave iznenada se pojavila.
„Očevi su deci dali pištolj, ali
će deca biti ta koja će povući oroz. U
oba smera.“, kaže onaj čudak (Željko Maksimović) kojeg se svi klone
celom trasom predstave. Da li je on najprisebniji i najmudriji u opštem metežu?
Kako ovakav zaplet razrešiti?
U tramvaju na predstavi i na
ulici u životu.
Pitanje jos visi u vazduhu. Mi
smo napustili tramvaj i prošetali.
Duvao je jak vetar. Zahladnelo je.
Najavu predstave možete pogledati
OVDE.
TRAMVAJ ZVANI SAMOĆA
Režija: Stevan Bodroža (u saradnji sa prof. Boškom Milinom sa katedre za dramaturgiju Fakulteta dramskih
umetnosti u Beogradu).
Kostimograf: Vladislava Joldžić.
Igraju: Jasmina Avramović, Anđela Jovanović, Tijana Čurović, Jasmina Večanski,
Milica Stefanović, Marija Opsenica, Ivana Nikolić, Ivan Tomić, Željko Maksimović, Stefan
Radonjić i Đorđe Marković
ZAŠTO PREDSTAVA U TRAMVAJU?
Ako publika ulaskom u pozorište
pristaje na uslovnost da iluziju koja nastaje na sceni, samu predstavu, dramsku
refleksiju naših života, doživljava kao novu realnost – ovde se ide korak dalje
i publici u tramvaju pruža se mogućnost da i sama bude deo tog rituala.
Paradoksalno, u realističnom prostoru igre, glumački izraz postaje još
životniji, a poetika dramskog predloga još izražajnija.
Ideju da se ova predstava izvodi
u tramvaju podržao je GSP Beograd,
pa će ona imati svoja redovna izvođenja ma šinama. Za ovaj komad ne važe BUS
PLUS kartice. Putnici sa kartama za predstavu (kupljenim na biletarnici UK
“Vuk”) ukrcavaju se na početnoj stanici linije 6 – kod Crkve svetog Marka, da
bi gotovo sat i po vremena putovali zajedno sa likovima i njihovim pričama.
Četiri jednočinke, koje će biti izvedene kao jedan komad, govore uglavnom o
porodičnim odnosima, otuđenju, iluzijama bliskosti...
„Ovi komadi predstavljaju tužne,
nežne, na momente duhovite i potpuno moguće, a naizgled slučajne susrete
prijatelja, bračnih parova, roditelja i dece, ljubavnika, ali su ti tekstovi
više od pukih crtica iz svakodnevice. Svaki od njih pokazuje dublje probleme sa
kojima se ljudi suočavaju, patnje koje proživljavaju, nade koje gaje.
Nije nova ideje da se određeni kulturni
sadržaji izvode u tramvaju. Bilo je koncerata, književnih večeri, čitanja
poezije... Pa zašto ne i predstava?! Tramvaj ima realistični koncept po sebi,
jer tu slušamo razgovore ljudi, ljubavne sastanke, čujemo kako se ljudi
dogovaraju... U tramvaju postoji ta percepcija publike, voajera, koji posmatra
šta se dešava oko njega“ , istakao je reditelj Stevan Bodroža, uz
konstataciju da je bilo jako teško savladati taj prostor tramvaja.
Tramvaj staje na određenim
stanicima, kako bi u njega ušli novi glumci, ali ne i putnici. Ipak,
nepredviđene okolnosti deo su šarma ovakvog izvođenja, pa tako neki zalutali
putnik, kvar tramvaja, gužva u saobraćaju i sl. neće pokvariti predstavu. Sa
ove predstave se (ne znam što bi) može izaći, ali se na nju ne može usput ući. Završna
stanica na kojoj izlaze i glumci i publika je na Bulevaru kralja Aleksandra kod
spomenika Vuku Karadžiću.
Željko Maksimović je jedini koji se pojavljuje u sve četiri priče, sve vreme se vozi s publikom, on je nit koji objedinjuje u celinu priče. Maestralno igra beskućnika, sve sa tikovima:
„U početku smo vežbali u hangaru
na Dorćolu, ali smo probleme uočili tek kada su probe prebačene u tramvaj. Najteže
je bilo savladati tehničke uslove. Podesiti da vas svi vide i čuju“.
Na naše pitanje da li će u toku
predstave biti upada kontolora (nekad nazivanih RIDŽE) nismo dobili
zadovoljavajući odgovor. Možda je i to
deo dramskog zapleta.
REČ AUTORA:
GALINA MAKSIMOVIĆ
Mihajlo i njegova ćerka Dejana
traže svoju baka-Anku, dezorijentisanu gospođu koja često nestaje iz kuće. Dok
je traže, prepiru se oko gluposti, gotovo zaboravljajući šta su pošli da urade.
Baveći se trivijalnostima svakodnevnice, njih dvoje ne primećuju šta im to
bitno promiče i prepuštaju protraćenim trenucima da stvore atmosferu otuđenja i
udaljavanja u okviru porodice. Baka Anka, sa druge strane, živi izgubljena ne
samo u prostoru već i u vremenu, zaglavljena u sopstvenim iluzijama o
porodičnoj bliskosti kakvu je nekada (možda) imala.
MINA ĆIRIĆ
Brana i Uroš se voze tramvajem.
Njihov odnos je jednostavan: ona je njemu podrška i uteha, a on je njen muž.
Funkcionišu. Nisu nezadovoljni. Na jednoj stanici, u tramvaj ulazi Ljilja,
Uroševa velika ljubav iz mladosti. Napetost između Ljilje i Uroša može da se
seče nožem, oni se očigledno i dalje vole. Brana to vidi, možda jasnije nego
oni, ali Brana je dobar igrač i tačno zna šta treba da uradi da bi se Uroš uvek
vraćao njoj. Ljilja je sama. Uroš je sam sa Branom. Brana je snađena i imuna na
usamljenost. Usamljenost u mojoj priči je mala i svakodnevna, ali nagriza
iznutra ma koliko se junaci trudili da je ignorišu. Sve je u redu, sve
funkcioniše i nisu nezadovoljni – dok ih mali podsetnik iz prošlosti potpuno ne
izmesti.
MAŠA RADIĆ
U trećem delu “tramvajske
tetralogije” pokušala sam da predstavim genezu međuljudskih odnosa u mikro i
makro zajednicama. U pitanju je duhovita priča o dvoje napuštene, otuđene dece
koja bi trebalo da budu podrška jedno drugom, a ponašaju se kao najveći dušmani.
Bavi se razvodima brakova i patnjom dece razvedenih roditelja, disfunkcionalnim
porodicama i sada već mitskim sukobom između Srba i Hrvata. Dakle, ozbiljne
teme obrađene su na ne tako ozbiljan, pitak i optimističan način.
NEDA GOJKOVIĆ
Priča o Mariji, sređenoj devojci
sa izguljenim noktima i Snežani, uredno ofucanoj ženi, svedoči o onom
uobičajenom raskoraku između dece i njihovih roditelja, koji se događa u
trenutku kada roditelji konačno zaborave kako je to biti dete, a deca još uvek
ne mogu da shvate šta znači biti roditelj.
Nerazumevanje mora doći do
kulminacije i konačnog raspada odnosa, da bi se najzad došlo do razumevanja.
Spona između Marije i Snežane jeste lik Jurodivog, koji svojim komentarima
tumači otuđenje između starijeg i mlađeg dela porodice, kako u priči o ove dve
žene, jedne starije i jedne mlađe, tako i između dece i roditelja uopšte,
pokazujući istinsko razumevanje za obe strane.
REČ REDITELJA: STEVANA BODROŽE
Kada sam pomislio da bi u
tramvaju mogla da se igra predstava, za koju bi tekst, odnosno tekstovi, bili
naručeni od mladih pisaca, Gradsko saobraćajno preduzeće Beograd nam je odmah
izašlo u susret.
Želeo sam da ti tekstovi obrađuju
par potpuno mogućih, realističnih susreta u tramvaju, ali i da ti susreti budu
više od pukih crtica iz svakodnevice – da svaki od njih ipak pokazuje dublje
probleme sa kojima se ljudi suočavaju, patnje koje proživljavaju, nade koje
gaje.
Ponekad su u tim svakodnevnim,
usputnim situacijama ljudi mnogo iskreniji, ne nose maske i jasnije se vidi ko
su oni zapravo, u svojoj suštini.
Mlade dramaturškinje, od kojih
tri još nisu ni završile fakultet, lepo i nadahnuto su odgovorile na moju
ideju. Sa njima sam od samog početka radio na temama, likovima i jako mi je
prijao taj proces u kom sam ja, kao reditelj, donekle „kumovao“ onome što će
biti napisano.
Glavna indikacija koju sam im dao
je da bih voleo da mi napišu nešto što podseća pomalo na filmove Sofije Kopole,
tužno, nežno, na momente vrlo duhovito, sa niskom valencom dramatičnosti tako
da se malo toga dešava spolja, a mnogo više iznutra.
Tramvaj, kao i podzemni prolazi,
železničke stanice, liftovi, klupe u parku su takozvani „no spaces“, ili ih bar
tako zovu u modernoj teoriji umetnosti, mesta koja ne pripadaju nikome i zato
su fantastično platno za projekciju svačijeg unutrašnjeg sadržaja. Upravo zato
mi je tramvaj toliko inspirativan. On je zbilja u ovoj predstavi glavni lik,
mesto u kom se kao u nekom hramu ili proročištu unutrašnji sadržaji ljudi
„izlivaju“ u stvarnost i mešaju, mesto bola i katarze, suočenja sa sobom i
potencijalnog prevazilaženja sebe.
Zato se predstava i zove „Tramvaj zvani samoća“, u javnim prevozima uvek smo na neki čudan način sami, uronjeni u sopstvene misli što otvara prostor za samopreispitivanje.
A kada do takve vrste
preispitivanja dođe, uvek nam postane jasno i koliko su nam drugi potrebni i
koliko je ta samoća iz naziva ove predstave teško, teško breme.
Нема коментара:
Постави коментар