11.oktobar Kulturni centar Baraka
Makedonska 42, ulaz iz Nušićeve
Prodaja
crteža i slika malih formata u Vjernom Psu (Majke Jevrosime 14)
ČOVEK BEŽI OD SEBE. U SLIKARSTVO.
Poput vetra čiji zvuk donosi glas dalekih
prostora iz utrobe sveopšte kosmičke kretnje nižu se likovi nečeg i nekog
drugog pred nama, stvoreni pokretom umetnika, zagledanog u lepotu nemira. Nemir
je pokretač mišljenja, pokretač gledanja i umiranja, przrak slutnje tame jer u
“u tami počinju, iz tame izrastaju sva stvorenja”. Napor da slepi život
progleda čini slikar uronjen u molitvu svojom umetnošću. Eho onoga što je raslo
na zemlji i u njoj, drevnost muklog krika uscrtava umor na licima utvara,
osvanulih iz prapočetka života. Slikar je lovac koji bdi nad svojim svetom,
oprezan i neumoran u naporu da shvati pokret tog nečeg i nekog drugog što
ukazuje pred njim.
KAMENE MASKE ILI ZAŠTO JE ISTINA U
SLIKARSTVU
Analiza prostora u sve prisutnijim poetikama tla
uobičajeno se zaustavlja na atrktivnosti pojavnog, na lepoti vidljivog kao
primarnoj vrednosti koja se zalazi u nivoe depresije, ispod granica vidljivog.
Ali slikar vijan nemirom misli o sleposti kao iskonskom izrazu života, o
vidljivosti nevidljivog u kontekstu sadašnjeg trenutka. Ritam lica – kamenih
maski sa kojih su obrisani svi uobičajeni atributi ljudskog lika i prevedeni u
gest slutnje nekadašnjih moćnih čula, neumoljiv je u svom naletu pred nama. Mi
smo svi oni koji mogu da podnesu viđenja za koja se slikar izborio u svojim
zaronima u mrak. Jer mrak je trag dalekog na dnu očnih duplji bića pretvorenih
u maske u onom prostoru u kom su prvobitno nastale i iz koga su sa devijacima u
obliku i kretnjama uvedeni u prostor ispred nas zbunjene i uhvaćene u zamku
zagonetke o tome ko je to ispred i zašto i gde tako uporno i tajnovito gleda.
“
Zavesti mrtvaca, privući ga u stranu ( mamac, žestina ), izgubiti ga, izgubiti
trag fantoma, učiniti da se stostruko vrati, i još više. (Žak Derida, “Istina u
slikarstvu“).
Vreme
spretno Ii spokojno oblikuje lobanje bića koje je nekada zrelo kao plod
stvarnog ukrštanja jedrih energija postojanja sa prizrakom mogućnosti
obitavanja u mnogim svetovima. Vidljivo je samo trag nekog zadatog života od
tvorca, nametnutog nemoćnom biću.
Hromatska
muklost slikarevog krika tečno je zaokružena lelujavom linijom čija se kretnja
ne završava u i na konkretnom radu. Ona inicira ubedljivu vezu prostora slike i
vaskolikog prostora u kome smo svi sabrani. Drži nas okrenute jedne prema
drugima, utvare I žive. Crtežom slikar gotovo nevidljivo prepliće grotesku I
analizu, sarkastično i opskurno upozoravajući na gipkost zla, na moć stihije,
na razornu snagu prolaznosti. Osmeh utvare je svetlost u kojoj ćemo svi
nestati. On nema scenu ni priču, pompu i razuđenost narativa. Ne intresuju ga
kostim i anomalije, lepota i sebičnost.Povlači poteze da zahvati u jezgru
postanja ono što um može da prevede u sliku. Kako pojmiti život, gde je on u
toj igri skrivalice koju igra sa svojim ljušturama otkad se uselio u njih?
“
Umetnost čoveku otklanja zatvorenost zbog koje pati, tako što objektiviše
unutrašnja I dopušta onom samo ličnom da se utopi u metar i takt velikih
telurskih i kosmičkih ritmova, ili da se depersonalizuje u masku (
“Južnoameričke meditacije “, Herman Kajzerling )
Čarobnjak,
oslobodilac i spasitelj? Onaj koji upozorava i izranja spreman da ostane tamo
iza granice vidljivog, gde nema tla ni pogleda za strah. Ničeg suvišnog nema na
Mirovim freskama bola i tišine. Lebdeća patnja zuri u nas – slutnja “ ne –
ovozemaljske ili zemlji nadređene stvarnosti “. Pasivnost hromatske uzdržanosti
daje diskretnu ali konkretnu snagu sudaru crvenog i crnog. To je kontrast koji
ističe zaumnost portretisanog ČUDA doživljenog intimno i stvarno. Slikom gospodari
paleta zemljanjih pigmenata “ jer zemlja jesmo i u nju ćemo se vratiti “. Gest
disharmonije prisutan je konstantno u radu, on otkriva slikarevu opčinjenost
svetlošću i njegovu veru u nju. Svetlošću on istražuje paralelnost dobra i zla
u našem biću. Svetlost čuva njegov izraz od banalnosti i posrtanja u priču
Iiznosi je u poj čiste likovnosti, u odanost slici.
Njome autor suptilno
oblikuje strukturu lika I kao pojavnog segmenta slike i kao transcendetalnog
zraka koji je proctor delanja suprostavljenih sila prirode. Svetlost gotovo
istovremeno gradi i razara formu i na taj način otvara u radu veliko i
sveobuhvatno pitanje mesta i značenja SMRTI u prostoru ljudskog sabiranja i u
prostoru Umetnosti. Setimo se reči velikog Andreja Tarkovskog: “ Cilj umetnosti
je da pripremi čoveka za smrt, da uzore njegovu dušu, učini je rastresitom i sposobnom
da se okrene ka dobru “. Jer jedan od poziva kamenih maski lica koja deluju kao
isprane stene u čije retke otvore otiče zauvek sjaj dana i jeste da neumorno
procesuira pitanje smrti.Kolika je moćna stvarnost zemlje? Kolika je umetnikova
skepsa prema duhu?
Demoni
zatvoreni u Umetnost, u sliku, saterani kroz osetljivu membranu stvarnosti u
svoj čas bola i tišine isijavaju pred nama svojim moćima, pred ljudima ovog
doba prepunog fantoma i snova. Oni nam ukazuju da je potrebno vratiti se na
onaj davno zaboravljeni primordijalni nivo mišljenja i osećanja, upoznati pakao
u sebi Ii spremiti se za nebo.Slikarsko jezgro je kod autora potpuno u gestu,
pokretu koji suočava i njega i posmatrača sa strahom od sebe i od smrti, od
uzaludnosti bitisanja. Jer ko su sve te maske ako ne mi sami dozvani iz nekih daljina u kojima
smo zalutali umorni od sveta posrnulog u greh i stradanje.
Jelena
Šalinić Terzić
Нема коментара:
Постави коментар