уторак, 11. април 2017.

Korenite promene u samoposluzi-Mjuzikl "Crni" u Bitef teatru


"Мај нејм из Црни, Ђорђе Црни, енд мај папа воз а ролинг стон... Ај ем хандрд прсент хироу, хироу фром еври сенчери... Лет ми тел ју мај амејзинг стори... "


Mađarski tekst o srpskom heroju Karađorđu koji je napisan za vreme I srpskog ustanka koristi jedinstvenu optiku narodnog heroja iz ugla mađarskih herojskih mitova, sa naivnošću romantičarskog duha. Romantičarski duh, naravno, postane ironičan u pristupu adaptacije i režije Žanka Tomića. Ispostaviće se da je to postdramski teatar o tome kako jedna nacija vidi istoriju, ili sadašnjost, druge nacije...


Predstava „Crni“ inspirisana viteškom dramom Ištvana Baloga “Crni Đorđe“ (adaptacija romana Ferenc Nemet), u dramtizaciji Roberta Lenarda i u režiji Žanka Tomića gostovaće 18. aprila u Bitef teatru od 20 sati.



Karađorđa nepopustljivo strasno i furiozno igra sterijanac Arpad Mesaroš a njegovu ljubu Anđeliju očaravajuće slika Gabriela Crnković. Odavno u našem pozorištu nije napravljeno nešto tako pajtonovski bizarno duhovito. Smešno - cepa stomak. A oštro da boli glava...



Sve je veoma neobično u vezi s predstavom “Crni”, premijerno izvedenoj krajem prošle nedelje u Novosadskom pozorištu / Ujvideki sinhaz. 


Tekst je napisan u XIX veku, kao reakcija mađarskog pisca Ištvana Baloga na bunu protiv Turaka u Beogradskom pašaluku, danas poznatu kao Prvi srpski ustanak, koji je vodio Karađorđe Petrović. Zatim ga je adaptirao Ferenc Nemet, da bi konačnu verziju potpisao Robert Lenard, kao ne baš tako vernu kopiju izvornika, romantičarskog dramoleta.

U kreativnom procesu stvaranja “akcionog mjuzikla”, za koji je rediteljski angažovan Žanko Tomić, Crni, poznatiji kao Karađorđe, postao je vođa sindikalnog protesta koji vodi bunu protiv “turkokapitalizma”. 

Pridružuju mu se Stanoje Glavaš, njegova sestra feminstkinja Anđelija, izvesni gospodin Simić kog traži cela porodica, i još par opskurnih likova koji bi, kako svaka revolucija nalaže, samo da iskoriste situaciju. Austrougarska je EU, a Srbija je supermarket, u kojem svoje interese (čitaj robu) imaju i Arapi i Rusi. Zgodnim metaforama ni tu nije kraj...


Ma koliko blesav, ovaj ultraironični pomak ka komediji na granici kiča uopšte nije bezveze. On je čak i u takozvanoj ozbiljnoj umetnosti u drugoj polovini 20. veka dobio pun legitimitet. Razvoj iz kiča u kemp, iz kempa u treš (smeće) i obrnuto, nemogućnost raspoznavanja granica, zapravo su originalne umetničke strategije i izražajna sredstva u svetu u kojem su se pomešale i pomutile granice između popularne i klasične, akademske kulture. Treš umetnost se razvila i kroz deelitizaciju, svojevrsnom klasnom pobunom, tako da i te kako ima smisla prikazivati je u visokoinstitucionalizovanim umetničkim kućama kao što su pozorišne, pogotovo unutar tema koje su već delimično takođe pomodne, hipsterske, kao što je to tema pobune protiv potrošačke ili političke kulture.

A zašto baš Karađorđe? Pa zašto da ne? I to je jedna sasvim primerena kritika, “dramski obrt” u posmatranju problema vodstva, herojstva i kulta ličnosti kad su u pitanju potrebe za korenitim promenama. Ionako se očigledno ništa nije promenilo, otkad je sveta i veka.

Glumački ansambl Novosadskog pozorišta, ovaj put predvođen komički isklesanim Arpadom Mesarošem kao Fekijem (Fekete je Crni na mađarskom), ali i podmlađen (Lehel Šoltiš, Bence Salai, Robert Ožvar, Stanislava Orlović) ponovo je besprekoran, sa nepreglednim nizom bravura Emine Elor, Gabriele Crnković, Gabora Ponga, Atile Nemeta, Zoltana Širmera... Predstava je upečatljiva i vizuelno (scenografija Saše Senkovića, kostim Jasne Badnjarević, svetlo Robert Majoroš, koregrafija Ista Stepanov, šminka Bojana Radović) i muzički (kompozicije Davida Klema, ton Atila Lukač, Tibor Biro, Arpad Fekete), sve sa urnebesnim prodakt plejsmentom (“reklamama”) za Tarantina, Bolivud, Internacionalu, bratoubistvo, ISIS, ili za novije, lepše i bolje sokove, deteryente, android aplikacije i ko zna šta sve ne - sve ono što naš život u predstavi “Crni” čini veoma, veoma smešnim.



Rivrajter Robert Lenard: "Tu je ova viteška drama „Crni Đorđe“ po pravilima sentimentalnog-herojskog-romantičarskog pisanja. Nije da nema neke istine u toj, inače ne baš vešto napisanom tekstu iz davne 1812. godine ali to je romantičarska istina. Istina epohoe koja još veruje u mitove i herojstva. Gledati na nacionalne heroje posle devedesetih nemoguće je na isti način kao pre. Mit je postao vic. Heroj je postao tarantinovska figura poza i popkulturni intertekst, istorijski horor i ironija. Tako je uzvišena drama o tome kako će doći heroj koji će nas spasiti postala komedija. Istina je to. Bolna, da umreš od smeha."



Reditelj Žanko Tomić: „Crni je zapravo nov komad nastao novim pisanjem, rivrajtingom (Robert Lenard), naivnog romantičarskog komada sa pevanjem i pucanjem „Karađorđe“ Ištvana Baloga iz 1812. godine, koristeći samo strukturu pomenutog komada. Balogov komad se bavi munjevitim usponom junaka Crnog Đorđa od usamljenog prognanika do narodnog vođe koji na kraju osvaja i Beograd, o narodnoj buni zvanoj Prvi srpski ustanak. Naš akcioni mjuzikl se, međutim, bavi pitanjem: kako bi izgledao Poslednji srpski ustanak. Pa, kao i uglavnom sve oko nas – parodično.“


Arpad Mesaroš kao Crni: “Crni, u jednom trenutku junak, u ratu postane junačina a onda izgubi sponu sa realnošću, postaje političar. Igram stereotip. Karikiranog junaka. Možda on u jednom trenutku zato postoje i prihvatljiv... Crni više od svega voli svoju kuburu. Više od sebe, Anđelije, žena, vere, borbe... Kubura je njegova snaga, njegov fetiš. Ali više od svega toga, moj utisak je da je “Crni” veliko pitanje o tome, da li je moguća revolucija u vremenu kojem svedočimo, vremenu u kojem živimo, u vremenu nepodnošljivo potrošačkom u kojem je životni imperativ obići sva sniženja, kupiti što više robe, ne misliti kako je oko nas i nama. Pitanje pitanja je, da li išta može da se promeni? Može. Da se kupuje još više? Supermarket tako postaje zbirno i zborno mesto našeg života. On je. Često se pitam, kako mali čovek zamišlja promenu i boljitak? Da li je jedina promena kojoj se nada i stremi mogućnost da smeni tog nekog ko u datom trenutku može da kupi nešto više od njega?

Gabriela Crnković kao Anđelija: “Šta sve može sa se desi ženi u ratu? Mogu da je ponize, da postane zatvorenik, žrtva ili ljubavnica. Ako je ovo poslednje, bitno je da li je smatraju svojinom ili dobije uzvraćenu ljubav, pažnju i poštovanje. Anđelijina sreća leži u tome da u Crnom upoznaje takvog partnera koji je ne prisiljava, na koga gleda s oduševljenjem. U njemu vidi oslobodioca i heroja. I nema povratka. Nju zaslepljuju oduševljenje, ljubav, žudnja za borbom i ukus krvi. Realnost nestaje i sve što joj pada na oči je mrak... Taj Crni, Crni, Crni...”



David Klem, kompozitor: "Muzika je raznovrsna kao i život. To se odnosi i na naše heroje ove "viteške drame". Svi mi imamo neki plan, neki put kojim bi da idemo, za koji mislimo da je najbolji, najbezbedniji, najkorisniji. Muzika je naša senka na tom putu. Neki nas potpis u pokretu. Crni je čist u svojoj prljavštini. Preteruje, i zbog toga je realan. Bode oči i tera te da trepćeš. Gledamo se u ogledalo, i tešimo da je krivo, da problm nije u nama. To što najviše buni u današnje vreme je baš ta "svetlost". Da postoji svetlo u crnoj boji - lakše bi se objasnile stvari koje nam se dešavaju trenutno. Što nam više "osvetljavaju" put, to manje vidimo. Možda je rešenje da zatvorimo oči i da polako, tapkajući, ali pomoću svog instinkta krenemo putem koji smo sami odabrali, makar i ne videli ništa, oslanjajući se na sopstveni mrak, polako i postepeno paleći sopstveno svetlo. Tako više nećemo biti primorani da nas osvetljavaju, i da nas zaslepljuju. " 



Koreograf: Ista Stepanov: “Ovakav tekst i Davidova savršena muzika mene potpuno pomeraju, kao i večita tema kojom se predstava bavi. Ljudska bahatost, agresivnost, glupost su neiscrpne pa još potrkrepljene nacionalizmom... Nema im kraja! I nebitno je sa čije strane dolaze. Danas, meni se čini da je sve crnje od crnog a ono što je svetlo je toliko potisnuto da se jedva primeti... Neznanje, nekultura i sebičluk cvetaju a prave vrednosti retko ko ceni. Postoje svakako i oni hrabri koji, uprkos svemu, razmišljanju svojom glavom i bore se za istinu. Za mene je prava čast da sam još jednom bila u društvu umetnika Ujvideki sinhaza. Rad sa njima na ovakvoj predstavi je svakako gledanje u svetlost.”


Нема коментара:

Постави коментар