VRT ZEMALJSKIH UŽIVANJA U MADLENUANUMU

Hieronymus Boš (1450.-1516.) bio je uzoran građanin pozne renesanse i posvećen katolik. Pametno se oženio, uzdizao na društvenoj lestvici i sve je išlo kao po loju dok nije oslikao taj misterizni triptih,  panele koji se otvaraju i zatvaraju. 

Kada je zatvoreno ovo delo ne privlači preteranu pažnju. U toku je stvaranje sveta, dan je treći, odvaja se kopno od okeana, zemlja je devičanska, niišta ne sluti na zlo, čak ni na pohotu. 

Ali kad se vratanca otvore vidimo centralni i dva bočna panela. Centralni prikazuje Vrt zemaljskih užvanja, sve ono što živom stvoru može da padne na pamet da se razonodi i sebi pruži užitak. Goli ljudi, čudne živuljke i voćke (prvenstveno bobičasto) i povrće kao da je gajeno GMO postupkom. Likovi su bizarni, ponikli iz srednjovjekovnih iluminiranih rukopisa, opsceni. 

Vrt zemaljskih uživaja je oda životu, poezija raspojasanog libida kraljice Semiramide, ali i strah od prolaznosti (providna kalota) i onog što dolazi posle (opcije levo i desno). Slatki sokovi koji takav zemaljski vrt nudi brzo presuše, a ona je želja za novim infuzijom sve jača i jača.  

Život je haotičan, nepredvidim, a sastavljen od lepih i manje lepih trenutaka. Da li čovek treba da oseća krivicu zato što je uživao i sledi li mu neminovno surova i nemilosrdna kazna?

Ono što moralne čiistunce zgražava je činenica da je ova slikarska forma primenjivana u crkvama za prikazivanje bogougodnih prizora, a vidi ti ga sad ove sodome i godomore. Da stvar bude još grđa, pažljivom posmatraču neće promaći figura svinje ogrnute velom kaluđerice, što je direktna kritika korunpiranosti i iskvarenosti tadašnje crkve. No svojom estetikom ova slika kao da je preteča psihodelije, halucinogenih iskustava. 

Desna strana prikazuje scene iz pakla, disharmoniju i krike, bića iz noćnih mora, ona kojima se plaše nevaljala deca i koje sanjaju nevaljale devojke. Deluje kao žurka u poodmakloj fazi, a zna se žurka ne može biti dobra, ako se neko ne obruka i pošteno ne izblamira. A prava žurka zapravo nastaje na nivou id-a, kada zaronimo u svet potisnutih fantazija, strahova, strasti i svekolikih zabranjenih uživanja, tamo gde nagon preuzima ulogu racia (mozga). No svaka roba ima svoju cenu, pa nemojte posle skupo je.

Na levoj strani su oni koji su se dočepali raja i spokojno i u harmoniji, deluje čak pomalo smorno provode vreme.  Tamo prebivaju blažene duše. 

Ono što je potpuni paradoks je uverenje u kojem je Boš stvarao svoja dela, a to je realističko-poučan prikaz kuda vodi greh, razvrat i devijantnost (predavanjem telesnim zadovoljstvima, proždrljivost, pijanstvo i seksualni razvrat). Bejaše to vreme kada je vladala kuga (crna smrt), koja je kao kasnije SIDA smatrana božijom kaznom zbog prekomernog uživanja u zabranjenim igračkama. No, religija je nudila krv, suze i znoj, patnju poput patnje sina božijeg, a sve to zarad nekog maglovitog, u budućnosti mogućeg života. Mnogima je ovo delo bilo inspiracija. Džordž Lukas ne skriva da je Boša plagirao u vidu inspiracije za njegov serijal Ratovi zvezda. 

Danas se čuva u muzeju Prado u Madridu. Tačno vreme nastanka dela nije poznato, ali se pretpostavlja da je naslikano u periodu između 1500. i 1505. godine. 

Kako sliku počarati pokretom, igrom? Neki vape da slika progovri, neko smatraju da već govori više od hiljadu reči, a ako slike ožive ne dobijamo li zapravo film? 

Vodeći se ovom logikom koreograf ovog komada i sami igrači dočaravaju detalje sa slike, oživljavajući na taj način sliku i prenosći njene simbolične poruke. 

Ovo putovanje mi budi asocijacije na Danteovu (1265-1321) Božanstvenu komediju, samo je u ovoj inscenaciji izostalo čistilište. Ili je ono upravo u Vrtu zemaljskih uživanja?

„Na pola našeg životnog puta..."

Koreografkinja Mari Šuinar je izvršna i umetnička direktorka svoje trupe, osnivačica montrealskog Prix de la Danse, pridružena umetnica Nacionalnog centra umetnosti Kanade i direktorka venecijanskog Bijenala igre. Njena kompanija uživa međunarodnu reputaciju, a ona je svoj profesionalni put započela 1978. godine, komadom "Kristalizacija". Na ovaj rad nadovezuje se trideset solo komada, izvođenih na scenama u Kanadi i inostranstvu, uključujući dela "Mari crni pas" (1982), "S.T.A.B." (Prostor, vreme i šire, 1986) i "Popodne jednog fauna" (1987) – koja čine važno poglavlje istorije savremene igre. Kao solistkinja i koreograf, 1990. godine, Šuinarova osniva svoju trupu, koja beleži neverovatne serije gostovanja po svetu i koprodukcije sa renomiranim partnerima kao što su Bijenale u Veneciji, ImPulsTanz u Beču, pariski Theatre de la Ville, Fondacija Musica Per Roma, montrealski Place des Arts, Festival TransAmerik u Montrealu i Nacionalni centar umetnosti u Otavi. Trupa se 2007. godine uselila u vlastitu zgradu, montrealski Prostor Mari Šuinar. Za ovu umetnicu, svaka kreacija je odiseja kroz istoriju čovečanstva koja izmiče linearnosti narativa. Intimna inteligencija tela, neiscrpna složenost njegove artikulacije i mutacije zadate konstrukcije, postignute su kroz formu.

Ona se temeljno bavi svakim aspektom dela, od muzike do scenografije, rasvete, kostima i frizura, tako da svaki detalj sudeluje u jednoj celini, koristeći veliku snagu izazova. Priznati zbog svoje tehnike, svestranosti i performativnih sposobnosti, deset stalnih igrača kompanije, vladaju različitim tehnikama i iznose vrhunske zamisli ove umetnice na scenu. Kompanija ima obiman repertoar: "Posvećenje proleća", "Prelid za popodne jednog fauna", "24 Šopenova prelida", "Svet umetnosti", "Etida br. 1", "Body Remix/Goldbergove varijacije", "Henri Mišo: Pokreti", "Meka Virtuoznost", "Još uvek vlažno", "Na ivici" i "Heronimus Boš: vrt zemaljskih uživanja". Komad "Posvećenje proleća" izvođen je skoro 25 godina i postao pravi klasik savremene igre. Radovi Mari Šuinar se pojavljuju i na repertoaru baletskih kompanija kao što su Nacionalni balet Kanade, Balet Sao Paola, Balet Monte Karla, Geteborg balet, Balet Gulbenkijan, Kompanija Marte Grem... Godine 2009, Mari Šuinar se kao igračica vratila na scenu posle 20 godina odsustva, sa solo komadom “Jutarnje slave:) - (", a od 2012. godine nastupa u komadu "U Muzeju" – svojevrsnoj tročasovnoj solo instalaciji. Autorka, dizajnerka scene i svetla, fotografkinja i filmska rediteljka, Šuinarova se može pohvaliti opusom koji sadrži brojne muto timedijalne radove, muzičke spotove, zbirke pesama, foto-instalacije, izložbe... 

Dizajnirala je "Cantique" aplikaciju za iPhone i iPad (2015) sa besplatnim preuzimanjem u App Store-u. Bez obzira na sredstvo (scena, ekran, digital, štampa, itd), suština njenog rada je telo. Tokom godina, njena trupa je razvila posebnu tehniku igre, koju prenosi igračima u okviru radionica. Pravi ambasador kulture Kvebeka, Šuinarova je laureat brojnih nagrada i nosilac prestižnih titula u Kanadi i inostranstvu. Njeno ime je prisutno u ilustrovanom izdanju rečnika Le Petit Larousse (2010) i Le Robert (2011).

U okviru XV. Beogradskog festivala igre

30. i 31. marta u 20 časova

Velika scena Madlenianuma

Kompanija Mari Šuinar

(Montreal, Kanada)

koreografija, video, dizajn scene, kostima i svetla: Marie Chouinard

originalna muzika: Louis Dufort

šminka: Jacques-Lee Pelletier

konsultant za video rad: Jimmy Lakatos

asistent za video rad: Sylvain Robert

trajanje: 75’

premijera: Theaterfestival Boulevard, Netherlands, 2016

igrači: Charles Cardin-Bourbeau, Sébastien Cossette-Masse, Catherine Dagenais-Savard, Valeria Galluccio, Motrya Kozbur, Morgane Le Tiec, Scott McCabe, Sacha Ouellette-Deguire, Carol Prieur, Clémentine Schindler

filmska posada (act 3)

scenario i režija: Marie Chouinard

direktor fotografije: Jean-François Gratton

asistent režije, urednik: Miguel Raymond

izvođač: Lucie Mongrain