Days Of Our LivesFoto:Milan Mladenović |
Sinoć, u mukloj i prohladnoj
izbornoj noći, dok su neki tugovali, a poneki se radovali u dupke punoj dvorani
Doma sindikata ugostili smo
Kraljicu. Što bi rekli Seks Pistolsi
bog da je sačuva. Horski poput ranih hrišćana. Srpski tribute bend Queen Real Tribute (osnovan 2005.), koji
već više od deset godina nastupa sa obradama hitova grupe The Queen, održao je spektakularni koncert uz podršku simfonijskog
orkestra i hora. U pitanju je veliki
projekat sa više od 60 izvođača na bini, vrhunskim ozvučenjem i
rasvetom, a kada na sceni ugledate pevača ove grupe, Ivana Ristanovića, pomislićete da se Fredi Merkjuri povampirio ili bar reinkarnirao, zaposeo ovog mladog,
talentovanog Pančevca.
Da podsetimo Fredi je rođen 5. septembra, 1946. godine pod imenom Farrokh Bulsara u Stontaunu, državi Zanzibar,
koja 1964. postaje deo afričke države Tanzanije.
Roditelji su mu bili Iranci, sledbenici zoroastrizma. Diplomirao je umetnost i
grafički dizajn na koledžu Ealing Art.
Primljen je u Rokenrol kuću slavnih 2001.
godine, a 2008. u izboru magazina „Rolling Stone“ zauzeo 18. poziciju
na listi od 100 najuspešnijih pevača svih vremena. Jedna vrsta žutog cveća je
dobilo ime po njemu.
The Queen je četvoročlani britanski rok sastav nastao 1970. godine
raspadom grupe "Smile" (kojeg
su činili Brajan Maj i Rodžer Tejlor).
Nakon odlaska pevača njegovo mesto popunjava Fredie Merkjuri i dolaskom Džonija
Dikona rađa se legenda, kraljevska legenda. Koja se okončava 24. novembra 1991.
godine preranom Fredijevom smrću. Kremiran
je, a njegova verenica Meri Ostin, s kojom je proveo šest godina, dobila je zadatak da ga rasrprši.
Oporukom joj je ostavio kuću u otmenoj četvrti Kensington.
Queen Real Tribute iza sebe ima brojne nastupe u regionu i širom sveta
od čega treba pomenuti čak četiri turneje u poslednjih sedam godina po Brazilu
(2010, 2013, 2015. i 2016. godine). Puno pažnje posvećuju autentičnosti zvuka, glasova,
scenskog nastupa, kostima uz pažljivo određivanu meru autentičnosti i
posebnosti kako sve ne bi bila samo puka imitacija, kopija, ne daj bože fejk,
već kreacija nove ali ipak
prepoznatljive vrednosti kroz dobro poznate pesme. Prva posebnost je unapred
bila uslovljena time što pevač Ivan Ristanović ne nastupa i kao pijanista. Na
klavijaturama je Miljan Davidović,
na gitari Nenad Bojković, na bas
gitari Ivan Đerfi i na bubnjevima Radoš Ćapin.
Who Wants To Live Forever?
Ne bi smo trenutno zalazili u
široku sferu polemika oko različitih tumačenja postojanja i sve veće
popularnosti tribute bendova u svetu, opravdanosti reprodukovanja muzičkog
stvaralaštva koje je na svom izvorištu nosilo premisu angažovanosti nerazdvojno
povezane sa samom muzikom. Izvođenja ovakve muzike na način na koji se klasična
muzika održava i dobija nove živote već vekovima.
Kako bi, inače, do nas stigle
note Betovena i Mocarta nego preko posrednika koji tumače njihovu muzičku zaostavštinu. Ako se složimo da će se rok muzika izvoditi i za dvesta - trista godina ko će i kako će je izvoditi? Nećemo valjda samo da gledao video snimke i slušamo audio zapise. Rok podrazumeva, ako ne i životno zavisi baš od koncerata, od žive svirke, od te razmene nota, energije i emocija.
Šta onda reći na neke jadne povratke nekadašnjih zvezda, orginala koje je vreme okrnjilo, pregazilo, devastiralo, dokusurilo, koji su tek blede senke svojih negdašnjih veličina, ili još gore parodije, a koje se neprekidno vraćaju sve radi profita. Grotesno je i tužno. Totalni fijasko. Kao za društvo iz ćoška, ti tezgaroši i đilkoši pljuju na svoju sliku iz mladosti. Pljuni i zapevaj!
Šta onda reći na neke jadne povratke nekadašnjih zvezda, orginala koje je vreme okrnjilo, pregazilo, devastiralo, dokusurilo, koji su tek blede senke svojih negdašnjih veličina, ili još gore parodije, a koje se neprekidno vraćaju sve radi profita. Grotesno je i tužno. Totalni fijasko. Kao za društvo iz ćoška, ti tezgaroši i đilkoši pljuju na svoju sliku iz mladosti. Pljuni i zapevaj!
U slučaju grupe The Queen ovakva dilema deluje nesvrsishodna. Ne samo da je
muzička podloga benda preplavljena najbogatijim i raznovrsnijim uticajima i
pravcima od glem, progresivnog, hard, hevi, simfonijskog, pop i psihodeličnog
roka, već se u njihovim pesmama nalaze i delovi opera, gospela, diska, folka,
regtajma. Inače, Fredi je napisao pesmu “Who Wants To Live Forever” u kolima
dok se sa bendom vraćao kući, gde su između ostalog gledali trejler za film “Gorštak” (“Highlander”). I, paradoksalno, uprkos naslovu ove pesme i baš
kroz njegove pesme deluje da će to njegova večna sudbina. Besmrtnost.
Sa druge strane samo pitanje
društvene angažovanosti je često uzimano kao minus ovog sastava zbog čega su
imali i ozbiljnih padova u karijeri poput nastupa u Južnoj Africi tokom
trajanja aparthejda 1984. godine. Čuven je i sukob Sida Višiza sa Fredijem
Markjurijem prilikom slučajnog susreta u studiju, koji ga je na svojstven
način provocirao oko njemu potpuno nezamislive zanesenosti Fredija baletom
usred sveprisutnog vrhunca pank ere. Bez obzira na različita tumačenja čisto
muzički gledano ako neki rok bend ima uporište u tribute izvođenju njegovih
numera i kao duboko uronjen u klasiku baš uz pratnju simfonijskog orkestra i
hora onda je to bez sumnje na prvom mestu baš The Queen.
Naravno zadatak je sve samo ne
lak. Ili je naprotiv prelak. Dugi gromoglasni aplauzi pred nastup otkrivaju
publiku kojoj je samo pominjanje imena originalne grupe više nego dovoljno za
vrelu atmosferu. I u tome i jeste trik. Kada igraš na tuđem terenu (tuđih
pesama), pred publikom koja tačno zna šta očekuje, zna svaku strofu, svaku
deonicu, ulozi su mnogo veći, i potencijalan uspeh je mnogo lakši i potencijalni
fijasko je mnogo pogubniji.
I sam početak koncerta je upravo
i najavljivao sve moguće zamke upravo u tom smeru. "Flash's Theme"
iz 1980. je otvorila koncert. Sledi niz numera koji nosi oscilacije u
prezahtevnim Fredijevim deonicama viših tonova kao i pomalo tvrđi zvuk gitare
od Mejovog. Srećom to je bilo samo blago
zagrevanje.
Ubrzo sledi "Under Pressure"
iz 1981. godine u kojoj pevač (Ivan ju posvetio je Srbiji), definitivno u
najzahtevnijem zadatku od svih prisutnih na bini, dokazuje zašto je vrhunski
izbor za ovu zahtevnu ulogu. Ne samo da je izneo i doneo sve glasovne boje i Merkjurija i Bouvija što je samo po sebi već za divljenje, već je pesmu uzneo na
viši nivo i preobrazio je potpuno u svoju (kao što je Šinejd O'Konor svojim umećem preuzela Prinsovu Nothing Compares 2 U). Mnogima je ostalo nepoznato da su
legendarni hit grupe Queen, "Under pressure", napisali
Dejvid Bouvi i Fredi Merkjuri. Maratonsko sviranje i snimanje u "miksu"
sa konzumiranjem vina i kokaina trajalo je nekoliko dana. Bouvi je insistirao
da on i Fredi snime vokale odvojeno, kako ne bi čuli jedan drugog, što ovu
pesmu još više čini posebnom. Zanimljiv podatak je da Bouvi i Fredi ovu pesmu
nikada nisu izveli uživo.
Odmah iza toga sledi "I
Want to Break Free" i tu je kraj svake dileme, publika je na
nogama i više je ništa ne može zaustaviti da ako treba i preuzme koncert od
izvođača i sve granice se brišu svi su jedno, svi su ravnopravni učesnici. Ivan Ristanović sa perikom na glavi, naslanja
se na istoimeni spot grupe The Queen, uspešno i bravurozno ulazi u rolu
travestije i koketira i bodri publiku. Skoro nismo bili na koncerti na kojoj je
vladala tako dobra, klupska atmosfera, gde su se svi, kao na nekoj velikoj
žurci, sjajno zabavljali i plesali. A bilo je u publici i vrlo mladih i
vremešnih rokera. Za to deo zasluga treba upisati i Nenadu Jelenkoviću, prijatelju,
menadžeru i ton majstoru. Čoveku iz senke.
Nailaze ipak pauze i prelazi,
samostalne bravure Nenada Bojkovića
na gitari, zatim instrumentali samo na koncertnom klaviru i violončelu, horsko
pevanje "You Take My Breath Away" uz orkestar dok je bend na pauzi.
Po povratku bend, orkestar i hor
sve usklađeniji, publika takođe, slede „Barcelona“ sa solistom opere i baleta Madlenianum, hora duhovne muzike „Aliluia“, sopranom Jovanom Čurović
koja je takođe vešto parirala Monserat Kabalje, na niz se nadovezuje "Bohemian Rhapsody",
"A
Kind of Magic", "Innuendo", "Somebody
to Love", "Who Wants to Live Forever"...
Boemska rapsodija („Bohemian
Rhapsody“) progresiv-rok opereta
iz 1975. godine započinje sa a kapela delom potom sledi klavirska
eulogija, gitarski solo sa erupcijom hardroka (otuda mahanje glavama u "Vejnovom svetu") i potom
kontemplativni deo. Operski deo pesme kombinacija je hora sa piskutavim uzvikom
"Galileo!" i posveta
italijanskoj komediji (komična figura Skaramuš), španskom narodnom plesu (fandango), Rosinijevim i Mocartovim
operama (Figaro), Merkjurijevom rodnom Zanzibaru (Bismilah - arapski za "u Alahovo ime"). Numera je zasela
na prvom mestu britanskih top-lista devet nedelja. Takođe, to je prva pesma sa
pravim video-klipom, što će se ubrzo posle toga pokazati kao standard.
Interesantno je da Fredi Merkjuri,
koji je napisao ovu pesmu, nikada nije želeo da otkrije o čemu pesma zapravo
govori. Brajan Mej, nosilac i doktorata iz astrofizike, više puta je
izjavio da mu uopšte nije jasno o čemu se radi u pesmi, što važi i za ostale
članove grupe.
U "Crazy Little Thing Called
Love" zvuk gitare je besprekoran, a sala u delirijumu,
egzaltirana... Teško je odabrati pesme iz opusa od blizu dvesta pesama. Queen Real Tribute tokom svog
dugogodisnjeg postojanja osvežava repertoar kako se ne bi ponavljao. Tako je na
primer izostao "Another One Bites The Dust", opravdano jer istina to
bi bila svakako još jedna pesma bez pratnje orkestra, takođe i posthumni hit sa
miksom Fredijevog glasa "You Don't Fool Me" i
mnoge, mnoge druge. Nekako potajno, priželjkivao sam da čujem i pesmu "Bicycle
Race", jedan od prvih singlića u mojoj kolekciji, pesmu koja je
većinu mog društva nervirala. Neosporno, kao i sve ostalo što je dolazilo iz The Queen kuhinje bilo je drugačije, do
tada nesnimljeno, te se trebalo naviknuti, a dodao bih i shvatiti. To, mi je
nedavno prriznao i jedan od tih drugova, danas profesionalni muzičar.
Biće za to i vremena i prilika,
svakako. Zato su neizostavne bile sve numere namenjene horskom pevanju publike
poput "I Want It All", "Radio Ga Ga", "We
Are the Champions" i tokom bisa "We Will Rock You",
"Friends
Will Be Friends" i "The Show Must Go On".
Na kraju su se muzičari predvođeni nadahnutim Ivanom Ristanovićem ogrnutim u kraljevsku odeždu poklonili zadovoljnoj publici. Jer, svi smo te večeri bili prijatelji i svi smo bili šampioni. I svi smo bili kraljevi, bar na jednu dan, bar na jednu noć.
Foto: Milan Mladenović
Poštovani gospodine Periću,
ОдговориИзбришиnapravili ste jednu grešku. Sopran koji je gostovao je bila Jovana Čurović.
Pozdrav!
Jovana Čurović
Izvinjavamo se i grešku ispravljamo. ujedno čestitamo na sjajnom nastupu!
ОдговориИзбришиHvala najlepše :)
Избриши