„Bolje je
zapaliti sveću, nego sedeti u mraku i proklinjati ga.“
Juče kad
sam izlazio iz očevog stana začuo sam neku neobičnu buku u zgradi. Što beše
čudno jer u njoj uglavnom žive samo penzioneri i već odavno se ne ori dečija
graja, topot i metež. Na odmorištu ugledah jednog usplahrenog, prestrašenoh
vrapca kako leti ne znajući kako da pobedne iz zgrade, koja je za njega
predstavljala očigledno zatvor. Otvorio sam prozor, kako bih mu olakšao beg.
No, to moje činjenje samo ga je, dodatno, uplašilo, spustio se sprat niže i
ugledao staklena ulazna vrata. Pomislio je da je našao izlaz, zaleteo se i čuo
se tup udarac.
Sišao sam
i video nesrećnu pticu kako leži izvrnuta na teracu. Davala je znake života.
Poprskao sam je malo vodom da dođe sebi od udaraca. Onda se javila večna
dilema. Da li će da se oporavi ili joj pomoći nema? Da li je lečiti ili joj skratiiti
muke? Da li je izneti napolje, gde bi mogla da bude lak plen mačaka ili joj
zavrnuti šiju da ne pati?
Uradio
sam ono što bi i većina. Ništa. Prepustio sam je sudbini i otišao svojim
poslom.
Inače,
vrabaca je sve manje u Beogradu a jedan su od njegovih simbola.
Zašto sam
vam ispričao ovu priču? Juče smo imali priliku da pogledamo pozorišnu predstavu
Ministartsvo izbavljenja po dramskom podlošku irskog književnika Konela
Morisona, a u izvođenju Narodnog pozorišta u Prištini sa sedištem u Gračanici.
Pre
toga smo, u nedelju kada za novinarski posao vreme nije, sedeći u prijatnoj
bašti kafića neobavezno čavrljali i dotakli se nekih vrlo važnih pitanja. Kolin
je sa devojkom samo dva dana u Beogradu, ali kao da se već odomaćio, a i
probali su već srpske gurmanske specijalitete. Kaže da je saradnja započela sa
dosta mejlova i kulturnih pojašnjenja, a sve u cilju da konačan produkt kada se
pojavi pred publikom bude najbolji moguć.
Zaplet je
intrigentan, a ono iza površine još više. U kući je neko ubijen i niko neće da
je kupi. Okvirna tema je univerzalna isterivanja zla, egzorcizam. A sama
kompozicija drama i njeno izvođenje na sceni maestralno, poletno i poučno. Katarzično.
Ko je
katalizator sveopšteg zla?
Da li zlo
postoji van ljudi ili upravo u njima? Da li zlo naprosto zaposeda ljude a oni
ne mogu da mu odole? Višeslojna studija sveta, odnosa između ljudi, odnosa
prema svetu i verovanju. Poverenje kao lakmus bilo kakvih valjanih odnosa
između ljudi. Da li je osnovni proklamovani postulat naše civilizacija-slobodna
volja ta koja oberučki prigrli zlo?
Kako
prihvatiti prisustvo zla? Kako ga pronaći u ljudskim aktima? Gde pronaći utočište?
"Zlo se doživljava kao neka sila van čoveka. Tako se objašnjava i postojanje koncetracionih logora i svo to ludilo u nacističkoj Nemačkoj, pa u Irskoj, i kod vas nedavno."
Scena
oličava interijer stana koji zaposeda nemirni duh. Ono što uočava su dva venca
belog luka na vratima od terase. Za ne daj bože...
Konal kaže da je se u isterivanje đavola (egzorcizam) upustio i lično papa Vojtila
(Jovan Pavle II) koji je zaposednutoj devojci Frančeski saopštio:
„Sutra ću
slaviti misu na tvoju nakanu.“
Svedoci
tvrde da se tokom svoje službe papa triput susretao sa nečastivim koji se
uselio u tuđa tela. I da je sva tri puta bio efikasan u iskorenju korova.
Konal se
dalje osvrće na današnji svet i kaže da je ubičajno da se ISIS na zapadu smatra
za zlo i da se tu cela priča okončava. Da se ne ulazi u dublje razloge i uzroke
nastanka te organizacije, da se ne pokušava da se razume i pronike u svet
drugačiji od svog. Da smo u svom shvatanju okruženja jednodimenzionalni i nefleksibilni.
Na
Kulturnikovo pitanje kako u današnje vreme verovati u bilo šta osim u sebe
odgovara:
„To je u
instiktu čoveka, to je njegova vekovna potreba. Inače, bili bismo vrlo
usamljeni...“
Gde
vidite eskapizam iz ovog pakla danas?
„U
praštanju, razumevanju, nije lako...Svako je u svom životu sveštenik za nešto.
Za to nešto treba imati posvećenost iskrenog sveštenika.“
Priznaje
da to deluje kao nemoguća misija, danas, kada su urušeni pojmovi poput
verovanja, poverenja, istine. Kada su u pitanju sveštenici, Konal nam kaže da
je njihov ugled poljuljan usled raznoraznih skandala.
„Od uvaženih
osoba postali su prokuženi, te su odustali od navike da se na ulici pojavljaju
u svešteničkim odorama.“
Nenad
Todorović, direktor i reditelj Narodnog pozorišta u Prištini sa sedištem u Gračanici,
ovaj komad vidi kao metaforu današnjeg sveta, „gde su zaglavljeni zli duhovi
naše baštine“.
Tom (Bojan
Stojčetović) briljantan u svojoj netrpeljivosti prema religiji, crkvi i
sveštenstvu (neverni Toma), te vam je od prvog trenutka jasno da u tome mora da
ima i ličnih razloga. Sugestivan, nadahnut na trenutke i agresivan snažnim
glumačkim sredstvima gradi svoj lik. Arhitekta po zanimanju, čvrsto je
zacmentiran u svojim stavovima i ne dopušta nikavo sleganje tla, nikakav
kompromis. Sprda se sa Isusovim ranama (napravljena ekserom od šest inča), dragima
ljudima, kudi crveno vino u domu prijatelja kojima je, uz stan, uvalio i
nestašnog podstanara:
Kakvo je ovo
vino? Oteralo bi i đavola! Je li ovo humanitarna pomoć sa trafike?“.
Njegov
sarkazam, nošen vetrovima cinizma, samo je loša maska koja krije lične
frustracije. Kako to već kod ljudi biva...
Ispostavlja se kao i u slučaju nikotina, da je bivši pušač najveći
pobornik zabrane pušenja.
Njegov
prijatelj, radnik u socijalnoj ustanovi, Džud (Milan Vasić) izgubio je nadu u
vaskoliko čovečanstvo:
„Navikavam
se da su ljudi zli!“. Oženjen je i sa ženom (Anđela, Ivana Kovačević) se
dogovorio (ona je prelomila) da nemaju dece. Bavi homeoterapijom. Do skoro
alternativna grana medicina, koja sva stanja poremećenog zdravlja pripisuje
poremećaju balansa u samom čoveku, te stoga izlečenje iznalazi u samom obolelom
čoveku, a ne u tretiranju njegova bolest kao puke manifestacije (princip
kauzalizacije).
Njena
prijateljica Suzan, zvana Kvini je doktor. Pobornik tradicionlne medicine,
humanitarni radnik u Africi, Tomova supruga, Molijeva majka. Kako ona stoji sa
verom i poverenjem u... ljudsku dobrotu? U samilost?
Kako onda
stvari stoje kada se vratimo na teren zla? Da li treba lečiti simptome ili
uzroke? Kako se uhvatiti u koštac sa ovom globalnom zarazom? Da li se u svetoj
misiji suzbijanja ako ne i iskorenja zla treba svakog čoveka treba tretirati
prema njegovom karakteru kako bi se postigli pozitivni i najpovoljniji rezultati?
Odbaciti foliranje, prestati sa eskiviranjem, prikupiti svu
snagu i navaliti na rašavanje problema. Pod hitno.
Da bi se
ovo krucijalno pitanje valjano razrešilo na sceni se pojavljuje i sveštenik,
kojeg suvereno tumači Igor Damnjanović. On dolazi i istražuje više u formi
privatnog detektiva, gostbastera. U svom radu oslanja se i na faktor sreće.
U svetu u
kojem dominira skrhani ljudski duh, gde je bog?
Uz puno
duhovitih pozivanje na citate iz književnosti, filma, stripa i čega već ne, ali
uz simpatičan odklon, svojsven ljudima koji kanališu svoj ego, Kolin
konstatuje:
„Citati
su pozajmljena pamet. Imate li vi oče o bilo čemu svoj stav?“
Ostaje pitanje kako se osloboditi
duha. I kome on pripada, ubici (Šon), njegovim žrtvama (Margaret, beba). Mučen
i izjedan nemirima i ljubomorom (čije je dete?). Šon je Margaret 9. maja 1948.
godine tri puta snažno udario peglom. Deset godina potom trajala je parnica oko
utvrđivanja vlasništva nad nepokretnošću, a onda su na scenu stupili junaci
naše drame. I do ove neobične spirituističke seanse, poniranja u okultno, u
prostore skrivene, tajne mudrosti van dometa ljudske spoznaje ili najobičnije lakrdije,
koja se intezivira i produbljuje odlaskom sveštenog lica, kada se parovi
razotkrivaju i sučoljavaju, kada se pravi demoni pomaljaju iz njihovih ukopanih
ljuštura.
U
tretiranju zla našeg nasušnog na šta se osloniti? Na čula ili na razum? Da li
odbaciti prosvećenost i prepustiti se praznoverju? Ili možda ipak veri?
I šta ako
nam se u ovoj misiji pojave blokeri, energija digresije, najčešće oličena u nestabilnim
ženama ili labilnim osobama pod stresom, pa makar se one zvale i Anđela?
Ima li
vere tamo gde je iznevereno poverenje? Kada je momenat za eskapizam? Da li smo,
po pravilu, najsuroviji, prema najbližima?
Naveliko
se u ovom sjajnom komadu polemiše o problemu roditeljstva. Na sceni su dva para
jedni su roditelji, drugi su se odrekli te uloge. Duh koji ih proganja je možda
duh ubijene trudne žene. Arhangel Gavrilo (prvi novinar, donosilac vesti) je u
Mariju dunuo nafku i preneo divnu vest: „Zdravo Marijo, milosti puna...“.
Ministarstvo izbavljenja je intrigantni dramski komad poznatog irskog savremenog pisca Konala Morisona koji do sada nije bio
izvođen u domaćem pozorišnom repertoaru.
Ispod površinskog
sloja priče u kojem se dva urbana, intelektualno nastrojena bračna para
okupljaju kako bi uz pomoć katoličkog sveštenika izvršila egzorcizam u kući navodno
zaposednutoj duhom koju su nedavno kupili jedni od drugih, otkriva se zapravo njen
suštinski sadržaj: potraga za svrhom i smislom življenja, odnos dobra i zla, pitanja
poljuljane vere u boga i u religijske odgovore na egzistencijalne dileme, odnos
crkve i stvarnosti, sučeljavanje vaspitanja
i tradicije prema savremenom životu, odnos prema roditeljstvu…
Ovi pravi demoni isplivavaju u katarzičnom razgovoru u kojem se otvaraju
i brojne druge teme i koji podstiče njihovo dubinsko preispitivanje.
Tekst drame Ministarstvo izbavljenja u prevodu Đorđa Krivokapića, inače i dramaturga ove
postavke, objavio je Nolit 2010. godine.
Reditelj
prvog postavljanje ove drame u Srbiji u izvođenju glumaca ansambla Narodnog pozorišta u Prištini je
Irkinja Luiza Sanfi, dugogodišnja
saradnica Konala Morisona.
Luiza Sanfi o komadu kaže: „Ministarstvo izbavljenja“ je komad o zlu
koje vreba u nama samima kao i o šteti koje nanosimo ljudima oko nas, čak i
onima koje volimo. Autor teksta, Konal Morison, nasleđuje veliku irsku
tradiciju majstora reči koji uživaju u moći jezika, argumenata i debate.
Postoje mnoge sličnosti između naroda Srbije i naroda Irske i radeći na ovom
komadu otkrila sam da se naše države bore sa istim stvarima: sa pitanjem
nacionalnog identiteta, sa posledicama rascepa i sa životom koji teče uporedo
sa posledicama nasilja. Priča ovog komada se možda odvija u Irskoj ali stvari o
kojima govori snažno rezonuju u Srbiji današnjice.“
Uloge
tumače: Milan Vasić, Milena Jakšić, Bojan
Stojčetović, Ivana Kovačević i Igor Damnjanović.
Scenski
pokret i koreografiju radi Ferid
Karajica, scenograf je Goran Stojčetović
a kostimograf Dragica Laušević.
Beogradska premijera predstave Ministarstvo izbavljenja odigrala se
u Zvezdara teatru u nedelju 21. maja 2017. godine u 19:30
časova.
Premijeri predstave prisustvovao je i autor teksta Konal Morison kao i rediteljka ove postavke Luiza Sanfi.
Konal Morison (Conall Morrison 1966) je jedan od najznačajnijih irskih
pisaca i reditelja. Direktor je u Ebi teatru (Irsko narodno pozorište) u kome je režirao
petnaest pozorišnih komada, od kojih je nekoliko preneto u Nacionalno pozorište
u Londonu. Kao reditelj radio je sa brojnim drugim ansamblima, uključujući i britansko
Kraljevsko Šekspirovo pozorište i Englesku nacionalnu operu. Radio je i širom sveta: u maliju, PALESTINI, kataru, SAD (Magbet). Njegovi originalni
komadi su „Pokajanje“, „Zeleno, narandžasto i roze“, „Gruba pravda“, „Teško je poverovati“ i „Ministarstvo izbavljenja“.
Sa prevodiociem na spski Đorđem Krivokapićem, upoznao se u Parizu, u Irskom kulturnom centru i bio je to početak jednog lepog prijateljstva. A onda je, oep preko nekih prijatelja tekst došao do Nenada Todorovića, i eto odakle onda da ga realizuju glumci Narodnog pozorišta u Prištini sa sedištem u Gračanici. Đorđe Krivokapić je takođe prisustvova premijeri u Zvezdara teataru.
Sa prevodiociem na spski Đorđem Krivokapićem, upoznao se u Parizu, u Irskom kulturnom centru i bio je to početak jednog lepog prijateljstva. A onda je, oep preko nekih prijatelja tekst došao do Nenada Todorovića, i eto odakle onda da ga realizuju glumci Narodnog pozorišta u Prištini sa sedištem u Gračanici. Đorđe Krivokapić je takođe prisustvova premijeri u Zvezdara teataru.
Ministarstvo izbavljenja objavio je Nolit 2010. godine.
Luiza Sanfi (Louisa Sanfey) je studirala pozorišnu režiju na Lir akademiji
u Dablinu. Nedavno je režirala predstavu „Breaks“ („Kočnice“) na festivalu
Tiger Dublin Fringe.
Režirala
je predstave:
•
„Rapid Write Response“ / „Brzo napisan odgovor“ (Theatre 503 u Londonu)
•
„The Bells Of“ / „Zvona“ (Theatre Upstairs u Dablinu)
•
„Trifles“ (Granary Theatre u Korku)
•
„Foxfinder“ (The Lir u Dablinu)
•
„The Walls“ / „Zidovi“ (Festival Edinburgh Fringe)
•
„The Tempest“ / „Bura“ (Royal Shakespeare Company Open Stages)
•
„The Gut Girls“ / „Devojke sa petljom“ (Bloomsbury Theatre u Londonu).
Napisala
je i režirala radio dramu „Breaks“ („Kočnice“) za irski nacionalni radio RTÉ.
Kao asistent
reditelja je radila sa Selinom Kartmel („Tri sestre“ u pozorištu Lyric u Belfastu),
Šonom Folijem („Valvurtska farsa“ za Landmark Productions u Irskoj) i Luizom Lou
(„Livada Ejndžel“, ANU/HOME Mančester).
Luiza
je osnovala pozorišnu zadrugu „Bez kinte“ 2015. godine.
Нема коментара:
Постави коментар