KulturniK: RIČARD III – Narodno pozorište Beograd

петак, 21. април 2017.

RIČARD III – Narodno pozorište Beograd

Koja je razlika između lopova i političar?

Političara biraš ti, a lopov bira tebe!

Premijera Šekspirovog komada Ričard III, zakazana je za 24. april od 19:30 časova na Velikoj sceni Narodnog pozorišta u režiji Snežane Trišić.

Predstava će biti izvedena 24 godine nakon poslednjeg premijernog izvođenja ovog komada, tada u postavci Vide Ognjenović. Ričard III je tada bio Miki Manojlović (1992.), a pre njega, Mija Aleksić (1972.). Šekspirova dela računajući u Ričarda III u Srbiji prvi je preveo Laza Kostić 1898. godine, a dekor i kostimi su nabavljeni iz Beča.

Svako novo izvođenje Šekspirovog dela svojevrstan je pozorišni praznik.

Ova dvočinka koja zahteva fizičku i mentalnu koncetraciju tematizuje najstariji zanat vezan za um - vlast i kako je steći i sačuvati. Vlast do koje se dolazi spletkama, prevarama, pa i političkim ubistvima. Gde nema nevinih.

I za razliku od vremena sadašnjih gde su sve maske pale i gde vlastodršci i posle zverstava nemaju odloženu grižu savesti, krivicu, ondašnji vladari bili su bar pred sobom iskreni. Znali su da su im dela pogana, nisu se samodovoljno zagledali u ogledala i osmehivali. Kleli su jedni druge kao one zlosutne radikalske narikače.

Projekcije glave vlastodršca u krupnom planu budi asocijacije na Orvelovu 1984. Scenografija u vidu višestrukih kliznih trijumfalnih kapija. Žene se u ovakoj konstelacije javljaju u ulozi koleteralne štete. Nebojša Dugalić na infuziji grotesna je slika i prilika vlasti koja je na samrti, a to ne želi da prihvati. Aleksandra Đurice kao Vojvode od Bakingema servilni je anutpod današnjih ulagivača koji svoju sreću vide u senci moćnog tiranina, ne sluteći da je njihova sreća trenutna i da zavisi od (samo)volje diktatora.Jedina primedba možda bi se sublimiranjem testa dobilo na dinamici. Ipak živimo u vremenima Ričarda III da bi to u nama probudili strasti. Nažalost!

Na samom početku konferencije za medije, povodom skorašnje premijere Ričarda III na daskama nacionalnog teatra, Željko Hubač, dramski pisac i direktor drame upitao se da li je pravi trenutak, da se tako mlada rediteljka upusti u ovako kompleksan i zamršen komad. U prilog tome išao je njen minuli rad i iskazani rezultati tom prilikom. S druge strane, stajao je uvrženo mišljenje da to obično rade ljudi s više životnog iskustva. Odmah je i sam dao odgovor da misli da nisu omašili, naprotiv. Verujem da je u pravu.

Angažovanost i revolucionarnost odlike su mladosti, te i aktuelni nobelovac, više ne govori o vremenu koje se menja, već u Triplikatu (31. mart 2017.) bira semtimentalne i sladunjave note primerene svojim godinama. Gvožđe se kuje dok je vruće. Da li treba da napomenemo da je ovo delo Šekspir iznedrio kada je imao samo 29 godina? Mladost, hormoni i tako to ispostavljaju se kao dobitna kombinacija.

Koristeći priliku da se pohvali, (a što ne bi?) Željko Hubač kaže da otkad je on na mestu na kome je, prosek godina režisera ispod 40, te je (da se ne uvredi) najstariji Andraš Urban (1970.). Šta drugo i da očekujete od čoveka koji je kao inženjer elektrotehnike i apsolvent beogradskog Prirodno-matematičkog fakulteta, upisao Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu. Izlaganje zaključuje konstatacijom da se u Ričardu III radi o komadu koji se "u nas retko radi, ali komadu koji je najigraniji, najpolitičniji, ali i nazahtevniji". Veruje da će komad opravdati „horizont očekivanja“.

U ovoj istorijskoj drami prisustvujemo usponu i kratkoj vladavini Ričarda, vojvode od Glostera (1452. — 1485.), kasnije engleskog kralja Ričarda III (1438-1485). Komad zajedno sa tri dela drame Henri VI čini prvu Šekspirovu tetralogiju. Pišući ovo delo Šekspir (1564. -1616.) se nije nimalo štedeo, te je ovo posle Hamleta njegova najduža drama. Uostalom, Rićard III je sasvim sigurno utabao put danskom princu koji će nastati 1602. godine. U liku Ričarda III, Šekspir je izvajao lik jednog od najimpresivnijih negativaca u istoriji književnosti. Stvorio je ili opisao zlotvora-grbavca sa sjajnim retoričkim sposobnostima, makijavelistu u igri prestola, koji u tome ponire do mefistofskih dubina. Istoričari ovakav opis Ričarda III, pre svega pripisuju činjenici da istoriju pretežno pišu pobednici, a to je to tada bila dinastija Tjudor koja mu je maznula tron. Naime, on je bio poslednja žrtva Rata ruža.

S ovakvim gledištem saglasan je i dramaturg Slavko Milanović, tvrdeći da je Šekspir insiraciju crpeo s iskrivljenih istorijskih izvora (drama je napisana 106 godina posle Ričardove pogibije; Tomas Mor, Hal, Holešed) te odatle preuzimao fabule, karakterizacije likova i neobične istorijske detalje.

Kako to kaže anegdoti Ričard III je smrtno ranjen pao sa konja, njegova kruna se otkotrljala do žbunja, gde ju je našao Henri Tjudor, koji ju je odmah stavio na glavu.

Sve ostalo je istorija.

No, ono što Ričarda III čini aktuelnim, za razliku od spisa koji su poslužili kao podložak, je to što je Šekspir koristio tehnoligiju kraja XVIII i početka XIX veka (Šiler, Gete, Ibzen) i u sam epicentar komada lansirao individuu. Okrutnog i žilavog momka koji prkosi vremenu i trendovima. Frojd Ričarda III doživljava kao ,,predimenzioniran opis nečega što svako može otkriti u samom sebi''.

Ričard III je preživeo sve izazove vremena i istorijskih činjenica i transformisao se u globalni simbol pohlepe ka moći, koji u pohodu ka tronu ne preza ni od čega, u oličenje nasušnog zla, što ga kandiduje za našeg savremenika ali i i čini vanvremenskom, besmrtnom figurom. Uostalom Žan Dibinjom je apostrofirao "da se zločin nametnuo pozorištu" koje je tragalo za novom dramskom formom. Zlo se ispostavlja kao jedan od glavnih uslova egzistencije. Svet iz ovog komada kao da je proizašao iz Danteovog Pakla.

Kamo sreće da smo u neku istorijsku fioku, u arhivu sahranili te neumitne društvene kancere: manipulacije, samodovoljnost, oportunizam, naručena ubistva, političke intrige, krađu i kupovanje glasova, političku trgovinu, spinovanje i lobiranje, političku sujetu i licemerje, samodestrukciju i voajerističko virenje preko kućnog praga..

„Kad se naoblači, mudri ljudi oblače kapute''.

Kako bi se sve ovo što plastičnije oživelo na sceni u punoj meri je zaslužna i scenografija izuzetne likovnosti koju potpisuje gost iz Makedonije, Valentin Svetozarev i svedeni, intrigantno-zavodljivi i savremeni kostimi Marine Medenice Vukasović, plod tromesečnog zajedničkog promišljanja sa rediteljkom. Svedeni na znak, a jednini prizvuk epohe pronaći ćete u kostimu vojvotkinje od Jorka. Sve nafilovano s muzikom za koju je bila zadužena Irena Popović Dragović. Time je fokus vaše pažnje usmeren ka esenciji zla. Ričard III je slika i prilika i našeg vremena. Takav kakav je, implementacija zla, on nam je, izgleda, suđen. Vo vjek i vjekov. Amin.

Naslovnu ulogu tumačiće Igor Đorđević, a sa njim će na sceni izaći i Nebojša Dugalić (Kralj Edvard), Nela Mihajlović (Elizabeta), Nataša Ninković (Margareta), Bojan Žirović (Klarens), Aleksandar Srećković (Ričmond), Gojko Baletić (Rivers), Aleksandar Đurica (Vojvoda od Bakingema), Vanja Ejdus (Ledi Ana), Svetlana Bojković (Vojvotkinja od Jorka), Miloš Đorđević (Hastings), Pavle Jerinić (Kejtsbi), Branko Jerinić (Nadbiskup/Gradonačelnik) i studenti (Ivan Marković, Miodrag Dragičević) kojima su namenili uloge ubica.

Sa glumcima smo se susreli sat pre jedno od finalnih proba, tri dana pre premijere. Uz ocenu da u nas ne postoji navika teatra da neguje svoje glumce, neki bi rekli da im se titra i daju uloge „k’o napisane za njih“ Ričard III je kao skrojen za Igora Đorđevića.

On sam kaže da mu je taj šarmantni nitkov ukrao sav šarm. Opšte je zapažanje glumačkog asambla da pleni lakoća s kojom on igra zlo, autoritativnog i beskrupuloznog moćnika, te da je đavo koji iznosi na scenu neodoljiv i zavodljiv. Jedino čega se pribojava je što ima tremu, što nema tremu. U komadu će mu, kaže, glavni partner biti publika.

Snežana Trišić svedoči o radu na drami kao uzbudljivom procesu, uz opasku da naša civilizacija kolabrira, a da je Ričard njen maesto. U pristupu i adaptaciji tekstu, uklonili su neke podzaplete, ostavivši samo ono krucijalno, ono što je bilo neophodno da se težište stavi na fenomen dolaska na vlast (sočna, slasna i opojna voćka) i odlazak s iste (nevoljno, smak sveta). Sjajna potka i polazište za preispitivanje motiva i poriva manijakalne večne čežjne, protivprirodne žudnje ka moći, ka vlasti, ka dominaciji:

"To zlo menja svoj oblik i retoriku, alio ono ne otupljuje. To zlo je na svakom ćošku, na rafu u prodavnicamna kojem su utisnute cene ili na pumpi, u komšiluku, u svakom kadru manipulativnih medija, na većini www adresa, u svakom spinu, u svakoj laži, na glasačkim listićima, na prospektu egzotičnih destinacija, u propalim i devastiranim fabrikama, na granicama s bodljikavom žicom..."

Nela Mihajlović (Elizabeta) kaže da je rad na ovom komadu toliko rastrojio i zaokupio da je u kući deci brkala imena, te da joj je „otvorio nove nesigurnosti, podstakao na preispitavanja, da je doživela veličanstvene glumačke trenutke“, da se opet i još više divi Svetlani Bojković i da posle petnaest godina zaigrala sa kumom Natašom Ninković.

Vojvotkinja od Jorka u tumačenju Svetlana Cece Bojković je njen povratak na scenu Narodnog pozorišta u Beogradu posle dvogodišnje pauze, tokom koje je boravila u Finskoj. Kaže da je ovo scena koja joj najviše leži. Ona je u ovoj istorijskoj drami svedok svih dešavanja, smicalica, podmetačina i zločina. Kaže da je rad bio na nivou prepoznavanja, te su svi i ona i režiserka i kostimografkinja njenu vojvodkinju odmah videli sa sedom kosom, kao i da su jedni druge gledali i upućivali u sitne cake zanata. Svoje izlaganje okončala je priznanjem da je ovo njen i Trišićkin prvi Šekspir. Eh, ta omladina... Pa sa srećom...

Branko Jerinić je uz Bojan Žirović jedini „preživeli“ iz prethodne inscenacije Ričarda III. Ustalio se u svešteničkoj odori i prešao trnovit put od pravoslavnog popa u Rodoljupcima do nadbiskupa od Jokšira. Kaže da su prethodna i ova inscenacija „različite ali slične u smislu asocijacija sa sadašnošću“. Parafrazirajući francuskog književnika Andrea Pol Gijom Žida (1869 — 1951) „da je sve napisano, ali niko ne čita, pa treba ponavljati“ smatra da novo suočavanje sa Šekspirovim junacima može biti mentalno lekovito za sve. Da će doneti tako potrebnu katarzu. Amin.

Ono što ni sam Šekspir ne bi smislio desilo se u životu. Posmrtni ostaci Ričarda III pronađeni su na jednom parkingu u Lesteru u septembru 2012. godine. Iako je bio reformator, ljubitelj umetnosti, za vreme čije je kratkotrajne vladavine ustanovljeno pravo na uslovnu odbranu i poništena zabrana izdavanja nekih publikacija, Šekspir je prepisijući od pobedničke strane, Ričardu III naneo veliku nepravdu i debelo se zamerio istorijskim činjenicama. No, stvari konačno ležu na svoje mesto. DNK uzorci uzeti s Ričardovog skeleta (koji su potvrdili skloiozu) dovele su u pitanje neprekidnost kraljevske loze koja je danas na prestolu. Posle 530 godina od njegove smrti, a nakon žestokih svađa gde da ga pokopaju, vojnici u paradnim uniformama na drvenim kočijama preneli su kovčeg na Bosvortsko polje, gde je i stradao. Tu je održana božija služba, a onda su njegovi posmrtni ostaci sahranjeni u martu 2015. godine u katedrali u Lesteršajru.

Cena ulaznice je od 500 do 1200 dinara u zavisnosti od kategorije sedišta.

Prva repriza zakazana je za 4 maj.

Prethodne inscenacija preživele su, iz ovih ili onih razloga, tek dve sezone, ali se direktor drame Željko Hubač nada da će ovo novo izvođenje doživeti životni vek od bar deceniju.

Snežana Trišić rođena je 1981. godine u Beogradu. Pozorišnu i radio režiju diplomirala je 2009. godine na Faklutetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Nikole Jevtića i asistentkionje Alise Sojanović. Od 2013. do 2015. režira u subotičkom Narodnom pozorištu, nakon čega postaje asistent na Katedri za pozotrišnu režiju. Poslednjih godina njene režije dominiraju najznačajnim beogradskim pozorišnim kućama poput Narodnog (Bizarno, 2013. Ričard III, 2017.), Jugoslovenskog dramskog (NORA! Šta se dogodilo nakon što je Nora napustila muža ili Stubovidruštava, 2015.), Beogradskog dramskog (Terorizam, 2016.), Ateljea 212 (Kazimir i Karolina, 2014, Deca radosti 2016.). Primetićete, radi se sve o značajnim i nimalo lagodnim za rad komadima, ali s kojima se Trišećeva umešno uhvatila u koštac i iznedrila „novu vrednost“, intrigantno i samosvesno čitanje, angažovanost i poruku koju pozorište mora da pošalje da bi to i bilo, ta sa nestrpljenjem iščekujemo i ovu inscenaciju Ričarda III.