Најпознатија опера италијанског
композитора Умберта Ђордана
(1867-1948) „Андре Шеније“, под диригентском палицом Ђорђа Павловића и у режији Ђандоменика
Вакарија биће премијерно изведена 23. јуна на Великој сцени Народног позоришта у Београду. Примадоне, први
тенори, баритони сви ће они бити на сцени у како кажу узбудљивом комаду филмске
естетике.
Главни јунак Андре Шеније (Andres Chénier, 1762. — 1794.) био је истакнути француски песник-револуционар који је касније
оптужен за издају и погубљен на гиљотини. У освит Француске
револуције, у дворцу грофице Коањи трају ужурбане припреме за бал. Посматрајући
понашање своје господарице, слуга Жерар критикује ароганцију аристократа. Па
ипак, и сам је страсно заљубљен у једну племкињу - грофичину ћерку Мадалену.
Међу званице стиже вест да је краљ упутио
позив за сазивање скупштине сталежа, а да у Паризу тињају немири. У тој
атмосфери, млади песник Андре Шеније, јавно исказује своје симпатије према
потлаченима. Међу окупљене, Жерар доводи групу просјака који су се обрели у
близини дворца. Грофица одбија да им удели милостињу, а слуга из револта скида
своју ливреју и одлази са гладним људима.
Три године касније, током владавине Терора
улоге се мењају. Жерар, као Робеспјеров блиски сарадник, постаје моћан човек.
Шеније је под сумњом да сарађује са противницима револуционарног режима, док
Мадалена живи у страху да ће њено аристократско порекло бити откривено. Млада
жена успева да успостави контакт са Шенијеом и да му искаже осећања која је
пробудио у њој раније. И песник схвата да је воли, те се љубавници заклињу на
вечну верност. Жерар сазнаје за њихову везу, те жудећи за Мадаленом, оптужује
Шенијеа, који бива осуђен на смрт. Ипак, кајући се због свог поступка, помаже
Мадалени да уђе у затвор где је заточен Шеније.
Љубавници ипак успевају да заједно ступе
на губилиште, док очајни Жерар чита Робеспјеров одговор на захтев за
помиловање, који гласи:
"Чак је и Платон изопштио песнике из
своје државе".
Ово ће бити четврта поставка Ђордановог ремек-дела у Народном позоришту у
Београду.
Опера „Андре Шеније“ биће премијерно
изведена 23. јуна на Великој сцени
Народног позоришта у Београду, најављено је на конференцији за новинаре
одржаној 20. јуна у Музеју Народног позоришта.
Управник Народног позоришта Дејан Савић рекао је да се после
четири деценије „Андре Шеније“ враћа на сцену националног театра и да је реч о
врло захтевној, озбиљној опери која се ретко изводи. Тешко је у кући која
пуни и по наћи комад који није игран
констатује Савић присећајући се разговора са Константином Винавером (1930. - 2000.).
Савић је рекао да воде рачуна да солисти
прошире свој репертоар, али и ослушкују њихове жеље шта би волели да виде на
сцени и у чему да учествују.
Он је додао да су од колега из Варне
(Бугарска), где су гостовали са двема продукцијама „Атила“ и „Летећи
Холанђанин“, добили декор и костим, а тиме и нову естетику и још
уштедели средства. Наиме, у Варни, бугарском летовалишту на Црном мору,
организује се летњи фестивал који има традицију дугу 70 година.
Директор Опере и један од тумача насловне
улоге Јанко Синадиновић рекао је да
је требало да учествују двојица диригената из иностранства који су у међувремену
одустали, те је Борислав Иванов из
Варне успео на свега три пробе да спреми оркестар, док је цела представа
припремљена за само три недеље. Споменио
је и да је ова опера ретко играна те се тренутно игра у две оперске куће, а
нигде у региону.
Иванов је подвукао успешну
културну сарадњу између Бугарске и Србије дугу педесет година, присећајући се
гостовања Опере из Варне у Новом Саду и узвратног наступа Новосађана. Радује се
повратку у Београд, пошто је пре пар месеци био овде у вези „Аиде“.
„Андре Шеније“ је страствена љубавна
прича о посвећености и жртви, смештена у турбулентно време Француске револуције
(1789–1799).
Опера у четири чина, према либрету
Пучинијевог сталног сарадника Луиђија
Илике, први пут је изведена 28.
марта 1896. у миланској Скали.
Шеније је песник, одрастао окружен
луксузом, али истовремено веома незадовољан друштвеним неједнакостима које су
га окруживале.
Редитељ Ђандоменик Вакари рекао да
је Ђордано обожавао филм (рођен 28. децембра 1895. у Паризу) и тако је и написао оперу (кратке сцене и
дијалози, подела карактера), те је и његов концепт поставке у Народном
позоришту тиме инспирисан. Каже да ми је сан био да ради у Београду. А комад описује као једну од најзначајнијих
италијанских мелодрама, популарној опери. У центру је живот поете Андреа
Шенијеа, а револуција она је само кулиса. Мада, не знам да ли би се сам Шеније
сложио, јер му је она и буквално дошла главе, и то само дан уочи Робеспјеровог
пада.
Он је објаснио да је прича везана за крај
Француске револуције, али да је она заправо у позадини, а у првом плану су
емоције, поезија и песник, због чега сматра оперу „Андре Шеније“ веома
важном.
Душан Плазинић
сматра да је представа дивно режирана на
најтрадиционалнији начин и да је прича филмска. Признаје да је баш ова опера
била његова притајена жеља још од „Отела“. Ана Рупчић
(23.06.) и Јасмина Трумбеташ Петровић (25.06) скренуле пажњу на врло захтевну,
„централно писану“, улогу коју тумаче. Ана Рупчић сматра да овом опером затвара круг у значајним улогама које је
тумачила. Комад описује као изузетно
драмски захтева.
„Драмски улога Мадалене можда подсећа на
Адријану Лекуврер, а вокално то је једна од најзахтевнијих улога. То је прича у
коју морате да се удубите и ми смо успели да спремимо представу за три седмице
пре свега захваљујући свом великом искуству“, истакла је Јасмина Трумбеташ Петровић.
REČ UREDNIKA KULTURNIKA
KADA PESNIK ODLUČI DA ŽIVI SVOJE DELO
Andre Šenije je poeta, što po
definiciji znači da korača po oblacima. Nepripremljen je za sve ovozemaljsko
podlosi.
Ovo gore izrečeno uvodi nas u
melodramsku operu gde iza istorijskih kulisa, na plemićkom balu, kao i u Evropu
danas dolaze nezvani gosti. Za koje domaćini smatraju da im nije mesto tu.
A šta kada oni koji su bili
potčinjeni zamene uloge s onima arogantnim.
Nađe se tu i tamo mesta i u tako
sudbonosnim vremenima trenutak dva za razmenu romantičnih osećanja, osećanja
koja opera voli i o njima strasno peva, kao i sa patnjama koja tako uzavrle
emocije mogu da izazovu.
Tako od sentimentalnih pitanja
srca i racionalnih pitanja egzistencije i društvenog aktivizma polako dolazimo
do trenutka kada se postavlja pitanje glave na ramenima. A Andre Šenije ne bi ni zaslužio operu, da između ljubavi i sigurnosti izabere ono prvo. I kao i uvek i kao i
bilo gde tada vidite kome možete da verujete, ali deluje da je to slaba uteha i
da je tako dragocena informacija stigla prekasno.
Pred sobom smo imali zanimljiv
zaplat, raskošne glasove koje su u stopu isto tako pratili pozamljeni kostimi i
scenografija (ko je rekao Pepeljuga!), a sve to je dopriinelo da na jedan vrlo
filmičan način zadubljeni uživamo u ovoj operskoj magiji.
Šenije je uhapšen 7 marta 1794.
odveden najpre u palatu Luksembrurg, da bi potom bio premešten u zatvor Sen
Lazar. Tih 140 dana i noći tamnice iskorisrio je da napiše neke od svojiih
najlepših stihova koji „sikću i probadaju kao otrovni meci“. Jednu od njih, Come un bel di di maggio čita svom prijatelju Rušeu.
Svitanje je, ljubavnici su zajedno, ali avaj, Vicino a te....
Svitanje je, ljubavnici su zajedno, ali avaj, Vicino a te....
Следеће
премијерно извођење са другом поставом
је 25. јуна.
Режија је поверена Ђандоменику Вакарију, госту из Италије, а у подели су: Душан Плазинић/ Јанко Синадиновић
(Андре Шеније), Миодраг Д. Јовановић/
Драгутин Матић (Жерар), Ана Рупчић/
Јасмина Трумбеташ Петровић (Мадалена де Коањи), Љубица Вранеш (Берси), Дубравка
Филиповић/ Тамара Никезић (Контеса де Коањи), Марко Пантелић (Флeвил), Михаило
Шљивић (Матије), Синиша Радин
(Абате/ Опат), Дарко Ђорђевић
(Енкроајабл), Вук Матић (Руше), Свето Кастратовић (Шмит), Наташа Рашић (Мадлен), Мирослав Марковски (Фукије Тенвил), Милан Младенов (Дима/ Домоуправитељ).
Сценограф је Кузман Попов, а костимограф Асја
Стојменова (Бугарска).
Опера је први пут изведена у београдском
националном театру 1. октобра 1936.
године, под диригентском управом Алфреда
Пордеса, у режији Јосипа Кулунџића.Насловну
улогу певао је Јан Бартоњи, слуга
Жерар био је Станоје Јанковић, а
Мадалена де Коањи – Бахрија Нури Хаџић.
Наредна, друга, премијера одржана је 14. јуна 1954. године у режији Младена Сабљића. Под диригентском
управом Даворина Жупанића, улоге су
остварили Александар Маринковић
(Андре Шеније), Станоје Јанковић
(Жерар), Бахрија Нури Хаџић
(Мадалена де Коањи), Бисерка Цвејић
(Берси), Љубица Врсајков (Контеса де
Коањи)...
Трећа, и за сада, последња премијера опере
„Андре
Шеније“ у београдском Националном театру, одржана је 22. новембра 1978. године, на 110.
рођендан Народног позоришта. Диригент је био гост из Румуније Корнел Траилеску, а режију је урадио, поново,
Младен Сабљић. Наступили су Звонимир Крнетић (Андре Шеније), Владета Димитријевић (Шарл Жерар), Радмила Бакочевић (Мадлена де Коањи), Олга Милошевић (Берси), Љубица Врсајков-Сивчев (Контеса де
Коањи)...
ЂОРЂЕ ПАВЛОВИЋ је рођен у Лозници 1965. Студије дириговања као и
последипломске студије завршио је на Факултету музичке
уметности у Београду у класи проф. Јована Шајновића. У Опери
Народног позоришта ради од 1992, где диригује опере Слепи
миш, Севиљски берберин, Трубадур, Травијата, Риголето,
Атила, Набуко, Дон Карлос, Аида, Адријана Лекуврер, Боеми,
Евгеније Оњегин, Меланхолични снови грофа Саве Владиславића и
балете Успавана лепотица, Укроћена горопад, Бајадера. Са
Хором Опере, у периоду од 2000–2006, Павловић премијерно
изводи три обимна дела, Небесна литургија, Литургија Св.
Јована Златоустог и Празнично вечерње, Светислава Божића.
Поред рада на оперском репертоару, активан је и у концертној
делатности, у нашој средини и у иностранству, где је веома
запажен и у промовисању српске музике. Од наступа у
иностранству могу се издвојити они са Оркестром Украјинског
радија на Kiev Music Fest-у, као и са оркестром
Oxfordphilomusica, на концерту у Regent Hall у Лондону.
Стални је гост диригент Државног симфонијског оркестра из
Запорожја, са којим је поред великог броја концерата снимио и
један CD. Од маја 2006. ради на месту шефа диригента
Филхармоније младих Борислав Пашћан, са којом је остварио
велики број концерата и освојио признање Златна плакета
Коларчеве задужбине поводом 130 година постојања ове
институције културе (2008). Награде: Златни беочуг Културно
просветне заједнице, за трајни допринос култури (2009) и
Вукова награда (2016). Припада генерацији српских диригената
која своје духовно и уметничко стасавање гради на
неисцрпном извору националне музике дограђујући свој
репертоар делима духовно сродних музичких култура.
ЂАНДОМЕНИКО ВАКАРИ је оперски редитељ из Италије. Током каријере је радио као уметнички директор у Театру Сан Карло у Напуљу, Верди театру у Трсту и Верди театру у Салерну, те као уметнички саветник у римској Опери. У периоду 2005-2012, био је председник одбора и уметнички директор Театра Петручели у Барију. Радио је и као уметнички секретар у Театру у Болоњи и Театру Карло Феличе у Ђенови. Тренутно je уметнички директор у Опери у Пуљи и управник оркестра Олес. Добитник је награде „Луиђи Илика“ за продукцију опере Пламен (La Fiamma) О. Респиђија. Вакари је почео да ради као оперски редитељ 1982. године у Лечеу, где је режирао Севиљског берберина. Сарађивао је са великим италијанским редитељима, као што су Маурицио Скапаро и Мауро Болоњини. Вакари се 2011, враћа редитељском послу те режира Кармен у Торонту. Током 2013. и 2014. режирао је опере Кћи Запада и Дон Ђовани на фестивалу у Кастлетону у Вирџинији, САД. Вакари је 2014. године отворио сезону у Театру Павароти у Модени са поставком Риголета. Током 2014. и 2017. године, Вакари је режирао Тоску и Пајаце у Сеулу у Јужној Кореји, где је дириговао маестро Дејан Савић. Током 2016. године је режирао Норму у Театру Белини у Катанији и Набуко у Салерну, где је наредне 2017. поставио и Норму. Поставио је оперу Кавалерија рустикана у Опери у Скопљу 2017. године. Поставка Андреа Шенијеа у Народном позоришту је Вакаријева прва режија у Београду.
ЂАНДОМЕНИКО ВАКАРИ је оперски редитељ из Италије. Током каријере је радио као уметнички директор у Театру Сан Карло у Напуљу, Верди театру у Трсту и Верди театру у Салерну, те као уметнички саветник у римској Опери. У периоду 2005-2012, био је председник одбора и уметнички директор Театра Петручели у Барију. Радио је и као уметнички секретар у Театру у Болоњи и Театру Карло Феличе у Ђенови. Тренутно je уметнички директор у Опери у Пуљи и управник оркестра Олес. Добитник је награде „Луиђи Илика“ за продукцију опере Пламен (La Fiamma) О. Респиђија. Вакари је почео да ради као оперски редитељ 1982. године у Лечеу, где је режирао Севиљског берберина. Сарађивао је са великим италијанским редитељима, као што су Маурицио Скапаро и Мауро Болоњини. Вакари се 2011, враћа редитељском послу те режира Кармен у Торонту. Током 2013. и 2014. режирао је опере Кћи Запада и Дон Ђовани на фестивалу у Кастлетону у Вирџинији, САД. Вакари је 2014. године отворио сезону у Театру Павароти у Модени са поставком Риголета. Током 2014. и 2017. године, Вакари је режирао Тоску и Пајаце у Сеулу у Јужној Кореји, где је дириговао маестро Дејан Савић. Током 2016. године је режирао Норму у Театру Белини у Катанији и Набуко у Салерну, где је наредне 2017. поставио и Норму. Поставио је оперу Кавалерија рустикана у Опери у Скопљу 2017. године. Поставка Андреа Шенијеа у Народном позоришту је Вакаријева прва режија у Београду.
Оперски гала концерт поводом завршетка 149. сезоне
Једна мала,
али лепа допуна:
Поводом завршетка 149. сезоне у Народном позоришту у Београду, у суботу 30. јуна (20:00) на Великој сцени
биће одржан традиционални оперски Гала
концерт.На програму ће бити арије, дуети и хорови из познатих oпера које су
највећим делом заступљене на редовном репертоару Националног театра. Уз
Оркестар и Хор Опере, учествоваће прваци и солисти Опере Народног позоришта у
Београду
Као специјални гости, наступиће виолиниста
Јован Колунџија, сопран из Италије Доната д`Анунцо Ломбарди и румунски
тенор Стефан Игнат.
Улазнице по ценама од 1500, 1200, 800,
600, 400 и 200 динара могу да се купе на благајни Народног позоришта.
Нема коментара:
Постави коментар