Od našeg stalnog dopisnika iz Zagreba
Svet više nije binaran. Osim X i Y sada ima i bezbroj
podvarijanata koje traže svoje mesto pod suncem.
U Zagrebačkom kazalištu mladih (ZKM,) u februaru je premijerno izveden inovativan i prilično
hrabar pozorišni projekt 'Ljudski glas' dramaturga Gorana Ferčeca u režiji beogradskog reditelja Bojana Đorđeva, uz pomoć vizuelnog
umetnika Siniše Ilića (okupljenih već
u “Pismo
Heineru M.”), u kojem su s ansamblom ZKM-a propitali aktuelne teme
današnjice, poput statusa žena i preuzimanja
predodređenih uloga u društvu do drugih, podjednako aktuelnih.
Komad je sastavljen od tri samostalna dela, koja objedinjuje 'ženski
glas'. Za zagrebačke pozorišne krietrijume komad traje relativno kratko, nešto manje od dva
sata, bavi se ultramoderniim temama, a između ostaloga prikazuje kako se
ljubavna čežnja te različiti vidovi očaja, patnje i nezadovoljstva, posredstvom
režima, mogu pretvoriti u kreativnu silu, ali i okretnuti ka destrukciji.
Prvi deo naslanja se na 'Ljudski
glas' (Žana Koktoa u prevodu
Urše Raukar). Delo nastalo
dvadesetih godina XX veka, vojaristički nas smešta u intimistički razgovor povređene
žene i njenog već bivšeg partnera. Njena
duševna stanje istovremeno prikazuje pet glumica (Hrvojka Begović, Nataša Dorčić, Barbara Prpić, Urša Raukar i Lucija
Šerbedžija), odevene su u iste crne haljine
(kostimografkinja Maja Mirković), svaka darujući napuštenoj ženi nešto od svog karaktera i interpretacije.
Drugi deo na scenu donosi iste
glumice, ali ovaj put obučene u trikoe koje
dočaravaju njihovu nagost. Kao dramski podlošak korišćeno je delo Kris Krausove “I Love Dick” (1997.). Predmet ljubavi može se tumačiti
raznoliko, od uzvišeno do uzdignuto. Za razliku od prve priče, ovde nema toliko
žalopojke. I ovde je u centru ženski (ljudski?) glas kao glavni instrument.
Ovde žene nisu potuljene, već besne, energične, buntovne i gnevno brane svoja
prava.
Treći deo temelji se na probranim delovima
intimističko-teorijsko-filozofskog teksta “Testo Junkie” savremenog španskog
autora Pola Presiada, objavljenog
2008. godine u kojem se polemiše s društvom, o polno- rodnim stereotipovima ( šta je
muževno, a šta ženstveno?) i društveno
nametnutoj kontroli identiteta. Kako i koliko testosteron
deluje na ljudsku jedinku, uz eksplicitno iznošenje svih savremenih oblika
društvene patologije (bulimija, silovanje, anoreksija, kladionice, seksualna
nezasitnost...). Tekstove Kris Krausove
i Pola Presiada prevela je Ivana Ostojčić.
Predstava koja snažno preispituje
seksualnost i njene transformacije kroz određeni istorijski period, kod publike
je naišla na čitav dijapazon reakcija, od oduševljenja, preko neshvatanja, do izražavanja
otvorenog nezadovoljstva, čime je na najbolji način potvrđena njena polemičnost. A ako nema polemike čemi gluma i glumci?
Fotografije: ZKM
Нема коментара:
Постави коментар