Simpatična, ilustrovana knjiga pesama Dušana Teodorovića Kad je dabar sreo vidru upravo je objavljena u
izdanju Arhipelaga u ediciji Mali
Arhipelag. Teodorovićeve pesme prati odlični crteži Lidije Taranović.
Kad je dabar sreo
vidru je prva knjiga pesama Dušana Teodorovića koga javnost zna kao
akademika, univerzitetskog profesora, inženjera koji je živeo i u Americi i prepoznatljivu javnu figuru. Ova njegova
knjiga osvetljava ga u novom svetlu, a nas vraća u neka setna vremena
detinjstva.
Mnoga čuda su se desila kad je dabar sreo vidru. I ta čuda
još traju i pozivaju vas da ih svakako upoznate. U ovim pesmama odgovara se na
pitanja šta se sve nalazi u vreći za snove, gde žive dobre ale i sa kojim sve
životinjama traje najbolja zabava? O nekim od tih čuda akademik Dušan
Teodorović je napisao neodoljive pesme koje je lepo čitati, lako pamtiti i sa
zadovoljstvom prenositi drugima. Tako su nastale ove pesme za decu i decu u
odraslima u tri ciklusa koja tvore celinu. Ne treba da začudi odakle ovakva
knjiga od čoveka koji ima šestoro uučadi uzrasta od 6-17 godina, rodno
podjenako podeljenih. U svakom stihu i
svakoj rimi jasno je da je imao inspiraciju od krvi i mesa, te tako piše o
prirodi i životinjama, s poštovanjem prema malim čitaocima lišenim
infatilnopsti i dodvoravanja. Skromno priznaje da mu je ovakvo pisanje
svojevrsna terapija od drugih obaveza i od ovakve svakodnevnice. Kako naterati
dečicu da čita, na ovo delikartno pitan je nudi logičan odgovor:
„Moja ih je ćerka terala u krevet u pola devet (opet rima n.a.), a oni
su je pitali da li mogu da ostave upaljeno
svetla, a kada bi im ona
dopuštala pitali bi da li onda mogu li i da
čitaju!“
Pesme Dušana Teodorovića su zanimljive i duhovite, igrive i
vedre, ispunjene jezičkim obrtima, maštom punom slobode, istinskom radošću igre
i otvorenim odnosom prema novim i mladim čitaocima.
„Kao da je to oduvek bila njegova osnovna profesija, Dušan Teodorović
piše poeziju za decu sa zadivljujućom veštinom i besprekornim ritmom. Njegove
pesme su duhovite, maštovite i pitke, a iz njih deca takođe mogu i mnogo da
nauče“, konstatuje književnica Jelena Lengold povodom knjige Kad je
dabar sreo vidru.
Kaže da je počeo da piše pre sedam godina, a na pitanje
zašto onda knjiga tek sada odogovara:
„Bilo me je stid!“
Kako birate pesme?
„Važna je inspiracija. Ne mogu da pišem kada hoću. A supruga mi je
sudija. Kada ona kaže da ne valja-sledi delete.“
Vidi li kao matematičar gde se mogu susresti dečiji i svet
odraslih?
„Po teoriji rasplinutih skupova nije dobra podela na decu i odrasle. Svet bi bio bolji kad bi se
ljudi češće setili detinjstva. Zato i spas vidim u subvencijama izdavačkima,
putujućim pozorišnim trupama...U stvaranju malih čitalaca.“
Meni se najviše dopala pesmica o Vračarskom psu sa Kalenića,
a autor i izdavač su najavili i promocije u Beogradu, ali i po Srbiji bilo u
bibliotekama, centrima kulture, pa i po školama.
Ovo simpatično druženje u formi ćaskanja okončali smo
zajedničkim sećanjem na riblje ulje i otpor prema njemu.
Нема коментара:
Постави коментар