среда, 04. април 2018.

Poslednja stanica Britanija Gorana Gocića u Delfiju SKC




Čemer bluz

„Poslednja stanica Britanija“ pripovest je o emigratskom životu poslednje decenije u Londonu. Pisana četiri godine, dograđivana i peglana donosi nam svet beskućnika, unutrašnjih lutanja usled iznenadnog gubitka tla pod nogama. 

Da bi to ispitao Goran beži iz srednje klase u siromaštvo. Istovremeno užasava se gubitka kontrole. Ipak, tvrdi dobar je put koji ne očekujete. A putujući neminovno se menjate. 

Četiri godine nakon što je njegov roman „Tai“ dobio Ninovu nagradu, Goran Gocić je čitaocima predstavio novu knjigu „Poslednja stanica Britanija“, 30. marta u Delfi Caféu u SKC-u. U tome mu je svesrdno pomogla publicistkinja i prijateljica Dragana Kanjevac.
 
Ona je na početku konstatovala da je Gocić svojim romanom otvorio mnogobroje teme. Da je on temeljan pisac s lošom produktivnošću, da se preispituje, do agonije objavljivanja. Kaže kada dobije od njega probni tekst čini joj se odličan, ’ready to use’, a onda prođe par godina. Takav je umetnički zanat, bilo da si pisac, slikar ili muzičar, treba u jednom trenutku reći, gotovo je, sad je kraj:

„Zanimljivo je što je narator Italijan Antonio, Sicilijanac koji je vodeći u toj družini, a kome autor pozajmljuje i malo sebe i svog iskustva. I kojem je naklonjen u smislu razrešenja romana.



Gocić je istakao da ne treba žuriti sa rukopisima:

„Može da stoji nekoliko godina i nekad se strpljenje isplati. Prvi rad objavite u nekom transu i osećate da nemate pravo da mnogo tražite i očekujete. 

Drugi rad već nastaje u kalkulaciji, naročito ako je prvi bio uspešan. Svi prave prognoze: izdavači unapred računaju utržak, kritičari vas merkaju podozrivo, neprijatelji navijaju da pokleknete, publika očekuje isto samo malo drugačije.

Klanica 5 (1969.) Kurta Vonegata (1922.-2017.), američkog vojnika koji je doživeo bombardovanje Drezdena kao ratni zarobljenik i napisao terapiskih 5000 stranica, da bi tako stigao do  antiratnog romana naučne fantastike (knjiga je kao „izopačena, nemoralna, psihotična, vulgarna i antihrišćanska”, 1972. godine izbačena je iz biblioteka u Oklandu n.a.).

 I ’Jarčeva obratnica’ Henrija  Milera (1891. - 1980. ) nastala je na ruševinama predhodnog mu rukopisa.
 
’Poslednja stanica Britanija’ je uveliko autobiografska. Njeni junaci su stvarni ljudi. Blizak mi je taj uslovno dokumentarni pristup literaturi, koji odiše autentičnošću a ne uslovnostima i pretpostavkama. Ovo je konglomerat utisaka iskazanih kroz čoveka koji nije piščev alter ego. Pisac pozajmljuje delove sebe i dragih mu da bi mu likovi oživeli. Sedimenti naroda hronoliški su se taložili, te su šefovi bili Irci (koji su imali duži staž kao izbeglice n.a.).“


Kroz roman nas vodi siciliјаnski emigrant Antonio koji pripoveda o svom doživlajvljaju Britanije osamdesetih godina, o krađama u prodavnicama i skvotiranju u južnom Londonu. Nјеgоvi prijatelji, Luka, izbacivač u noćnom klubu, Goran, budući novinar, i Ivan, politički emigrant iz Praga, svеdоčiće takođe o svojim životnim putevima od dоlаska tačerizma do nove generacije britаnskih umеtnikа.

Svi oni govore o zajedničkom iskustvu u emigraciji: propuštenim i ugrabljenim prilikama i očajničkim pokušajima da progovore i da se dokažu u Britaniji. Tamo gde nisu svoji na svome. Slično Vladimiru Kecmanoviću u „Osami“. 

Emigracija će ih iščupati iz korena i posaditi u novu realnost, sve dok se njihove povezane sudbine ne raspletu početkom ovog milenijuma: neki će steći bogatstvo ili mudrost, drugi izgubiti sve izuzev uspomena.

„Jer bluz se na srpskom zove čemer“, tvrdi Gocić.

Sledeće pitanje stiže iz publike: „Kako ste tako pitko napisali roman o jednoj tajlanskoj kurvi, a ovde tako zakukuljili, u ovaj roman stavili šest, bar sam do tog broja dosad došao?“

Gocić priznaje: „Nekad sam nepotrebno komlikovan. Sračunat!“

Kanjevac: Da li je san o zapadu još živ?“

Gocić: „San o zapadu nikad nije umro. Moj pradeda crnogorski radio je u rudniku na Aljsci i tamo skončao. Otac mi je bio nemački gastarbajter, ali je tamo imao svoju firmu. Taj njegov uspeh mi je visio nad glavom, nije priznavao ’my way’ ka uspehu. Pokušavajući da ga dosegnem, prestigao sam ga, ali njega nema da o tome svedoči.“ 

Kanjevac: Koji su bili tvoji razlozi za odlazak?

Goćić: Ljuidi odlaze jer su gladni ili besni na svoju zemlju. Nadaju se profitu (materijalnom, duhovnom). Ja sam otišao radi slobode, pa i svesno u siromaštvo, u skvot. Sa izmeštanjem menja vam se i sistem vrednosti, politički stavovi...politički stav zavisi od materijalnog stanja od geografije. Nisam mnogo težio da se družim sa zemljacima, želeo sam da zaronim u tu Vavilonsku kulu... Živeći u skvotu živeo sam kao izvorni komunista u samom srcu tačerizma, neoliberalnog koncepta, koji mi je sad već mnogo bliži. Živimo u vremena kada je bežanija opšta. Kada se lako donese odluka da se neka zemlja razbuca.“

Kanjevac: Koko tumačiš to njihovo besomučno opijanje?

Goćić: Nisam bio u Rusijiji, a čuo sam da je i tamo sično ili.. mislim da ono oslabađa od inhibicije,razbija  tu urođenu suzdržansot.

Kanjevac: Zašto si se vratio?

Gocić: Zapadni izlog je nekad bio provlačan za ljude s istoka. Sada je izlog ispražnjen, odmah ulazite u radnju i stižete pred kasu.

Kanjevac: Gde si u Londonu živeo? Čujem da si bio i narodni tribun.

Gocić: Živeo sam u kraju koji su naseljavali Turci i Kurdi. U kraju s najviše krivičnih dela. U kraju s dobrom hranom. 

Za vreme bombardovanja često su me zvali na BBS, nekih tridesetak puta, te su i na ulici počeli da me prepoznaju. Neke od tih duela sam sramno izgubio, nekada sam se dobro držao, a nekad sam i pobeđivao. 

Gledao sam ljude kako se grabe za uspeh, za lični napredak i uživao u svojoj slobodi.
Zavoleo me neki čovek iz naših krajeva s prezimenom Štimak i vodio među ugledne ljude Londona. Oni su me pitali kako mi se dopada a ja bih odgovarao: 

’Ubi me ovaj konzumerizam!’“


Goran Gocić je novinar, urednik, filmski autor, prevodilac, književnik i akademski profesor. Njegove radove objavilo je ili emitovalo tridesetak medijskih kuća na dvanaest jezika. Radio je kao urednik u više medija. Njegov prvi roman „Tai“ objavljen je na srpskom, engleskom i makedonskom jeziku i osvojio je četiri nacionalne nagrade, uključujući nagradu „Miloš Crnjanski“ i Ninovu nagradu za roman godine, a ušao je i u širi izbor za međunarodnu Dablinovu nagradu.

Roman „Poslednja stanica Britanija“ možete kupiti u svim knjižarama Delfi, Laguninim klubovima čitalaca, onlajn knjižari www.delfi.rs i na sajtu www.laguna.rs.

Izdavač: Laguna

Godina izdnja: oktobar 2017.

Нема коментара:

Постави коментар