KPGT PREMIJERA/STRAH I NADA U SR NEMAČKOJ

 

U svoju 43. sezonu KPGT ulazi u simbiozi sa Pozorištem KPGT, gradskom Ustanovom kulture, po prvi put u svojoj dugoj istoriji, sa institucionalnom podrškom i osloncem na sredstva koja će novoformiranoj Ustanovi kulture, nadamo se, redovno obezbeđivati osnivač, Grad Beograd.

Kako su ta sredstva, bar u početku, ograničena i dovoljna samo za jedan deo programskih aktivnosti i materijalnih troškova, KPGT će i dalje morati, kao nezavisna produkcija, da obezbedi uslove za rad na novim predstavama, širi program i veći broj izvođenja svojih starih i novih predstava, podjednako.

Pravi razlog za ovaj, po KPGT srećan razvoj dogadjaja, leži u odluci Grada Beograda da desetak i više hektara kompleksa Stare Šećerane na Čukarici, pretvori u najveći i neuporedivi kulturni centar u ovom delu sveta, središte novih i mladih umetnosti i umetničkih pokreta Srbije i Sveta.

KPGT će, tako - posle 25 godina borbe sa svim i svačim da se sačuva Šećerana, kapitalni, zakonom zaštićeni, spomenik kulture, od devastacije, rušenja i pretvaranja u komercijalne kvadrate skupih stanova, kockarnica i kafana - postati jezgro, nukleus, prvi korak u stvaranju i razvoju budućeg kulturnog središta, prvi „sadržaj“ u nizu sličnih koji će nastajati uz podršku i po planovima Grada i Republike.

Dogovor je tako napravljen odlično i jednostavno: Ustanova kulture Pozorište KPGT formirana je bez repertoara,ansambla, bez zaposlenih glumaca i tehničara, bez opreme, rasvete i ostale tehnike, a KPGT stavlja na raspolaganje repertoar, umetnike i tehničare, opremu i svoju istoriju pre svega i iznad svega. Ono što KPGT nema a Grad će generacijama koje dolaze u KPGT obezbediti – jeste prostor koji je KPGT osmislio i uredio iako ga nikada nije posedovao, a u budućem kulturnom centru to će biti samo jedno od više pozorišta, koncertnih dvorana, opere, baletskih sala, galerija, biblioteka, art bioskopa, fešn i IT habova... To je obaveza, koju osnivači KPGT-a i sadašnja gradska uprava, na inicijativu zamenika gradonačelnika Gorana Vesića, preuzimaju, da i kada neki drugi ljudi budu vodili KPGT i Grad, za nove generacije trajno ostane zaštićeni prostor i obezbeđeni uslovi za nove umetnike i novu umetnost.

 

STRAH I NADA U SAVEZNOJ REPUBLICI NEMAĆKOJ (24. i 29. oktobar) je senzacionalno neobična drama najigranijeg pisca u istoriji nemačkog pozorišta dvadesetog veka -  Franca Ksavera Kreca, autora kojeg je, sedamdesetih i osamdesetih, istovremeno igralo četrdeset do pedeset uglavnom nemačkih ali i evropskih pozorišta. 1973. godine njegovo SEOSKO DVORIŠTE,  sa najvećim nemačkim glumcima Brunom Gancom i Evom Mates, šokiralo je i zapanjilo već blaziranu beogradsku publiku koju posle šest Bitefa, tobož, ništa više nije moglo da iznenadi, da bi od nje ipak dobilo prvu ikad nagradu publike, ali i Gran pri VII Bitefa.

KREC U BEOGRADU Kod nas su Kreca slavili, ali ga nisu postavljali na scenu, jedino je Ljubiša Ristić sredinom sedamdesetih, napravio nekoliko predstava po njegovim čudesnim hiper-realističnim komadima u Ljubljani, Celju i u Ateljeu 212, kod Mire Trailović. Zato je, verovatno, napuštajući politbiro proskribovane DKP - Nemačke komunističke partije, samu Partiju, Nemačku i Evropu, odlazeći sa dvadesetogodišnjom prelepom plavušom „zauvek“ u Indiju, na proputovanju kroz Beograd, tražio od direktora Gete instituta da organizuje upoznavanje i oproštajni ručak sa Mirom, Ljubišom i Nadom Kokotović. Ručak je bio bavarski solidan ali je susret sa razočaranim nemačkim komunistom i najigranijim svetskim piscem tog vremena bio uzbudljiv i nezaboravan. Kao da ručate sa Ernestom Tolerom 1939. u Njujorku. Deža-vi...

STRAH I NADA U SAVEZNOJ REPUBLICI NEMAĆKOJ (24. i 29. oktobar) je komad sastavljen od devetnaest drama sa jednim, dva ili tri lica koje se igraju istovremeno (simultano), u devet stanova jedne zgrade koja je Savezna Republika Nemačka iz 1982. godine, ali neobično „liči“ na svaku današnju evropsku, ili okolnu, ili ovdašnju državu, grad ili televizijsku „realnost“ ili rijaliti. Za sat i petnaestak minuta svi Krecovi penzioneri, teroristi, pisci, direktorke banke, policajci, nezaposleni, kasirke iz Lidla, glumice aktivistkinje, mađarski emigranti iz 1956., fotografi i modeli, turski begunci od smrtne kazne i ostali - žive svoj evropski život na klasičnoj pozornici aristotelovskog jedinstva mesta, vremena i radnje. KPGT igra ovu predstavu kao Ristićevu simultanku TAKO, TAKO iz ljubljanske Pekarne iz 1974, simultano i na jednoj sceni, jer je Krec napisao, opisujući scenografiju, da mu se, dok je pisao, činilo da svi stoje na prozorima i da bi hteli da polete...